Херод Велики

Херод је био млађи син намјесника (прокуратора) Идумеје Антипатера. На почетку грађанског рата између Помпеја и Цезара, који је започео 49. пр. Кр, Антипатер је подржавао Помпеја, који је контролирао источни дио Царства. Након што је 9. коловоза 48. пне. Помпеј претрпио пораз у битки код Фарсала, Антипатер хитро мијења страну. Судјелује у борбама у Египту и позива тамошње Жидове да подупру Цезара. У томе му подршку пружа Хиркан II, син краљице Саломе Александре, који се 63. пне. морао одрећи краљевске титуле и заузврат од Римљана постављен за великог свећеника и етнарха у Јерузалему. Након побједе над Помпејем, захвални Цезар Антипатеру додјељује римско грађанство и наслов прокуратора Јудеје, а Хиркана потврђује као етнарха. Међутим, енергични Антипатер постаје стварно једини владар Јудеје.

Уз то Цезар обилато исказује своју захвалност Жидовима. Јудеја је ослобођена пореза, као и новачења регрута за римску војску, као и обавезе уконачивања војске. Вратио јој је и лучки град Јаффу те дозволио обнову разорених зидина Јерузалема. Жидовским заједницима у дијаспори Цезар одобрава унутрашњу аутономију. Све те мјере, наравно, погодовале су Антипатеровом угледу, иако са становници Јудеје сматрају странцем.

Својег сина Херода Антипатер је именовао за намјесника (стратега) Галилеје, у којој и даље траје герилски рат присташа Хасмонејаца против Римљана и њихових савезника (Грка, Сиријаца и "издајничких" Жидова) под водством Езекије, (старијег сина Фазаела именовао је стратегом Јудеје). Херод је на том задатку показао своју способност, као и своју сурову нарав: године 47. пне.. успијева разбити трупе побуњеника и заробити Езекију и његове четовође, те их даде смакнути, прогласивши их обичним бандитима.

Тиме је прекршио закон да само јерузалемски Синедриј може изрицати смртне пресуде. Галилејом и Јудејом шири се вал негодовања. Позван пред Синедриј да се оправда, Херод се, ослањајући се на подршку римског намјесника и Хиркана, дрско појављује у пурпурном огртачу и с војним ознакама, окружен војницима, умјесто по обичају у црној одори и погнуте главе. Осим што је суочен с пријетњама, Синедриј је и унутар себе подијељен на странке фаризеја и садуцеја, те наравно посебне клике. Поглавар Синедрија, фаризеј Шамаја, укорио је Херода, али му је ипак истовремено пружио подршку. Суочен с пријетњом да га Синедриј ипак осуди, Херод бјежи у Дамаск, гдје му Римљани додјељују наслов поднаслова плодне долине између Либанона и Антилибанона.

Након Цезаровог убојства 44. пр.Кр, један уротника, Касније, побјегао је у Сирију и преузео заповједништво над тамошњим легијама, спремајући се за поход на Рим. Антипатер, Фазаел и Херод, који своје положаје дугују Цезару, сада пружа помоћ Касију и силом утјерују порез у Јудеји, кршећи Цезарову одредбу о ослобођењу од пореза. Становници четири града који нису успјели скупити тражени новац продани су у робље.

Године 43. пне. Антипатер бива отрован. Слиједеће године Касије и Брут доживљавају пораз против војске нових тријумвира Марка Антонија, Октавијана и Лепида. Фазаел и Херод исказују оданост Марку Антонију и од њега добивају титуле тетрарха. Тиме титула етхарха, коју још увијек носи Хиркан II, посве губи на значају.

Године 40. пне. Перзијанци освајају Сирију (коју је Помпеј освојио за Рим 25 година раније). С њима су и јединице Жидова из Мезопотамије, којима је на челу Антигон Мататије, син Аристобула II., посљедњег краља Јудеје из династије Хасмонејаца, (67 - 63. пне.). Он осваја Јудеју и улази у Јерузалем. Својем стрицу, Хиркану II, даде одсјећи уши и пошаље га у заробљеништво. Фазаел је заробљен и у заробљеништву почини самоубојство. Антигон се проглашава краљем и врховним свећеником.

Херод успијева побјећи пред побједничком перзијским и Антигоновом војском. Долази у Рим, гдје добива подршку Марка Антонија и Октавијана, те га Сенат именује за краља Јудеје као римског вазала и савезника. Слиједеће, 39. г, Херод се враћа у Јудеју и зарати против Антигона. Након двије године, уз помоћ римских легија које су у међувремену поново освојиле Сирију, осваја Јерузалем. Антигон је заробљен и Марко Антоније га даде убити; Страбон биљежи да је Марко Антоније први Римљанин који је дао убити једног краља.

Тако је Херод године 37. пне. завладао као краљ Херод I, касније због својег енергичног владања од римских повјесничара назван "Велики" (али не и од Жидова). То је први пута да је Жидовима завладао свјетовни краљ, који не само да није свећенићког поријекла, него га Јудејци сматрају странцем (јер је из Идумеје). Успјеват ће свладати сваки отпор и владати до 4. године наше ере.

У односу на Рим има положај краља савезника (реx социус). Уживао је стварну унутарњу самосталност и био ослобођен плаћања пореза, али је био подложан Риму у вањској политици те је био дужан у вријеме рата давати чете за царску војску.

Потпуно прихваћа грчко-римски начин живота. Своје синове је дао одгојити у Риму. Његов најближи пријатељ и савјетник је грчки хисторичар Никола Дамасценски, који га подучава филозофији и реторици. Херод се отворено хвали да је ближи Грцима него Жидовима.

Над свим збивањима у земљи бдије војска доушника, те и најмања побуна бива силом у коријену сасјечена. Тјелесна стража и плаћеничке чете састављене су од Трачана, Гала и Германа.

Одмах по доласку на власт, дао је погубити или протјерати све чланове Синедрија, осим двојице, који су му били пружили подршку у суђењу због убојства Езекије и његових четовођа: Шамаја, који је био поглавар Синедрија, и његовог заступника Абтаљона. Синедриј је замијењен Краљевским вијећем, у које Херод именује своје рођаке и послушнике. Врховни свећеник је постао само фигура под потпуном Херодовом контролом.

Шамаја и Абтаљон ипак су одбили положити присегу оданости Хероду и основали "алтернативни" Синедриј (види чланак: Жидовски синедриј).

Хиркана II, који се био склонио у Партију, намами да се врати у Јерузалем и тамо га даде убити. Династија Хасмонејаца, међутим, и даље ужива велик углед у народу. Да би стекао одређени континуитет с ранијим владарима, жени се године 37.пне.. с хасмонејском кнегињом Маријамном.

Херодово је владање обиљежено крвљу и у кругу властите породице. Био је сумњичаве нарави, осјетљив на своју власт и окрутан против свакога тко би је покушао оспорити. Почетком године 35. пне. на наговор своје жене Маријамне поставио је њеног брата Аристобула (из краљевске породице Хасмонејаца) за великог свећеника; већи крајем исте године потакао је његовог убојство.

Године 29. пне. дао је погубити и саму Маријамну због оптужбе да је починила прељуб. Слиједеће године била је осуђена на смрт његова пуница Александра под оптужбом да сплеткари против њега. Затим је, године 7. пр. Кр, дао задавити властите синове Александра и Аристобула, које му је родила Маријамна, под оптужбом да кују завјеру против њега. Неколико дана прије смрти дао је погубити свог сина Антипатра.

У грађанским ратовима који су потресали Римско царство, показао је, као и његов отац, умјешност да задовољи онога тко је јачи, и да у правом тренутку промијени страну. Године 32. на захтјев Клеопатре успјешно ратује против Набатејаца, који су стали на страну Октавијана. То је била повољна околност, јер се није директно сукобио с римским трупама у служби Октавијана.

Након пораза Антонија и Клеопатре код Акција године 31. пне., у прољеће слиједеће године полази на Род да се поклони Октавијану, те га овај потврђује за жидовског краља. Даље ратује на Октавијановој страни против Египта. Октавијан га награђује припајајући његовом краљевству додатне територије. Све со двоје смрти, Херод је ширио своју власт, тако да је владао Јудејом, Идумејом, Самаријом, Галилејом, обалним подручјем до Цезареје итд.

Херод је био велики градитељ. У здањима што их је подигао изразио је своје дивљење грчком духу и оданост цару Аугусту. У хеленистичким градовима подигао је храмове у част Аугусту. Обновио је Самарију, некадашњи краљевски град Сјеверне државе (Израела) и дао јој име Себаста (грчки "Себастос" значи узвишени, тј. Аугуст). Изнова је саградио Стратонову утврду и дао јој име Цезареја (град који ће касније постати сједиште римског прокуратора).

У Јерузалему је за себе саградио велику палачу на западној страни града и тврђаву Антонију на сјеверној страни храмске узвисине. Саграђени су амфитеатар, више вјежбалишта (гyмнасиа), казалишта и тркалишта у Јерузалему, као и у другим градовима. Све те грађевине утјеловљују хеленистичко-римски дух и институције, и изазивају огорчење побожних Жидова. »С новим грађевинама и перивојима, раскошју и сјајем Херодова краљевског двораа у одувијек поштовани град ушла је и свјетовна бука, врева с натјецања и казалишних представа. У уским и тихим уличицама, на којима су се стољећима могле запазити само гомиле побожних ходочасника, сада се гура шарено мноштво атлета и њихових учитеља, комедијаша и гладијатора, музичара и артиста.« (Келлер, стр. 34)

Да би задовољио вјерске осјећаје својих поданика, године 20. пне. отпочео је најамбициознији потхват: доградњу Храма, с идеалом да се обнови некадашњи изглед Првог храма, којег је саградио Саломон. Тај потхват није био готов ни 46 година након тога, што се спомиње и у Еванђељу по Ивану: »Четрдесет и шест година градио се овај Храм« ( Ив. 2:20). Радови су завршени тек 64. године послије Криста , да би само шест година касније храм био разорен (види чланак Зелоти).

Само неколико тједана прије своје смрти Херод је наредио да се изнад улаза у Храм постави позлаћени орао, симбол Рима. Побожни Жидови с ужасавањем и бијесом реагирају на оскрвњење светог мјеста паганским симболима. Група рабинских ученика срушила је орла. Били су осуђени на смрт одрубљивањем глава, а двојица њихових учитеља су живи спаљени. То је био увод у побуну која је избила убрзо након Херодове смрти.

Умро је у Јерихону у ожујку или травњу године 4. прије Криста, а сахрањен је у тврђавици Херодиуму код Бетлехема. Одмах након његове смрти долази до устанка у Јерузалему за вријеме пасхе, те у Галилеји и другим покрајинама. Међутим, устаницима недостаје јединствени план и често се претварају у банде које се међусобно боре и пљачкају становништво, тако са су их Римљани с временом сузбили.

Краљевство је подијелио између своја три сина: Архелаја, којег је именовао својих насљедником, те Антипе и Филипа. Једна је жидовска делегација отишла у Рим пред Аугуста и захтијевала да се Архелаја не призна за краља, него да Јудеја задобије права аутономне земље с републичким уставом под управом римског прокуратара. Аугуст није прихватио њихове захтјева, али није ни признао Архелају краљевску титулу, него само титулу етнарха Идумеје, Јудеје и Самарије, подложног легату Сирије, док су Антипа и Филип проглашени тетрарсима.

Јудеја ће још једном, накратко, постати краљевина, када цар Клаудије именује за краља својег пријатеља, Херодовог унука Херода Агрипу, који је владао 41. - 44. послије Криста.

Херодов син Антипа или Антипас (називан и Херод Антипа) је особа која се у Еванђељу по Марку, 6:14, спомиње као "краљ Херод"; заправо је био само тетрарх Галилеје и Переје, од смрти свог оца 4. пне. све до 39. послије Криста; Еванђеље по Луки 3:1 и 9:7 правилно га наводи као тетрарха.

Када еванђеља говоре о "херодовцима" или Исус упозорава »чувајте се квасца фаризејског и квасца Херодова« (Мк 8:14) то се односи на Херодове потомке и друге рођаке и присташе, који, тридесетак година након његове смрти, још увијек доминирају у покрајинама које Жидови насељавају. Они су чинили језгро странке садуцеја. (Исус и писци еванђеља, као представници нижих слојева, увијек заједно спомињу садуцеје и фаризеје, иначе оштро сукобљене.)

Апостол Павао у Посланици Римљанима 16:11 упућује поздраве својем рођаку по имену Херодион, што можда упућује да је и сам Павао (изворно Савао) био краљевскога рода. То би било у складу с чињеницом да је иако младић (Дјела апостолска 7:58) обављао врло високе дужности и одговарао самом великом свећенику (Дј 8:3 и 9:1-2).

Матеј и Лука спомињу да се Исус родио »у дане краља Херода« (Мт 2:1, Лк 1:5), мислећи на Херода I. С обзиром да је овај умро 4. г. пр. Кр, сматра се да је Исус рођен годину или двије прије тога.

Матеј 2:1-18 доноси причу о поклону мудраца и покољу новорођенчади у Бетлехему и околици, које нема у осталим еванђељима. Сазнавши од мудраца с Истока да се родио нови жидовски краљ, Херод се силно узнемирио. Свећенички главари и писмознанци упућују га да се Крист (тј. месија), по пророцима, треба родити у Бетлехему Јудејскоме. Он упути мудраце у Бетлехем, с молбом да му јаве када га пронађу, да му се и он поклони; дакако, заправо га има намјеру убити. Мудраци, након што су пронашли Јосипа и Марију с новорођенчетом и предали дарове, упућени од анђела не врате се Хероду, него се другим путем врате у своју земљу. »Видјевши да су га мудраци изиграли, Херод се силно расрди и посла поубијати све дјечаке у Бетлехему и по свој околици, од двије године наниже - према времену што га разазна од мудраца.« (Мт 2:16) Исус је међутим преживио, јер је анђео у сну јавио да с обитељи побјегне у Египат; тамо су остали до Херодове смрти. У спомен на тај догађај Католичка црква обиљежава благдан невине дјечице 28. просинца, понекад (регионално) зван Херодешево.

Прича изврсно одговара Херодовом карактеру, који је горе приказан. Међутим, покољ дојенчади у Бетлехему и околици нигдје се у римским или жидовским изворима не спомиње. Тешко је вјеровати да би Херодови непријатељи, који су написали већину сачуваних свједочења о њему, тако нешто пропустили.

• Харрингтон, Wилфрид Ј: Увод у Нови Завјет, Загреб: Кршћанска садашњост, 1993^{[мртав линк]}, стр. 18-21.
• Хрватски енциклопедијски рјечник
• Келлер, Wернер: Повијест Жидова. Од библијских времене до стварања Израела, Загреб: Напријед, 1992. (Унд wурден зерстреут унтер алле Вöлкер. Дие нацхбиблицхе Гесцхицхте дес јüисцхен Волкес, Зüрицх: Буцхклуб Еx Либрис, 1970.), стр. 25-40.
• Опћа енциклопедија ЈЛЗ