Оркестрација

Оркестрација или инструментација (итал. орцхестразионе, фр. orchestration, instrumentation, енгл. orchestration, instrumentation, нем. Орцхерстратион, рус. оркестровка)^[1] има три значења:

1. Композициони поступак у коме музичар - оркестратор (најчешће је то композитор) оркестрира неку композицију, "облачећи" је у најлепше колоритне хаљине богатих звукова музичких инструмената. Он то чини по законима оркестрације. Сваки композитор мора добро да познаје оркестрацију.

• Музичар који аранжира неку композицију за мањи музички састав зове се аранжер, а поступак уређивања - аранжирање.

2. Музички предмет који се изучава на музичком факултету или музичкој академији.

3. Наука о распореду, удвајању и употреби музичких инструмената за потребе оркестрације.

Оркестратор унутарњим слухом и визијом "чује и види" како ће оно што оркестрира звучати. Да би то постигао, оркестратор мора добро да познаје:

1. Звучне карактеристике и особине музичких инструмената.
2. Звучни распон сваког музичког инструмента.
3. Боје свих музичких инструмената и регистре у којима најбоље звуче.
4. Техничке и колоритне могућности сваког музичког инструмента.
5. Који инструменти су погодни за међусобно удвајање.
6. Транспозицију.

Најчувенији оркестратори су уједно и познати композитори у историји музике, као што су:

Рихард Штраус, Морис Равел. Хектор Берлиоз и Римски-Корсаков су били брилијантни оркестратори. Обојица су написали сјајне књиге за оркестрацију које су и данас у употреби.

• Списак музичких инструмената
• Транспозиција
• Читање с листа
• Музичар
• Опус

Оркестрација на Wикимедијиној остави