Јеан-Паул Сартре

Јеан-Паул Цхарлес Аyмард Сартре рођен је 21. липња 1905. у Паризу као син морнаричког часника Јеан-Баптистеа Сартреа и његове супруге Анне-Марие Сцхwеитзер. Мајка му је, њемачко-алзашког поријекла, била рођакиња нобеловца Алберта Сцхwеитзера. Кад је Сартре имао само 15 мјесеци, умро му је отац. Отад га је одгајао дјед по мајци, Цхарлес Сцхwеитзер, професор њемачког језика, који га је подучавао математици и упознао га са класичном књижевности у врло раној доби.

Као младић, 1920-их година, Сартре се почео занимати за филозофију, након што је прочитао Бергсонов Есеј о тренутним подацима свијести. Студирао је у Паризу на Éцоле Нормале Супéриеуре, институту вишег школства, који је био исходиште свих француских мислилаца и интелектуалаца тога доба. Сартре је био увелике инспириран западњачком филозофијом; упијао је идеје филозофа као што су Иммануел Кант, Георг Wилхелм Фриедрицх Хегел и Мартин Хеидеггер.

Године 1929. на Éцоле Нормале упознао се са Симоне де Беаувоир, која је студирала на Сорбонни и касније постала иста��нута интелектуалка, књижевница и феминистица. Записано је да су њих двоје имали присну пријатељску, те отворену љубавну везу.

Њих су двоје заједно довели у питање културне и социјалне претпоставке својега одгоја, који су сматрали буржујским. Конфликт између опресивног, духовно уништавајућег конформизма (мауваисе фои, лоша вјера, зла намјера) и аутентичног бивања постао је главном темом Сартреових дјела, па и његовога филозофског списа Битак и ништо (L'Êтре ет л�� Нéант, 1943.).

Увод у Сартреову филозофију његов је спис Егзистенцијализам је хуманизам (L'Еxистентиалисме ест ун хуманисме, 1946.) који је првобитно представљен као предавање. У том дјелу он брани егзистенцијализам од његових критичара, што напосљетку резултира у донекле непотпуном опису његових идеја. Дјело се сматрало популарним; поједностављено, почетницом за оне који су жељели сазнати више о Сартреовим идејама, али им је недостајало филозофског образовања да би потпуно апсорбирали Битак и ништо. Овдје изнесене тезе не би се смјеле узети без задршке. Сартре је 1965. изјавио да је издавање овог дјела била "грешка".

На Éцоле Нормале Супéриеуре Сартре је дипломирао 1929. с докторатом из филозофије, а од 1929. до 1931. служио је у француској војсци.

База за Сартреов егзистенцијализам настала је у његовом дјелу "Ла Трансценданце де л'Его. За почетак, ствар у себи је бесконачна и преплављујућа. Сваку директну свијест о ствари у себи Сартре назива "предрефлективна свијест". Сваки покушај да се ствар у себи опише, разумије, хисторизира итд. Сартре назива "рефлективна свијест". Нема начина да рефлективна свијест укључи предрефлективну, и тако је рефлексија (тј. људско стање) осуђена на становиту тјескобу. Рефлективна свијест у свим својим облицима (знанственој, умјетничкој и осталима) може само ограничити ствар у себи покушавајући је разумјети или описати. Из тога произлази да је било који покушај самоспознаје (самосвијести) увијек неуспјешан колико год се пута покушао (самосвијест је рефлективна свијест преплављујуће бесконачности). Како би рекао Сартре, (или точније, према једном тумачењу Сартреових ријечи), "Свијест је свијест саме себе у оној мјери у којој је свијест трансцендентног објекта".

Све то вриједи и за спознају "Другога". "Други" (једноставно, бића која нису "ја") је конструкција рефлективне свијести. Ваља бити опрезан: ријеч је више о својеврсном упозорењу него о онтолошком исказу. Ипак, Сартре сматра солипсизам фундаменталним за свако досљедно објашњење људског стања.^[1]

Сартре свој солипсизам превладава својеврсним ритуалом. Самосвијест треба "Другог" како би показала и доказала своје властито постојање. Она има "мазохистичку жељу" да буде ограничена тј. ограничена рефлективном свијешћу другог субјекта. Ово је метафорички изражено у познатој реченици из Сартреова дјела Без излаза - Пакао, то су други (тј. људи).

Сартре је 1938. написао роман Мучнина (Ла Наусéе), који је на неки начин послужио као манифест егзистенцијализма и до данас остао једна од његових најбољих књига. На трагу њемачке феноменологије, Сартре је држао да су наше идеје продукт искустава из стварног живота, и да драме и романи који описују таква фундаментална искуства вриједе једнако колико и дискурзивни есеји који служе елаборацији филозофских теорија. С овом мишљу, радња романа прати истраживача Антоинеа Роqуентина у градићу налик Ле Хавреу, док он полако постаје свјестан да су неживи предмети и ситуације посве равнодушни спрам његова постојања. Као такви, показују се отпорнима на сваки смисао који им људска свијест може придати. Ова равнодушност "ствари у себи" (веома сличних "бићу у себи" из дјела Битак и ништо) има за посљедицу све веће истицање слободе с којом Роqуентин може осјећати и дјеловати у свијету. Камо год се окренуо, он проналази ситуације прожете значењима која носе печат његова постојања. Одатле "мучнина" из наслова дјела: све што он сусреће у свакодневном животу прожето је ужасном слободом. Појам мучнине преузет је из Ниетзсцхеовог Заратустре, који га је користио у контексту често мучне квалитете постојања. Колико год чезнуо за нечим другачијим или нечим различитим, он не може побјећи од болних доказа своје повезаности са свијетом. У роману се такођер на застрашујућ начин остварују неке Кантове идеје. Сартре се користи идејом аутономије воље (идејом која каже да морал потјече од наше могућности да бирамо у стварности, сажетом у гласовитом исказу "[човјек је] осуђен на слободу") како би показао равнодушност свијета према појединцу. Слобода коју је изложио Кант овдје је велик терет, јер слобода да дјелујемо на предмете крајње је узалудна, а практична примјењивост Кантових идеја отклоњена је.

Приповијетке из Зида (Ле Мур, 1939.) наглашавају произвољан аспект ситуације у којима се људи затјечу, те апсурдност њихових покушаја да се рационално носе с њима. Из тога се касније развила цијела школа књижевности апсурда.

Године 1939. Сартре је мобилизиран у француску војску у којој је служио као метеоролог. Њемачка војска заробила га је 1940. у Падоуxу и 9 је мјесеци провео као ратни заробљеник - касније у Нанцyју, а на концу у Триеру, гдје је написао свој први казалишни комад, Барионà, филс ду тоннерре, драму о Божићу. Због слабог здравља (слаб му је вид нарушавао равнотежу), Сартре је пуштен у травњу 1941. Добивши статус цивила, Сартре је поновно добио мјесто учитеља на Лyцéе Пастеур близу Париза, смјестио се у хотелу близу Монтпарнассеа и добио је ново учитељско мјесто на Лyцéе Цондорцет замијенивши жидовског учитеља којему је по вицхyјевским законима било забрањемо предавати. Након повратка у Париз у свибњу 1941., Сартре је судјеловао у оснивању тајног друштва Социалисме ет Либертé заједно са Симоне де Беаувоир, Мерлеау-Понтyјем, Доминиqуе Десантие и другима. У коловозу, Сартре и Беаувоир одлазе на француску ривијеру како би задобили подршку Андрéа Гидеа и Андрéа Малрауxа. Но, и Гиде и Марлауx су били неодлучни и то је можда био узрок Сартреова разочарања и обесхрабрења.

Социалисме ет Либертé се ускоро распало и Сартре се одлучио посветити књижевности више него активном отпору. У том периоду написао је Битак и ништо, Мухе и Иза затворених врата, три књиге од којих ниједну Нијемци нису забранили. Објављивао је и у илегалним и легалним књижевним часописима. Након коловоза 1944. и ослобођења Париза, Сартре је врло актвно сурађивао у часопису "Цомбат", што га је у тајности основао Алберт Цамус, филозоф и писац који је имао сличне погледе као и Сартре. Сартре и Беаувоир су с Цамусом били у пријатељским односима све док се он није удаљио од комунизма, а раскол пријатељства догодио се 1951., након издавања Цамусовог Побуњеног човјека.

Касније, док су Сартра неки критизирали као припадника покрета отпора, Владимир Јанкéлéвитцх му је спочитавао премален политички ангажман за вријеме њемачке окупације, а његова даљња залагања за слободу тумачио је као покушај искупљења.

Након завршетка рата, Сартре је утемељио мјесечни књижевно-политички часопис «Лес Темпс Модернес» («Модерна времена») и тиме је постао пуновремени писац и наставио свој политички ангажман. У том је периоду радио скице ратних искустава за своју трилогију Лес Цхеминс де ла Либертé’’ (Путови слободе).

Први период Сартреове каријере, који је обиљежило дјело Битак и ништо (1943.), утро пут другој фази, у којој је Сартре постао политички активист и интелектуалац. Његово дјело из 1948., Прљаве руке (Лес Маинс Салес) је нарочито проблематизирало политички активног интелектуалаца. Сартре је пригрлио комунизам, иако се службено није учланио у Комунистичку партију, и увелике се залагао за ослобођење Алжира од француске колонизације. Постао је можда најеминентији поборник Алжирског рата за независност. Имао је алжирску љубавницу, Арлетте Елкаïм, која је 1965. постала његова посвојена кћи. Противио се Вијетнамском рату и 1967. заједно са Бертрандом Русселлом и другима организирао је трибунал на којему су се требали раскринкати амерички ратни злочини. Тај трибунал данас је познат као Русселов трибунал. Његови су учинци били ограничени.

Сартре је велик дио живота покушавао помирити егзистенцијалистичке идеје о слободи воље с комунистичким принципима, која су научавала да социо-економске силе изван наше непосредне, индивидуалне контроле играју пресудну улогу у обликовању наших живота. Његово главно дјело из овог периода, Критика дијалектичког ума (Цритиqуе де ла раисон диалецтиqуе), издано је 1960.

Сартреово наглашавање хуманистичких вриједности у раним радовима Карла Марxа довело га је у сукоб с водећим француским комунистичким интелектуалцем 1960-их, Лоуисом Алтхуссером, који је тврдио да су идеје младог Марxа увјерљиво засјењене "знанственим" системом каснога Марxа.

За вријеме 1960-их Сартре је отишао на Кубу посјетити Фидела Цастра и Ернеста "Цхе" Гуевару. Након Цхе Гуеварине смрти Сартре је изјавио да је он најкомплетније људско биће његова времена.

За вријеме 1940-их и 1950-их егзистенцијализам је постао омиљена филозофија Беатник генерације.

Године 1948. Римокатоличка Црква ставила је сва његова дјела на Индекс. Већина његових драма богата је симболизмом и служила је као медиј његове филозофије. Најпознатија међу њима, Иза затворених врата (Хуис-цлос), садржи гласовиту реченицу "L'енфер, ц'ест лес аутрес" («Пакао, то су други»).

Осим очитог утјецаја Мучнине, Сартреов је највећи допринос књижевности била трилогија Путови слободе која говори о томе како је Други свјетски рат утјецао на Сартреове идеје. Тако Путови слободе дају мање теоретски а више практичан приступ егзистенцијализму. Први роман трилогије, Разумно доба (L'âге де раисон, 1945.) је Сартреово дјело које је добило најшири одазив.

Године 1964., Сартре се повукао из књижевности аутобиографским дјелом у којему на духовит и заједљив начин описује првих 6 година својега живота, Ријечи (Лес мотс). Књига је ироничан протунапад на Марцела Проуста, чија је репутација неочекивано замрачила ону Андрéа Гидеа (који је Сартреовој генерацији био моделом ангажиране књижевности). Књижевност је, закључио је Сартре, буржујска замјена за праву посвећеност у животу. Исте те године Сартреу је додијељена Нобелова награда за књижевност и то због "свог дјела које је, богато идејама, испуњено духом слободе и потрагом за истином, снажно утјецало на наше доба", но он ју је одбио изјавивши да је увијек одбијао службена одликовања и да се не жели придруживати институцијама. Сартреу то није била прва номинација. Предложен је укупно 14 пута у раздобљу од 1957. до 1964. године, с тим да је највише приједлога добио 1962. и 1963. године.^[2]

Иако је сада постао нашироко познат (као што је то бурних 1960-их био егзистенцијализам), Сартре је остао једноставан човјек с мало иметка, активно посвећен идеалима до краја свог живота, што је показао у студентским револуционарним штрајковима у Паризу тијеком 1968., када је ухићен због грађанске непослушности. Генерал Де Гаулле се умијешао и помиловао га, изјавивши: не хапсите Волтаиреа.^[3]

Када су га 1975. питали по чему би желио бити запамћен, Сартре је рекао: «Желио бих да [људи] памте "Мучнину", [драме] "Без излаза", "Ђаво и господ бог", затим моја два филозофска дјела, посебно оно друго, "Критику дијалектичког ума". Па мој есеј о Генету, "Саинт-Генет"… Кад би се та дјела запамтила, то би стварно било достигнуће, и ја не бих тражио више. Као човјек, ако се запамти један Јеан-Паул Сартре, желио бих да људи запамте миље или повијесну ситуацију у којој сам живио… како сам у њој живио, у смислу тежњи што сам их у себи покушао сабрати."

Сартреово се физичко стање погоршало, дијелом због немилосрдног ритма посла (због чега је користио амфетамин) који си је натоварио пишући Критику, као и задњи пројект свог живота, опсежну, аналитичку биографију Густавеа Флауберта, L'идиот де ла фамилие (Обитељски идиот); но оба дјела, и Критика и Идиот, остала су недовршена. Јеан-Паул Сартре умро је у Паризу 15. травња 1980. у 75. години живота од едема плућа.

Сартреов атеизам био је темељ његова егзистенцијалистизма. У ожујку 1980., мјесец дана прије смрти, Сартреа је интервјуирао његов асистент Бернард-Хенри Лéвy. У том је интервјуу Сартре изразио велико занимање за јудаизам. Неки су то тумачили као вјерско преобраћење. Но, из текста интервјуа може се јасно закључити да је њега интересирала само етички и "метафизички карактер" жидовске религије, док је он и даље одбацивао идеју постојања Бога. У једном другом интервјуу, из 1974., са Симоне де Беаувоир, Сартре је рекао да себе јако често види као "биће које је једино могло, чини се, настати од створитеља". Но одмах је додао да то "није јасна, точна идеја…", а у остатку интервјуа он изјављује да је и даље атеист и да у атеизму налази особну и моралну моћ. Сартре је рекао:

Не мислим да сам продукт случаја, честица прашине у свемиру, него нетко очекиван, припремљен, у духу унапријед замишљен. Укратко, биће које је на овај свијет могао ставити само Створитељ; а ова идеја руке која ствара односи се на Бога.^[4]

– Јеан-Паул Сартре

Сартре је покопан на паришком гробљу Циметиèре ду Монтпарнассе, а на погребу му је било око 50,000 људи. Организатори погреба одбили су полицијску помоћ, због чега је дошло до споменуте пренапучености која је, у једном тренутку, резултирала тиме да је један од посјетитеља погреба упао у погребну јаму прије него је Сартре покопан.

Када је на Олимпијади у Мüнцхену 1972. палестинска терористичка организација Црни рујан убила 11 израелских олимпијаца, Сартре је о тероризму рекао да је то «страшно оружје», но да «потлачени сиромаси другога немају». Такођер је сматрао "крајње скандалозним да су француске новине и дио јавног мнијења осудили мüнцхенски маскар као нетолерантан скандал".

Тијеком једног колективног штрајка глађу, Сартре је посјетио њемачког терориста Андреаса Баадера у затвору Стаммхеим. Сартре је касније Баадера описао као "невјеројатно глупог" и као "шупка". "Сартре пар луи-мêме", 1976.

• Мучнина (Ла Наусéе, 1938.)
• Зид (Ле Мур, 1939.)
• Трилогија Путови слободе (Лес Цхеминс де ла либертé, 1945. - 1949.):
  • Зрело доба (L'âге де раисон, 1945.)
  • Одгода (Ле Сурсис, 1947.)
  • Смрт у души (Ла Морт данс л'âме, 1949.)
  • Посљедња прилика (Ла Дерниèре цханце, четврти дио циклуса који никада није довршен)

• Ријечи (Лес мотс, 1964.)

• Мухе (Лес Моуцхес, 1943.)
• Иза затворених врата (Хуис цлос, 1944.)
• Несахрањени мртваци (Мортс санс сéпултуре, 1946.)
• Блудница достојна поштовања (Ла путаине респецтуеусе, 1946.)
• Прљаве руке (Лес Маинс салес, 1951.)
• Ђаво и Господ Бог (Ле Диабле ет ле Бон Диеу, 1951.)
• Заточеници из Алтоне (Лес Сéqуестрéс д' Алтона, 1959.)

• Имагинација (L'Имагинатион, 1936.)
• Битак и ништо (L'Êтре ет ле Нéант, 1943.)
• Критика дијалектичког ума (Цритиqуе де ла раисон диалецтиqуе, 1960.)

• Егзистенцијализам је хуманизам (L'Еxистентиалисме ест ун хуманисме, 1946.)
• Ситуације I - X (Ситуатионс I - X, 1947. - 1974.)
• Што је књижевност? (Qу'ест-це qуе ла литтéратуре ?, 1947.)
• Бауделаире (1947.)
• Свети Генет, глумац и мученик (Саинт Генет, цомéдиен ет мартyр, 1952.)
• Обитељски идиот (L'идиот де ла фамилие, 1971. - 1972.)

• Анние Цохен-Солал, Сартре 1905-80, 1985
• Тхомас Флyнн, Сартре Анд Марxист Еxистентиалисм: Тхе Тест Цасе Оф Цоллецтиве Респонсибилитy, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, 1984.
• Р. D. Лаинг анд D. Г. Цоопер, Реасон анд Виоленце: А Децаде оф Сартре'с Пхилосопхy 1950-1960, Неw Yорк: Пантхеон, 1971.
• Симоне де Беаувоир, Адиеуx: А Фареwелл то Сартре, Неw Yорк: Пантхеон Боокс, 1984.
• Јеан-Паул Сартре анд Беннy Левy, Хопе Ноw: Тхе 1980 Интервиеwс, транслатед бy Адриан ван ден Ховен. Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, 1996.
• Хеинер Wиттманн, L'естхéтиqуе де Сартре. Артистес ет интеллецтуелс, транслатед фром тхе Герман бy Н. Wеитемеиер анд Ј. Yацар, Éдитионс L'Харматтан (Цоллецтион L'оувертуре пхилосопхиqуе), Париз 2001.
• Х. Wиттманн, Сартре унд дие Кунст. Дие Портрäтстудиен вон Тинторетто бис Флауберт, Гунтер Нарр Верлаг, Тüбинген 1996.
• Герасси, Јохн. Јеан-Паул Сартре: Хатед Цонсциенце оф Хис Центурy, Волуме 1: Протестант ор Протестер?. Университy Оф Цхицаго Пресс. 1989. 0226287971
• Јеан-Паул Сартре (садржи дјела Мучнина, Ријечи и Сартреову изјаву о одбијању Нобелове награде), Библиотека нобеловци, Школска књига, Загреб 2001., ИСБН 953-0-60655-9

• Биографија и цитати Јеан-Паула Сартреа