Рат на Косову

Косово је у вријеме избијања сукоб имало службени статус аутономне покрајине (под називом Аутономна покрајина Косово и Метохија) оквиру Републике Србије, која је од 1992. године створила Савезну Републику Југославију. Међутим, аутономија покрајине - која је "наслијеђена" из времена када су и Србија и Косово били федералне јединице СФРЈ - је у стварности била непостојећа. Након што је за вријеме антибирократске револуције 1987-89. године преузео власт у тадашњој Србији, а потом и Војводини и Црној Гори, вођа СК Србије Слободан Милошевић је почетком 1989. године успио испословати проглашење изванредног стања те уз помоћ ЈНА натјерати тадашње, претежно албанско руководство СК Косова да поднесе оставке, а потом је покрајинска скупштина Косова под пријетњом силе пристала на амандмане на тадашњи републички Устав којим је аутономија Косова битно ограничена. Такво је стање ствари потврђено новим Уставом Србије из 1990. године који је од Србије начинио централизирану, унитарну државу у којој су покрајине имале тек симболичну улогу, а све овласти биле у рукама републичких власти у Београду.

Међу косовским Албанцима који су - према подацима из 1991. године - чинили 81,6 % становника, односно увјерљиву већину у покрајини,^[3][4] такав развој догађаја је изазвао огромно незадовољство. Још за вријеме постојања косовске аутономије је постојало дубоко неповјерење према београдским властима, које је израз нашло у демонстрацијама 1981. године на којима се за Косово тражио статус републике, односно одвајање од Србије. Албанско становништво је такођер масовним демонстрацијама и штрајковима године 1989. и 1990. настојало без успјеха спријечити укидање аутономије. На то је Милошевићева власт реагирала низом репресивних мјера као што је укидање албанских културних и образовних институција те масовна чистка албанских кадрова из полиције, државне управе, школства, болница и државних подузећа, а које су мијењали српски кадрови. На Косову, које је отприје било сиромашно и гдје још није била проведена приватизација, губитак послова у државним и парадржавним подуећима је знатно отежао и социјалну ситуацију. До године 1995. чак 75.000 косовских породица није имало ниједног запосленог члана.^[5] То је, између осталог, потакло масовно исељавање у западноевропске земље.

Међу репресивним мјерама се нашло и укидање албанског као службеног језика који је замијењен искључиво српским. Прекинуто је емитирање радио и ТВ-програма на албанском, а уведена је и оштра цензура над преосталим новинама на албанском. До јуна 1991. су скоро сви албански наставници избачени из средњих и основних школа, а до новембра 1991. је албански студентима запријечен приступ на Приштински универзитет.

Покушаји косовских Албанаца да се промијени такво стање ствари су у првим годинама Милошевићеве власти биле готово искључиво политичке природе, односно кроз настојања да се ненасилним методама делегитимизира српска власт на Косову. У томе се највише истакао Ибрахим Ругова, књижевник на челу Демократског савеза Косова, организације која је, успркос дјеловања у илегали, стекла готово неупитни ауторитет међу косовским Албанцима. Под њеним водством косовски Албанци су прихватили стратегију пасивног отпора, при чему је био карактеристичан бојкот свих избора које је организирала српска власт, формирање паралелних институција власти, али и паралелног образовног система - тако се настава за ученике по албанском програму, које није било у службеним школама, изводила у приватним кућама, па и на отвореном. Паралелни систем косовске власти је свој израз нашао и у Републици Косово чију су независност од тадашње Југославије чланови ДСК прогласили 22.9. 1991.

Сви ти напори нису нимало побољшали положај косовских Албанаца, али су их зато углавном поштедиле ратних разарања налик на оне у Хрватској и БиХ. Ругова је захваљујући томе стекао бројне симпатије у међународној јавности, а као легитимног представника косовских Албанаца га је на крају морао признати и Милошевићев режим. Међутим, Даyтонски мировни споразум, којим је окончан рат у БиХ, представљао је озбиљан ударац за Руговину стратегију, с обзиром да су њиме, барем теоретски, цементиране границе бивших ј��гославенских република, укључујући и вањске границе Србије, што је значило да Косово никада не би могло стећи самосталност.

Такав развој ситуације је придонио радикализацији мањег дијела, углавном млађих, косовских Албанаца, који су углавном били повезани с албанском дијаспором. Они су дошли до закључка да Руговина пацифистичка стратегија неће донијети никакве резултате, односно да се Косово може ослободити искључиво оружаном борбом - било тако да косовски Албанци властитим снагама истјерају југославенске и српске снаге, било да се испровоцира војна интервенција НАТО-пакта која би, слично као и у случају БиХ, довела до истих резултата. Године 1994. је формирана Ослободилачка војска Косова, која ће своје прве акције подузети у прољеће 1996. године.

Главни чланак: Ослободилачка војска Косова

Рат на Косову се обично дијели на три фазе:

• почетна, која је трајала од прољећа 1996. до почетка марта 1998. и која се може окарактеризирати као сукоб ниског интензитета;
• ескалација која је услиједила након напада на Преказе у марту 1998. те, коначно,
• интервенција НАТО снага која је окончана потписивањем Кумановског споразума у јуну 1999. године.

Иако је ОВК основана још 1994. године, са својим је активностима започела у прољеће 1996. године када су забиљежени први координирани напади ватреним оружјем на особље и објекте српске полиције на Косову. Ти су напади обично извођени у забаченим и тешко приступачним руралним подручјима, и то на усамљене полицајце или полицијске станице, односно на Албанце за које се вјеровало да сурађују са српском влашћу. За тај је период карактеристично и то да су такве активности имале далеко већи публицитет у српским него у самим албанским или свјетским медијима, а што се приписује ставу Ибрахима Ругове и ДСК како ОВК "не постоји", односно како је у питању провокација Милошевићевог режима с циљем да се компромитира службена пацифистичка политика косовског водства, односно створе поводи за јачање репресије над Албанцима. Према неким мишљењима, главну улогу у стварању ОВК нису играли албански политичари на самом Косову колико албанска дијаспора, која је била њен главни финанцијер.^[6]

Службени Београд је ОВК описивао као "терористичку организацију", а такав став је службено, и то тек пред саму ескалацију сукоба, прихватио и амерички Стате Департмент. "^[7]. Таквом односу према ОВК међу водећим западним политичарима је придонио и Хуман Ригхтс Wатцх са својим упозорењима да ОВК грубо крши људска права због отмица и напада над Србима, па и над Албанцима који сурађују са српским властима, те да пљачка српске кућа.^[8]

Као један од догађаја који је битно промијенио динамику сукоба на Косову и битно придонио његовој ескалацији се догодио у прољеће 1997 у сусједној Албанији. побуна која је довела до насилног свргавања владе Салија Берисхе. С обзиром да је Берисхина Демократска странка била блиско повезана с Руговиним ДСК, нови властодршци из албанске Социјалистичке партије су се на Косову почели окретати алтернативној опцији у облику ОВК. Много важнија посљедица је била и у оружју које је током побуне опљачкано и завршило у приватним рукама; претпоставља се да су огромне количине прокријумчарене на Косово те тако омогућиле дотле слабо опремљеној ОВК да се далеко равноправније супростави српским и југославенским снагама.

У међувремену је српска влада настојала свијет увјерити у постојање ОВК тако да је 3.6. 1997. у Приштини започето суђење 15 Албанаца који су оптужени да су њени припадници.^[9] 3. српња Швицарска је постигла договор са Србијом око повратка 12,000 Албанаца који су тражили азил натраг на Косово.^[9] 11.8. 1997. албанске новине објавиле су изјаву ОВК-а која преузима одговорност за нападе на српске полицајце, међу којима су и напад на српског службеника државне сигурности 3.7. код цесте Подујеве-Керпимех и на два службеника 4. српња код Руника^[10]. 2. рујна Војска Југославије отворила је ватру на скупину људи који су покушавали прећи из Албаније на Косово.^[9] 13. и 14.9. догодила су се два бомбашка напада на полицијске станице у мјестима Кијево и Лузане за које је ОВК преузела одговорност, но нитко није погинуо.^[9] 8. студеног ОВК је поновно преузела одговорност за напад гранатом на Подујево.^[9] 26.11. ОВК је напала полицијску постају близу мјеста Дечани.^[9]

Од 28. вељаче до 1. ожујка 1998. услиједили су оружани сукоби Војске Југославије и ОВК у долини Дреница, у којима су се нашли и многи недужни цивили. У подручју Ликошан је након тога настрадало 30 Албанаца и 4 српска полицајца.^[9]

Главни чланци: Напад на Преказ, Масакр у Љубенићу, Масакр у Горњем Обрињу, Масакр у Рогову и Масакр у Рачку

5.3. 1998. српска полиција је почела прогањати Адема Јасхарија, једног од вођа ОВК, у селу Доње Преказ. Усљедила је масовна оружана борба око Јасхаријевог склоништа која је резултирала његовом смрћу те масакром даљних 60 Албанаца, од којих су 18 били жене анд 10 су били млађи од 16 година^[11]. Западни медији и политичари критизирали су Београд због таквих поступака. Ибрахим Ругова одбијао се тијеком тог раздобља састати са српским политичарима. Састао се са Милошевићем 15.5., али није било никаквог напретка у затегнутим српско-албанским односима. У међувремену, ОВК је напредовала по Косову, опколивши Пећ, Ђаковицу те успоставивши свој главни град у Малишеву. 25. свибња 1998. осам припадника албанске обитељи Хамзај је убијено у селу Љубенић (Лyбениq) од српске полиције, но због потпуне блокаде српских власти, приступ међународних хуманитарних организација том подручју није био омогућен. Обитељ Хамзај је смакнута испред своје куће, која је потом запаљена.^[12]

26.9. догодио се масакр у Горњем Обрињу у којем су, поновно тијеком операција против ОВК, Војска Југославије и српска полиција смакнули између 18 и 21 члана обитељи Делијај, од којих су многи били дјеца. Београд је поновно порекао одговорност за инцидент.^[13][14] 29.1. 1999., догодио се масакр на Рогову.^[15] у којем је српска полиција убила 24 Албанца у нападу на локацију у Рогову селу за које се сумњало да је било скровиште побуњеника, чиме је ситуација поновно ескалирала^[16]. Србијанске власти нису увиђале никакав проблем са оваквим акцијама и изјављивале су да се само обрачунавају са "шиптарским терористима".

Због отвореног рата који је избио 1998., процјењује се да је око 200,000 Албанаца протјерано са Косова. 15. сијечња 1999. догодио се Масакр у Рачку у којему је 40 до 45 Албанаца убијено од српских трупа^[17]. Иако је Београд објавио да су убијени Албанци заправо били припадници ОВК-а, а не цивили, многи су изразили сумњу у точност тог објашњења док су реакције у свијету биле у распону од забринутости до осуде.^[18] Вијеће сигурности УН-а осудило је масакр,^[19] који је касније постао један од темеља за тужбе за ратне злочине против Милошевића на Међународном суду. ТВ камере ОЕСС-а забиљежиле су САД-овог амбасадора Wиллиама Wалкера како хода поред лешева Албанаца. Након тога, одржао је конференцију на којој је осудио тај чин^[20][21]. До ожујка 1999., УНХЦР је регистрирао 430,000 избјеглица са Косова.^[22]

Главни чланци: Операција Савезничка сила и Операција Потковица

Инцидент је означио прекретницу у рату јер је Међународна заједница изгубила стрпљење са Милошевићевом агресивном политиком и одлучила војно интервенирати како би се спријечила даљња ескалација на Балкану. Цлинтонов министар обране Wиллиам Цохен је одржао говор у којем је изјавио да је ово "борба за правду над предстојећим геноцидом"^[23]. НАТО дужносници су потом запријетили да ће започети војну интервенцију ако се се Војска Југославије не повуче из Косова и допусти да се мировне снаге распореде тамо. Маделеине Албригхт је такођер снажно заговарала договор и вршила притисак на обје стране како би био прихваћен компромис који би завршио сукоб.

Рицхард Холброоке састао се посљедни пут са Милошевићем у ожујку 1999. и понудио му задњу шансу да прихвати уговор у Рамбоуиллету, по којем би Косово добило натраг своју аутономију, ОВК се разоружала а мировне снаге и НАТО се распоредили на то подручје. Милошевић је одбио, што је довело до НАТО-овог бомбардирања СРЈ, које је трајало 78 дана, од 22. ожујка до 11. липња 1999. Борбени зракоплови већином су агирали из база у Италији и на Јадранском мору. Тијеком 10 тједана бомбардирања Србије, НАТО зракоплови извели су 38,000 борбених мисија, већином нападајући војна постројења и складишта оружја Србије у градовима Београд, Ниш и Нови Сад, док је Црна Гора осим у неколико наврата поштеђена зрачних напада. Истодобно, српска војска појачала је нападе по Косову. Тако се 25. ожујка одиграо Масакр у Великој Круши, у којем је убијено 44 албанских цивила,^[24], 26. ожујка Масакр у Сувој Реци у којем је српска полиција смакнула 48 албанска цивила, све припадника обитељи Берисха^[25] а 28. ожујка догодио Масакр у Избици, у којем је убијено 120 Албанаца, наводно све цивили.^[26].

Русија се противила војној акцији, али због потпуне исцрпљености финанцијском кризом ништа подузела како би стала на страну Милошевића. Након одласка ОЕСС-а са Косова 20.3., разина инцидената и самовољних убијања је драматично порасла. Истог дана ВЈ и полиција су ушле у село Трнава (Подујево) и почели гранатирати куће. Док су људи бјежали, граната је погодила трактор. Котлина, подручје 6 км југозападно од Качаника, је нападнуто 24.3.: село је прво ракетирано топништвом, а онда је ЈНА упала са тенковима. Отприлике 500 жене и дјеце је послано камионом у Качаник. 22 лешева је пронађено у два бунара. Наводно од тих 22 жртава било 11 ненаоружаних ОВК бораца у цивилној одјећи.^[27]

26.3. два југославенска МиГ-29 су полетјела из Батајнице у потјери за једним НАТО-вим борбеним зракопловом који је из Србије летио у смјеру Босне. Једном када су прешли границу, у засједи су се појавила два америчка Ф-15. Оба МиГ-а је оборио заповједник Јефф Хwанг. Један Миг-ов пилот, Слободан Перић, избјегао је једну ракету, али га је друга погодила. Ипак, на вријеме је излетио из авиона и падобраном се спустио на тло, гдје је прошверцан натраг у Србију уз помоћ полиције Републике Српске. Други пилот, Зоран Радосављевић, није успио напустити МиГ на вријеме те је погинуо.^[28]

Један од бизарнијих покушаја Милошевића да изађе из кризе догодио се 12.4., када је југославенски парламент прихватио владину одлуку о приступању Београда Савезу Русије и Бјелорусије. Милошевић је истодобно послао писмену посланицу предсједнику Јељцину, коју је Милошевићев брат у Москви, Борислав, предао руском Министарству вањских послова. У њој се службено тражи примање Југославије у Савез Русије и Бјелорусије. Ипак, Москва није пристала на идеју, нагласивши да би се "прво требала разријешти ситуација на Косову".^[29]

23.4. НАТО ракета је НАТО бомбардовање РТС|погодила зграду Радио телевизије Србије те на 24 сата прекинула емитирање програма^[30][31], наводно због пропагандних порука Милошевићевог режима.

7.5. догодио се још један инцидент када је НАТО бомбардирао кинеску амбасаду у Београду, гдје су погинула три кинеска новинара, што је изазвао снажан просвјед Пекинга. НАТО се испричао, навевши да је за све крива застарјела карта града те да амбасада није погођена намјерно^[32][33]. НАТО је бомбардирао затвор Дубрава (град Исток) 19. свибња, те још једном 21. свибња, због чега је погинуло око 19 албанских затвореника. Други су пак покушали побјећи усред каоса. 22.5., око 1.000 затвореника је доведено у затворско двориште, гдје је на њих отворена ватра од стражара, у којој је убијено најмање 70 затвореника.^[34]

Након неколико тједана војне кампање, Војска Југославије се и даље одбијала повући са Косова, тако да је 28.5. Тонy Блаир одлетио у Wасхингтон те се савјетовао са Биллом Цлинтоном око могуће копнене офензиве на Србију^[35]. Иако је Блаир упозорио да би требали мјесеци да се скупи довољно војника за војну акцију којом би се окупирала Србија, сама пријетња је представљала снажан психолошки притисак на Милошевићеву владу. У међувремену је Цлинтон као алтернативу одобрио план према коме би ОВК уз америчку обавјештајну и војну подршку вршила саботаже и сличне акције у самој Србији у сврху дестабилизације и евентуалног рушења Милошевића.^[36] Иако су српски војници поставили макете тенкова како би заварали НАТО, штете су ипак биле све веће, при крају су се почеле бомбардирати и енергетске станице у Београду. Почетком јуна је из Москве стигла јасна порука да Русија Београду неће пружити никакву конкретну подршку, односно да се прихвате сви НАТО-ви увјети за престанак непријатељстава. Након руског и финског посредовања Милошевић је крају прихватио да се Војске Југославије повуче, а КФОР уђе на Косово.

Тиме је 11.6. службено завршила НАТО-ова кампања и рат. Око 750,000 протјераних Албанаца могло се потом вратити натраг на Косово, али је око 100.000 Срба и припадника других мањина напустило то подручје страхујући од албанске одмазде.^[37].

Интервенцијом НАТО снага, Војска Југославије се повукла из Косова, иако је оно остало дијелом Србије. Међутим, 10 година касније, Косово је прогласило неовисност, а признало га је преко 60-ак држава УН-а, што је и даље предметом разних контроверзи.

Главни чланак: Ратни злочини у Косовском рату

Српска војска је тијеком 1998. и 1999. почела са масовним протјеривањем Албанаца: три тједна након покретања НАТО кампање, регистрирано је 525,787 избјеглица са Косова. Мјесец дана касније, то је порасло на 781,618 избјеглица.^[38] На врхунцу сукоба, било је регистрирано 862,979 албанских избјеглица протјераних са тог подручја,^[38][39] што је око 43 % укупног становништва Косова. Око 440,000 од њих је побјегло у Албанију, а око 300,000 у Македонију. Иако су власти у Београду покушавали приказати да су прогони резултат НАТО кампање, избјеглице су редовито јављале да их је протјерала српска војска и полиција.^[38] Пријављени су многи случајеви силовања албанских жена. Хуман Ригхтс Wатцх је забиљежио 96 случаја сполног напастовања од српских војника, међу њима 6 случаја жена које су убијене након силовања. Било је и случајева пријављених групних силовања. Уз све то, ни ВЈ ни српско Министарство унутарњих послова нису направили никакав покушај истраживања или кажњавања таквих инцидената.^[38]

Према исказима, ЈНА је систематски превозила лешеве Албанаца у рударски комплекс Трепча крај Косовске Митровице, гдје их је палила. Према „једном тајном службенику“, између 1,200 и 1,500 лешева је тако уништено у Трепчу. У свибњу 2001. Српска влада је објавила да је камион пун са 86 лешева Албанаца бачен у Дунав у Србији тијеком рата на Косову.^[38]

Између ожујка и липња 1999., српски војници су уништили тисуће албанских домова диљем Косова уз помоћ топништва, булдожера, експлозива и паљења. Забиљежено је и уништавање џамија. Такођер је забиљежено пљачкање имовине. У неким случајевима, поготово онима која су имала блиске везе с ОВК, цијела села су уништена. Градови Пећ и Глоговац су тешко оштећени. Према анкети УНХЦР-а, која је обухватила 285 косовска села, 9,809 од укупно 35,185 домова (28 %) је потпуно уништено^[38].

Тијеком рата, српске снаге су намјерно отровале бунаре, а тиме и изворе питке воде. У бунаре су бацали кемикалије, мртве животиње па чак и људске лешеве. Према Међународном одбору Црвеног крижа, од 20,000 бунара на Косову, пола их је отровано^[38].

Према извјештајима ХРW-а, највише пљачки догађало се у селу Беланица (Сува Река). 31. ожујка 1999., српска полиција и паравојна постројбе су ушле у село, окупиле становнике те од њих захтијевале новац под пријетњом да ће им убити дјецу. Барем туцет Албанаца је убијено на тај начин. Било је и случајева када су милитанти проваљивали у стан и захтијевали новац од укућана^[38].

Између ожујка и липња 1999., српске сигурносне снаге су ухитиле Албанце и тјерале их на копање ровова, бункера и других тешких физичких послова, што ХРW карактеризира као присилни рад. Тијеком НАТО интервенције, српске снаге сигурности присиљавале су албанске цивиле да буду у њиховој близини или између српских положаја, користећи их као људски штит, што је забрањено према чланку 28 четвртом Женевском конвенцијом. Свједок из Малишева је изјавио да је био у скупини од 500 цивила која су задржана у близини албанске границе када су српске снаге нападале ОВК локације^[38].

Српске снаге су такођер поставиле 50,000 мина по Косову, поглавито уз границу са Албанијом и Македонијом. ОВК је исто постављао мине тијеком тог раздобља, а водио је и сабирни логор Ллапушник у којем је убијено 112 Срба.^[40] НАТО је пак користио казетне бомбе а према неким назнакама и оружје са осиромашеним уранијом^[38]. ОВК се такођер терети да је убијала албанске цивиле како би свалила кривњу на Србе, те да је нападала српске цивиле.

Још увијек остају непровјерене тврдње о Муџахединима који су се борили на страни Албанаца на Косову, а за које постоје оптужбе да су били посебно окрутни у борби против Срба.^[41] Неки су наводно добили косовско држављанство.^{[42][43][44][45]} Тијеком својег суђења на Хаашком суду, Милошевић је изјавио да је Ал-Каида помагала побуњеницима на Косову, но Сабит Кадриу, косовски активист за људска права, је то оспорио и назвао цијелу причу "плодом његове маште".^[46]

Рат, који је трајао готово три године, има најнесигурнији и најупитнији број жртава од свих четири Југославенских ратова јер дуго није било никаквих прецизних студија или анкета које би могле утврдити точне бројке^[47].

• Број мртвих Албанаца је упитан, али било је неколико процјена смртности. До краја 2001., на Косову је ексхумирано 4.400 лешева Албанаца^[48]. До 2004., пронађено је и предано УНМИК-у додатних 836 лешева Албанаца која су пронађена по скривеним масовним гробницама у Ужој Србији. Лешеви су превезени из Косова у Србију у камионима са уграђеним хладњаком те покопани у гробовима у мјестима Батајница крај Београда, Петрово Село и Бајина Башта.^[49]. Број свеукупних мртвих Албанаца у рату сеже према неким процјенама и до 12,000 (Ланцелот студија)^[50] и 13,000 жртава.^[51]
• Према Влади Србије, службено је само од албанских напада убијено или нестало 3,276 особа, не укључујући нападе НАТО снага, од 1998. до сијечња 2001.^[52]. Од НАТО напада је према службеним српским изворима убијено 114 полицајаца^[53] и 462 војника^[54]. Број мртвих цивила од НАТО напада је и даље упитан, но процјене сежу од 1.200 до 5.700^[51]. С друге стране, НАТО је објавио да је од зрачних напада могло погинути највише 1.500 цивила.

Процјене укупног броја мртвих према овим податцима сежу од 10.000 до 20.000 мртвих.

Фонд за хуманитарно право (ФХП) направио је досад најопсежнију и најпрецизнију студију о том сукобу, те је евидентирао свеукупно 13.535 жртава од рата на Косову од 1.1 1998. до 31.12. 1999. Та невладина удруга, која је објавила податке 2015. обједињене у Косовску књигу памћења, је навела да од тог броја Албанци чине 10.812 (80%) а Срби 2.197 жртава (16%). 526 особа су припадници других националности.^[1] Цивилних жртава је 10.317, од чега је албанских цивила 8.676 (84%) а српских цивила 1.196 (12%).^[1]

Главни чланак: Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову

Рат је завршио несумњивом де фацто побједом НАТО и ОВК, с обзиром да је Кумановски споразум којим су непријатељства окончана постигли свој главни циљ - повлачење југославенске и српске војске и полиције с Косова. Косово је темељем Резолуције ВС УН 1244 постало протекторат УН-а, на коме ни Југославија ни Србија нису требале имати никакву ефективну власт, која је прешла у руке под УНМИК-ом успостављене администрације којом су доминирали косовски Албанци. Преговори о рјешавању статуса Косова - при чему су косовски Албанци инзистирали на потпуној независности - нису уродили плодом, те је уз подршку САД и водећих западних сила Косово 2008. прогласило независност, коју је досада признало нешто мање од половице свих земаља свијета, укључујући све српске сусједе с изузетком БиХ. Само Косово је након рата постало углавном етнички чисто захваљујући масовном егзодусу српске мањине 1999. године, односно након нереда 2004. године послије којих малобројни Срби живе искључиво на релативно етнички компактном појасу тзв. Сјеверног Косова те у неколико изолираних енклава.

Политичке посљедице за саму Југославију су такођер биле драстичне. Рат је трајно продубио јаз између Србије и Црне Горе, довевши до претварања заједничке државе у лабаву конфедерацију 2003. године, а коначно и до проглашења независности Црне Горе 2006. године, односно нестанка посљедњих остатака југославенске државе. У самој Србији је губитак Косова одузео сваки легитимитет Милошевићевом режиму, који је оборен у масовним протестима 2000. године. С друге стране, бомбардирање је у великом дијелу српске јавности изазвало анти-западно и антиамеричко расположење које није у потпуности отклоњено ни након деценије економског опоравка под номинално про-западним владама.

Као једна од непосредних посљедица косовског рата је на подручју Уже Србије уз границу с Косово 1999. избио прешевски к��нфликт, у коме су судјеловали ветерани ОВК одлучни да то подручје припоје Косову користећи исте методе као и у претходном рату. Тај је сукоб окончан тек 2001. године, када су се промијениле политичке околности у Београду. С друге стране, исте је године избио и албанско-македонски сукоб који је имао сличности с косовским, али који је заустављен одлучном дипломатском и политичком интервенцијом западних сила.

Према "Групи 17", неовисној скупини економиста, НАТО-ово бомбардирање проузрочило је око 30 милијарди $ штете господарству Србије. Према њиховим рачуницама, српски бруто друштвени производ је због посљедица рата спао 40 %, а индустријска производња 44,5 %. Млађен Динкић је израчунао да је уз то око 250,000 људи остало без посла а да је друштевни производ спао са 1.600 на 1.000 $^[55]. Уз то, НАТО је избацио око 23,000 бомби на Србију^[56].

2006., бивши предсједник Србије Милан Милутиновић, бивши замјеник премијера Никола Шаиновић, Драгољуб Ојданић те три бивша генерала - Небојша Павковић, Владимир Лазаревић и Сретен Лукић, изведени су пред Хаашки суд због ратних злочина у рату на Косову.^[57] Милошевићу се за исти почело судити још 2002. С друге стране, Фатмир Лимај, Харадин Бала и Исак Муслиу, бивши припадници ОВК-а, такођер су изведени пред суд због оптужби за злочине против Срба.^[58] Свеукупно, пресуде су биле сљедеће:^[59][60][61]

• Слободан Милошевић - умро тијеком суђења
• Никола Шаиновић - 22 године затвора
• Небојша Павковић - 22 године затвора
• Сретен Лукић - 22 године затвора
• Владимир Лазаревић - 15 година затвора
• Драгољуб Ојданић - 15 година затвора
• Милан Милутиновић - ослобођен свих оптужби
• Харадин Бала - 13 година затвора
• Лахи Брахимај - 6 година затвора
• Фатмир Лимај - ослобођен свих оптужби
• Исак Муслиу - ослобођен свих оптужби
• Рамусх Харадинај - ослобођен свих оптужби
• Идриз Балај - ослобођен свих оптужби

Након рата, Србија је службено изјавила да је постала неутрална држава.^[62]

2009. је београдска штампа писала да је Хаашки трибунал тијеком суђења Рамусху Харадинају 2006. године уништио све материјалне доказе о трговини органима Срба који су током рата отети на Косову и Метохији.^[63][64] Хашки трибунал је почетком 2005. године покренуо истрагу која се звала "Дон Qуијоте", а која се односила на предмете нађене у злогласној "жутој кући" у Бурељу на сјеверу Албаније. У тој су кући по основаној сумњи заробљеним Србима вадили витални органи, који су касније за велике износе продавани на црном тржишту. Годину дана касније, умјесто да проведе истрагу до краја, наводно је наредио да се сви материјални докази униште јер су "небитни" за истрагу.^[65]

13. ожујка 2010. по налогу Тужитељства за ратне злочине, србијанска полиција привела је девет особа због сумње да су починили ратни злочин у селу Ћушка код Пећи на Косову 14. свибња 1999. године. Захтјев за провођење истраге против 26 припадника паравојне формације "Шакали" и припадника Територијалне обране и резервног састава полиције то тужитељство поднијело је истражном суцу Вијећа за ратне злочине Вишег суда у Београду због основане сумње да су убили 41 особу у том селу.^[66]

• Операција Потковица
• Операција Савезничка сила
• Ратни злочини у Косовском рату
• Пропаганда у Косовском рату
• Савремена историја Косова

• Рат на Косову - између два подручја Архивирано 2009-08-08 на Wаyбацк Мацхине-у Опен Демоцрацy
• Истрага о Рату на Косову Архивирано 2009-08-12 на Wаyбацк Мацхине-у
• Компилација докумената о рату
• Косово: како виђено, тако речено (Извештај ОЕБС-а)
• По наређењу: ратни злочини на Косову (Извештај Хуман Ригхт Wатцх-а)
• РАЗАРАНЈЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ НА КОСОВУ, 1998-1999
• Косовска криза Архивирано 2008-03-14 на Wаyбацк Мацхине-у Исцрпни 110-минутни документарац на гоогле видео