Едwард III од Енглеске

Рођен је као најстарији син краља Едwарда II и Изабеле Француске, њега је парламента именовао Грофом од Цхестера 1320. и Војводом од Аквитаније 1325., али успркос традиције, он никада није добио титулу Принца од Wалеса.^[1]

Едwард је одрастао усред борби које је водио његов отац са бројним барунима који су покушавали ограничити краљеву власт и ојачати своју улогу у управљању Енглеском. С друге стране његова мајка, која је играла важну улогу у тим сукобима, била је ужасно незадовољна односом који је он успоставио са својим племством, а усто и ужасно љута кад су јој његови симпатизери отели њене енглеске посједе. Она је 1325 отишла из Енглеске у Француску како би интервенирала у спору између њезина брата француског краља Цхарлеса IV и свог мужа око енглеских лена по Француској; Аквитаније, Гаскоње и Понтхиеа. Њена мисија испала је успјешна, лена су осигурана Енглеској под увјетом да енглески краљ ода почаст Цхарлесу. То је проведено у краљево име, а ту улогу преузео је његов син Едwард.^[1]

Како је могла рачунати на безрезевну подршку своје мајке, а уз себе је имала и Рогера Мортимера, утјецајног грофа од Марцха који је побјегао од њена мужа у Француску 1323. и међувремену постао њен љубавник, Исабелла се почела припремати за инвазију Енглеске и рушење свог мужа. Да прикупи довољно средстава за тај подхват, заручила је сина за Пхилиппу, кћерку Wиллиама, кнеза Хаинаута и Холандије.^[1]

За свега пет мјесеци Исабелла и Мортимер, уз помоћ доброг дијела перства успјели су савладати краљеву војску, и прислити Едварда II 29. јануара 1327. да се одрекне трона. Одмах након тог је тада још малољетни Едwард III (тад је имао 14 година) окруњен за краља.^[1]

Током наредне четири године владали су - Иссабелла и Мортимер, и то у Едwардово име, иако је номинално његов тутор био Хенрy, гроф од Ланцастера. Едwард је у љето 1327. године судјеловао у неуспјелој кампањи против Шкота, која је резултирала Мировним уговором из Нортхамптона (1328.), на основу којег је Шкотска постала независна краљевина. Едwард је био дубоко узнемирен стањем у Шкотској, па је тај уговор потписао тек након много увјеравања, од стране Исабелле и Мортимера. Оженио се Пхилиппом у Yорку 24. јануара 1328., али је врло брзо након тога извео акцију којом се потпуно ослободио од туторства мајке и Мортимера. Како се краљевско вијеће требао одржати у Ноттингхаму, он је кришом по ноћи, кроз подземни пролаз заједно са својим јатацима ушао у дворац и отео Мортимера, ког је убрзо у новембру 1330. и погубио. Након тог је дискретно игнорирао мајчину везу с Мортимером, а према њој се понашао са дужним респектом, али је отдад њен утјецај на политику постао безначајан.^[1]

Едwард III почео је владати на начин како се и успињао на трон. Како је био млад, горљив и немиран, желио је претворити Енглеску у моћну државу, барем онакву каква је била за његова претходника - Едwарда I. Никако се није могао помирити што је склопио Мировни уговор у Нортхамптону са Шкотима на основу ког су они добили независност. Шанса да то промјени указала му се 1329. кад је умро шкотски краљ Роберт Бруце, јер је нови шкотски краљ, био његов шогор, који је усто био још дијете - Давид II. Едwард је искористио његову слабост да уз помоћ шкотских великаша, прогнаних за владавине Бруца, постави за краља њиховог лидера Едwарда Баллиола. Након тог је Давид II побјегао у Француску, али као су Шкоти презирали Баллиола као марионету енглеског краља, Давид се успео вратити на трон 1341.^[1]

Током 1330-их нарасле су тензије између Енглеске и Француске, а највећи разлог за то било је спорна енглеска владавина над Гаскоњом, уз то ту је била и подршка новог француског краља Пхилиппе VI Шкотима. Поред тог ту је био и Едwардов савез са фламанским град]]овима, који су у то вријеме били у свађи са својим тадашњим француским владарима, а ту је био и Едwардов захтјев на француску круну, за коју је мислио да му по закону о наслеђивању припада по мајци. Он је тај захтјев први поднио 1328. а одлучније поновио 1328., након тог је два пута покушао напасти Француску са сјевера 1339. и 1340., али је једини резултат тих његових напора био готово тотални банкрот земље.^[1]

Од јануара 1340. се почео називати краљ Француске. У самом почетку је то можда радио како би задовољио Фламанце, чији је ентузијазам да се боре против француског краља, нестао кад су се увјерили да је Едwард III законити краљ Француске. Његова жеља да постане француски краљ, толико га је обузела да му је то постао најважнији циљ у животу.^[1] Упорност којим су се он и његови насљедници позивали на насљедно право на француску круну довела је до борби које су трајале више од једног вијека. Та борба постала је позната у хисторији као Стогодишњи рат, тако да је све до 1801. сваки енглески краљ, је тражио да га се зове и краљем Француске.^[1]

Едwард је особно судјеловао у великој поморској битци код фламанског града Слуиса у јуну 1340, у којој је уништена главина француске флоте. Унаточ тој побједи, због исцрпљености својих копнених снага, био је након двије године присиљен затражити примирје и повући се у Енглеску. У годинама након 1342. уложио је много времена и новца у обнову Замка Wиндсор и оснивање Реда подвезица, који је постао највећи британски витешки ред.

Нова фаза француског рата почела је Едwардовим искрцавањем у Нормандији у јулу 1346., у пратњи свог најстаријег сина, Принца Едwарда, касније познатог по надимку Црни принц (рођен 1330.). Већ на самом почетку те кампање, показао је недостатак стратешког планирања, јер су се сви његови напори и акције свели тек нешто мало више од пљачки великих размјера пред вратима Париза. Од све те кампање, најважнији догађај била је његова одлучујућа побједа над француском војском у Битци код Црéцyја код Понтхиеуа (26. аугуст), у којој је разбио војску с којом му је Пхилиппе VI желио пресјећи одступницу према сјевероистоку.^[1]

Едwард је од септембра 1346. повео опсаду луке Цалаис, која се након готово годину дана предала у аугусту 1347. Његове остале побједе по Гаскоњи и Бретањи као и пораз и заробљавање Давид II код Невилле'с Цросса поред Дурхама (октобар 1346), биле су јасни показатељ његове снаге, али је једино Цалаис био оно што је успио заузети. Из њега је иселио већину његових француских становника, и доселио пуно Енглеза, у циљу да од њега створи поуздану базу за даљну инвазију Француске. Планове му је покварио - недостатак новца, па је морао склопити ново примирје у септембру 1347.^[1]

Едwард се вратио у Енглеску у октобру 1347. свој повратак прославио је низом спектакуларних турнира, - 1348. одбио је понуду да постане цар Светог Римског Царства. Те исте године по први пут се појавила куга у Енглеској која је бјеснила до краја 1349. али ни она није спријечила Едwарда да настави са ратним операцијама по Француској, које су се истина одвијале у смањеном интезитету.

Са већим операцијама почео је поновно 1355., и то тако да је провео неколико узалудних кампања у околици Цалаиса.

Након тог је унајмио плаћенике из југоисточне Шкотске - Лотхиане и кренуо у поход познат као Спаљена свијећница (јануар - фебруар 1356), те исте године успио је изборити формалну предају Краљевине Шкотске свом фавориту Баллиолу. Његове подвиге, засјенио је онај који је постигао његов син Едwард у Битци код Поитиерса 19. септембра 1356.), кад је не само побједио већ и заробио француског краља Јеана II (наслиједио Пхилиппа VI 1350.), што је присилило Французе да прихвате ново примирје.

Едwард III је натјерао заробљеног Јеана II да потпише крајње неповољан Мирови споразум у Лондону - 1359. којим је препустио велик дио Француске - Енглеској, па је то француска генерална скупштина одбацила. Због тог се Едwард како би их натјерао да то прихвате - искрцао у Цалаису 28. октобра и опколио Реимс, гдје се желио окрунити за француског краља. У том га је спријечио одлучан отпор браниоца, па се запутио према Бургундији, да би се на крају вратио према Паризу. Након те неуспјешне кампање, био је сретан кад је 8. маја 1360. успио склопити прелиминарни Мировни уговор у Бретањи. Тај споразум, пуно повољнији за Французе, добио је свој коначни облик у Мировном уговору из Брéтигнyа који су оба краља ратифицирала у октобру 1360. Њиме се Едwард III одрекао свог право на француску круну у замјену за цијелу Аквитанију, богат крај на југозападу Француске.^[1]

Уговор из Брéтигнyа није донио мир а нити просперитет како Енглеској тако ни Француској. Свјежа пандемија црне смрти која је погодила Енглеску 1361. и 1369. узаврила је друштвене и економске поремећаје, па је Едwард подузео очајничке, али не и бог зна колико успјешне напоре да их елиминира. Па је тако парламент донио 1351. Раднички статут (Статуте оф Лабоурерс), који је требао осигурати стабилност цијена и плаћа, које су прије тог неконтролирано расле. Поред тог настојао је смањити привилегије цркве, па је тако 1351. донио Статут о провизорима и Праемунире 1353. којим је одбачена папина супремација над енглеским законодавством. Ти закони појачали су анимозитет против страних свећеника, који је ионако тињао у становништву. Како је положај папе ипак још био прилично јак у Енглеској, Едwард је повукао посљедњи закон 1366..^[1]

Кад је француски краљ Цхарлес V, син Јеана II , одбацио Спор��зум из Цалаиса, Едwард је поновно затражио француску круну, али овај пут не с толико енергичности, па је главнину борби по француским земљама, препустио својим синовима Едwарду и Јохну од Гента. Они су постигли мало, јер се против њих подигло мноштво понесено плимом француског патриотизма, Едwард III који је увијек оскудијевао новцем, кренуо је пљачкати црве, али и кресати њихове бројне привилегије.

У међувремену су поступно изгубили Аквитанију, принц Едwард вратио у Енглеску сломљена здравља (1371), а Јохн од Гента је промарширао кроз Француску од Цалаиса до Бордеауxа (1373) не постигавши ништа. На крају се и сам Едwард III - 1372. одлучио повести војску на коначну инвазију, али је олуја спријечила искрцавање његове војске. Па му 1375. није преостало ништа друго него да склопи ново примирје, које је потрајало све до његове смрти. У том часу једини значајнији градови у енглеским рукама били су Цалаис, Бордеауx, Баyонне и Брест.^[1]

Након смрти краљице Пхилиппе 1369. Едwард III пао је потпуно под утјецај своје љубавнице Алице Перрерс, док су с друге стране његови синови Принц Едwард и Јохн од Гента, закрвили, поставши лидери оштро подијељених фракција на двору и краљевском вијећу. Јохн од Гента вратио у Енглеску у априлу 1374., па је уз помоћ Алице Перрерс успио задобити већи утјецај на оца, али период његове владавине нити је био часан, а нити успјешан.

Због тог му је парламент - 1376. изгласао неповјерење, заједно са неким његовим присташама и Алице Перрерс. Али прије него што је парламент успио провести своје закључке - 8. јуна 1376. умро је Принц Едwард, након тог је Доњи дом (који му је дотад давао највећу подршку) изгубио интерес за даљњу борбу, па се Јохн од Гента вратио на власт, а након што је Едwард III умро и парламент је опозвао своју ранију одлуку.^[1]

• Едwард III на порталу Енцyцлопæдиа Британница (en)