Хрватска демократска заједница

Хрватска демократска заједница (ХДЗ) је странка деснице у Хрватској, позната по томе што је под њеним водством Хрватска стекла независност, као и по томе што је највећи дио периода досадашњег постојања независне Хрватске (1990 - 2000, 2003 - 2011, 2016 - данас) била владајућа странка.

Хрватска демократска заједница
ПредсједникАндреј Пленковић
ОснивачФрањо Туђман
тајникИван Домагој Милошевић
Оснивање17. 6. 1989 (1989-06-17)
СједиштеЗагреб
ПодмладакМладеж ХДЗ
Идеологијакршћанска демокрација
национални конзервативизам[1]
проеуропејство[2]
Повијесно (1990-2000):
десни хрватски национализам[2][3][4]
Политичка позицијадесни центар[2]
Повијесно (1990-2000):
десница
Међународна афилијацијаЦентристичка демократска интернационала (CDI)
Интернационална демократска унија (ИДУ)
Европска афилијацијаЕуропска пучка странка
Службене бојеплава
Мјеста у Сабору
42 / 151
Еуропски парламент
4 / 12
Службене странице
www.хдз.хр
Иво Санадер (предсједник ХДЗа 2000-2009) с Стјепаном Месићем (главни тајник ХДЗ-а у доба оснивања) и Владимиром Шексом (в.д. предсједника ХДЗа 2000. године) тијеком свибња 2009.

Основана је године 1989. од радикалних хрватских националиста на челу с Фрањом Туђманом, који су се залагали за осамостаљење Хрватске од тадашње СФРЈ. С таквим програмом је године 1990. побиједила на првим демократским изборима и преузела власт, те је под њеним водством године 1991. Хрватска прогласила независност која јој је међународно призната годину дана касније, а суверенитет Хрватске коначно успостављен након завршетка рата 1995. године.

У том периоду је ХДЗ била оптуживана за десни екстремизам, кршење људских права и ауторитарну власт, а поготово након завршетка ратних операције и за малверзације у приватизацији некадашње државне/друштвене имовине. Те оптужбе и фракцијске борбе изазване болешћу Фрање Туђмана су битно ослабиле странку, тако да је године 2000. тешко поражена на парламентарним и предсједничким изборима од стране коалиције лијевог центра на челу с СДП и ХСЛС.

Послије избора је у странци дошло до сукоба између тврдолинијашких националиста и умјерењака који су намјеравали ХДЗ претворити у демокршћанску странку десног центра. Потоња фракција, којој је на челу био Иво Санадер, однијела је превагу, а године 2003. добила највећи број гласова на парламентарним изборима и формирала широку коалицијску владу. Четири године касније је тијесно побиједила на још једним изборима, али је средином 2009. године Санадер изненада поднио оставку на мјесто премијера и вође странке.

Нови предсједник ХДЗа и премијер Хрватске је постала Јадранка Косор, а сам ХДЗ се нашао у великом корупцијским аферама повезаним с бившим премијером, те значајно изгубио на популарности због све тежих ефеката глобалне економске кризе на животни стандард хрватских грађана. У јесен 2011. непосредно пред нове изборе, објављено је како УСКОК води истрагу против ХДЗ као правне особе те је у оквиру ње наложена блокада рачуна странке, што - када су у питању владајуће странке - представља преседан у хисторији пост-комунистичке Европе. На самим изборима ХДЗ је остварио други најгори резултат у хисторији те су челници странке, на челу са Јадранком Косор, најавили одлазак у опозицију. Године 2012. је на унутарстраначким изборима је за новог вођу изабран бивши министар унутарњих послова Томислав Карамарко који је најавио "повратак странке у деведесете", односно политичкој опцији тврдог национализма.

Чланица је Еуропске пучке странке.

ХДЗ има и страначку подружницу у Босни и Херцеговини, која дјелује под називом Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине. Та се странка расколила на ХДЗ БиХ и ХДЗ БиХ 1990.

Предсједници ХДЗ-а

уреди

Извори

уреди
  1. Бакке, Елисабетх (2010), „Централ анд Еаст Еуропеан партy сyстемс синце 1989”, Централ анд Соутхеаст Еуропеан Политицс Синце 1989 (Цамбридге Университy Пресс): пп. 79–80 
  2. 2,0 2,1 2,2 Јансен, Тхомас; Ван Хецке, Стевен (2011), Ат Еуропе'с Сервице: Тхе Оригинс анд Еволутион оф тхе Еуропеан Пеопле'с Партy, Спрингер, п. 79 
  3. „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-20. Приступљено 2012-05-22. 
  4. социјални конзервативизам