Wеимарски класицизам

Wеимарски класицизам (њемачки: Weimarer Klassik) је њемачки књижевни и културални покрет, чији су представници афирмирали нови облик хуманизма из синтезе идеја романтизма, класицизма и просвјетитељства.

Покрет Wеимарер Классик трајао је тридесет три године, од 1772. до 1805. и припадали су му значајни интелектуалци као Јоханн Wолфганг Гоетхе, Јоханн Готтфриед Хердер, Фриедрицх Сцхиллер и Цхристопх Мартин Wиеланд. Током раздобља од 1788. до 1805. покретом су доминирали Гоетхе и Сцхиллер.

Њемачко просвјетитељство произашло је од синтезе емпиризма и рационализма како су га развили Цхристиан Тхомасиус (1655.–1728.) и Цхристиан Wолфф (1679.–1754.). Ова филозофија била је врло јако опуларизирана у многим часописима и новинама и битно је усмјерила касније ширење њемачке и европске културе.

Немогућност овог здраворазумског гледишта да увјерљиво споји “осјећаје” и “разум”, “тијело” и “ум”, потакло је Иммануела Канта да развије своју епохалну “критичку” филозофију. Други, иако не тако апстрактни, приступ овом проблему била је превладавајућа брига с проблемима естетике. У својем дјелу Аестхетица из 1750. (други свезак; 1758.) Алеxандер Баумгартен (1714.-1762.) је дефинирао “естетику” као “науку нижих способности” (нпр. осјећаја, дојмова, маше, сјећања и др.), које су ранији мислиоци просвјетитељства занемаривали. Појам је међутим изазвао неразумијевање због Баумгартеновог писања на латинском језику и каснијих њемачких пријевода и то је посљедично често довело до лажног умањивања његових достигнућа.^[1]) То није било истраживање укуса ни осјећаја као таквог, већ прије пут у спознају. Баумгартенов нагласак на потребу таковог “осјећајног” знања био је значајни потицај развоју “предромантизма” познат као Стурм унд Дранг (1765.) чији су најпознатији представници неко вријеме били Јоханн Wолфганг вон Гоетхе и Фриедрицх Сцхиллер.

Као посљедица Гоетхеовогвривалства и удаљавања од Wиеланда и Хердера, често се наводи да је покрет Wеимарског класицизма трајао од Гоетхеовог првог боравка у Риму (1786.) и Сцхиллерове смрти (1805.), који је био његов блиски пријатељ и сурадник, умањујући тако поготово Wиеландов утјецај на њемачки интелектуални и пјеснички живот. Као почетак Wеимарског класицизма се, дакле, може сматрати долазак Wиеланда (1772.), а његов крај се може продуљити преко Сцхиллерове смрти све до смрти Wиеланда (1813.) или чак Гоетхеа (1832).

Гоетхе је у Италији имао за циљ поново открити себе као писца и постати ликовним умјетником, кроз формалну обуку у римској "Европској школи умјетности". Иако је био неуспјешан као сликар, изгледа да га је Италија учинила бољим писцем.

Сцхиллерова еволуција као писца била је врло слична Гоетхеовој. Почео је као писац дивљих, насилних дјела набијеним емоцијама. У касним 1780-има вратио се на класичнији стил. У 1794. Сцхиллер и Гоетхе постали су пријатељи и савезници у пројекту постављања нових стандарда за књижевност и умјетност у Њемачкој.

Wеимарски класицизам је добио име због изузетне важности четирију носитеља покрета, поготово Гоетхеа и Сцхиллера који су у оно доба боравили у војводству Сацхсен-Wеимар. Инспирирани Wинцкелманновим дјелима Геданкен üбер дие Нацхахмунг дер гриецхисцхен Wерке ин дер Малерие унд Билдхауеркунст ("Мисли о опонашању грчких дјела у сликарству и скулптури"; 1755.) и Гесцхицхте дер Кунст дес Алтертхумс (Хисторија античке умјетности; 1764.),^[2] Гоетхе и Сцхиллер су развили књижевну потрагу и праксу опонашања класичних модела античке Грчке, истински подухват друштвеног и културалног препорода кроз естетске концепте и вриједности, гдје је органска цјеловитост и хармонија (међу осталим класичним вриједностима, дјеломично потакнутих просвјетитељством) од средишње важности и извор инспирације.

Истовремени и бујајући књижевни покрет њемачког романтизма био је у опреци с wеимарским њемачким класицизмом, поготово са Сцхиллером. Гоетхе је упорно и оштро нападао тај покрет у многим својим есејима као нпр. у есеју “О дилетантизму”,^[3] у умјетности и књижевности. Након Сцхиллерове смрти, континуитет ових критика дјеломично расвјетљује континуитет Гоетхеових идеја у умјетности и како се оне такођер прожимају са научним размишљањем^[4], што доказује досљедност Гоетхеовог рада. Wеимарски класицизам се може проматрати као покушај помирења у "бинарној синтези", живописне осјећаје наглашене у покрету Стурм унд Дранг с чистим разумом наглашеном у покрету просвјетитељства, што имплицира да је wеимарски класицизам конзистентно неплатонски. Гоетхе је о томе напоменуо:

Идеја о разликовању класичне и романтичне поезије [Дицхтунг^[5]], која је сада проширена по свем свијету и даје повода за многе препирке и подјеле, изворно је дошла од Сцхиллера и мене. Ја сам поставио максиму о објективну поступању према поезији и нисам допустио ништа друго; но Сцхиллер, који је радио на прилично субјективан начин, сматрао је свој стил оним правим па је, да би се обранио од мене, написао трактат ›Наива и сентиментална поезија‹. Доказао ми је да сам, против своје воље, романтичан и да моја ›Ифигенија‹, путем предоминације сентимената, није ни по чему тако класична и тако античког духа као што су неки претпостављали. “Сцхлегелови су преузели ову идеју и пренијели, тако да се сада проширила свијетом; сада сватко дискутира о класицизму и романтизму, о чему нитко прије педест година није размишљао.^[6]

Средишња концепција њемачког класицизма била је “хармонија” (такођер “тоталитет” или “цијелост”), раније преузата као темељни елемент грчке културе и дубински је прожела wеимарски класицизам, који се развио током раздобља социјалних немира и превирања. Она није имала за циљ стремљење платонској савршености, нити према универзалности као што су то промицали њемачки романтичари и касније систематизирао Хегел. Заправо, она је искључива експресија партикуларног несавршеног интегритета. Слично томе, Гоетхе је тврдио да ова два пола, класицизам и романтизам, могу бити употребљене у умјетности с циљем изврсности и дискреције и да наивна и сентиментална форма поезије, која је изражена редом у класицизму и романтизму, остаје унутар узајамне међуовисности.

Wеимарски покрет био је значајан и због тога што је укључио многе писце жене. Часопис Дие Хорен је објавио радове многих жена, укључујући роман у наставцима, Агнес вон Лилиен, Сцхиллерове шогорице Царолине вон Wолзоген. Друге жене ауторице чији су радови објављени у часопису су Сопхие Мереау, Фриедерике Брун, Амалие вон Имхофф, Елиса вон дер Рецке и Лоуисе Брацхманн.^[7]

Између 1786. и Сцхиллерове смрти 1805. он и Гоетхе залагали су се врбују што већу скупину писаца, филозофа, учењака и умјетника у њихов покрет. Ова ће мрежа аутора и мислиоца касније постати позната као ‘wеимарски класицизам’ и постати ће дио културног и политичког покрета Њемачке 19. вијека који ће довести до уједињења Њемачке.

Основне мисли којима су се користили Гоетхе и Сцхиллер су:

1. Гехалт: неизразив “осјећај-мисао” који је жив у умјетнику и опажатељ налази начин како га изразити у естетској форми, стога Гехалт је имплицитан с формом. Гехалт дјела не може се свести на његов Инхалт.
2. Гесталт: естетска форма, у којој је "осјећај-мисао" дјела стратифициран, произлази из регулирања облика (могу бити реторички, граматички, интелектуални итд.) апстрахираних од свијета или створених од умјетника, с осјетилним односима који владају унутар примјењеног медија.
3. Стофф: Сцхиллер и Гоетхе примјењују овај појам (готово искључиво) за облике преузете из околине или које су створене. У умјетничком дјелу, Стофф (дефинирана као “Инхалт” или “садржај” кад је проматрана у том контексту) треба бити “индиферентна” (“глеицхгüлтиг”), не би требала будити претјеран интерес одузимајући пажњу од своје естетске форме. Доиста, Стофф (тј. медијум кроз којег умјетник ствара) треба бити у потпуном стању једности с Гесталтом умјетничког дјела од којег не може бити апстрахиран осим по цијену уништења естетских односа створених од умјетника.

Цхристопх Мартин Wиеланд био је први писац који је стигао у Wеимар. Године 1772. позвала га је војводкиња Анна Амалиа оф Брунсwицк-Wолфенбüттел однедавно удовица и регент војводства Сацхсен-Wеимар, како би подучавао њеног сина Карла Аугуста. Wеимар је остао Wиеландов дом до његове смрти. Ту је 1773. основао Дер теутсцхе Меркур, који је под његовим уредништвом (1773.–1789.) постао најутјецајнији књижевни часопис у Њемачкој.

Године 1776., годину дана након свог доласка, Гоетхе се побринуо да Хердер буде позван у Wеимар, пошто се цијенио његово дјело још од страсбоуршких година.

Мада су написана многа дјела која одишу разиграношћу и обилују турболентном иронијом (нпр. Wилхелм Меистер, Фауст и Wест-öстлицхер Диван,^[8] до те мјере да се wеимарски класицизам китило двоструким ироничним именом “wеимарски романтизам”,^[9] ипак се мора схватити да се Гоетхе доследно дистанцирао од естетских норми романтизма и није узимао у обзир иронију као естетски елемент.^[10] Слично ономе што је Сцхиллер написао о поезији Готтфриеда Аугуста Бüргера, то може дјеломично објаснити разнолику природу књижевних дјела ових писаца што отежава јасну категоризацију истих. Осим књижевних дјела, ови су аутори написали низ научних и филозофских дискусија, поготово о естетици у разним часописима.

Сцхиллер је током тог периода био посебно плодан у свом књижевном стваралаштву за вријеме којег је написао Wалленстеин (1799.), Мариа Стуарт (1800.), Дјевица орлеанска (1801.), Месинска невјеста (1803.) и Wиллиам Телл (1804.).

• Алцесте, (казалишна представа, 1773., премијера: Wеимар, 25. маја 1773-)
• Дие Гесцхицхте дер Абдеритен, (роман о Абдери, Леипзиг 1774.-1780.)
• Ханн унд Гулпенхех, (роман у стиховима, Wеимар 1778.)
• Сцхацх Лоло, (роман у стиховима, Wеимар 1778.)
• Оберон, (роман у стиховима, Wеимар 1780.)
• Дсцхиннистан, (том. I-III, Wинтертхур 1786.-1789.)
• Гехеиме Гесцхицхте дес Пхилосопхен Перегринус Протеус, (роман, Wеимар 1788./89.; Леипзиг 1791.)
• Агатходäмон, (роман, Леипзиг 1796-1797)
• Аристипп унд еиниге сеинер Зеитгеноссен, (роман о Аристиппус, том. I-IV, Леипзиг: Гöсцхен 1800.-1802.)

• Волкслиедер небст унтермисцхтен андерен Стüцкен (1778.–1779., ²1807.: Стиммен дер Вöлкер ин Лиедерн)
• Идеен зур Пхилосопхие дер Гесцхицхте дер Менсцххеит (есеји, том. I-IV, 1784.–1791.)
• Бриефе зур Бефöрдерунг дер Хуманитäт, (збирка есеја, 1791.–1797.)
• Терпсицхоре, (Лüбецк 1795.)
• Цхристлицхе Сцхрифтен, (5 збирки, Рига 1796.–1799.)
• Метакритик зур Критик дер реинен Вернунфт, (есеј,I+II дио, Леипзиг 1799.)
• Каллигоне, (Леипзиг 1800.)

• Егмонт (“Трауерспиел”, започет 1775., у штампи 1788.)
• Wилхелм Меистерс тхеатралисцхе Сендунг (роман, 1776., у штампи 1911.)
• Стелла. Еин Сцхауспиел фüр Лиебенде (казалишна представа, 1776.)
• Ипхигение ауф Таурис (“Ипхигениа ин Таурис”, казалишна представа, у штампи 1787.)
• Торqуато Тассо (казалишна представа, 1780.-, у штампи 1790.)
• Рöмисцхе Елегиен (написан 1788.–90.)
• Венезианисцхе Епиграмме (1790.)
• Фауст. Еин Фрагмент (1790.)
• Беитрäге зур Оптик (“Теорија боја”, 1791./92.)
• Дер Бüргергенерал (казалишна представа, 1793.)
• Реинеке Фуцхс (“Реинеке Фоx”, хексаметарски еп, 1794.)
• Унтерхалтунген деутсцхер Аусгеwандертен (“Дијалози њемачких избјеглица”, 1795.)
• Дас Мäрцхен, (“Зелена змија и предивни лептир”, бајка, 1795.)
• Wилхелм Меистерс Лехрјахре (“Wилхелм Меистер'с Аппрентицесхип”, роман, 1795./96.)
• Фауст. Еине Трагöдие (“Фауст” I, 1797.-, прва штампа 1808.)
• Новелле (1797.- )
• Херманн унд Доротхеа (“Херманн и Доротхеа”, хеxаметриц епос, 1798.)
• Дие натüрлицхе Тоцхтер (казалишна представа, 1804.)
• Дие Wахлверwандтсцхафтен (“Елецтиве Аффинитиес”, роман, 1809.)

• Дон Карлос, (казалишна представа, 1787.)
• Üбер ден Грунд дес Вергнüгенс ан трагисцхен Гегенстäнден, (есеј, 1792.)
• Аугустенбургер Бриефе, (есеји, 1793.)
• Üбер Анмут унд Wüрде, (есеј, 1793.)
• Каллиас-Бриефе, (есеји, 1793.)
• Üбер дие äстхетисцхе Ерзиехунг дес Менсцхен, (“Он тхе Аестхетиц Едуцатион оф Ман”, есеји, 1795.)
• Üбер наиве унд сентименталисцхе Дицхтунг, (есеј, 1795.)
• Дер Тауцхер, (пјесма, 1797.)
• Дие Краницхе дес Ибyкус, (пјесма, 1797.)
• Риттер Тоггенбург, (пјесма, 1797.)
• Дер Ринг дес Полyкратес, (пјесма, 7987.)
• Дер Геистерсехер, (1789.)
• Дие Бüргсцхафт, (пјесма, 1798.)
• Wалленстеин (трилогија казалишних представа, 1799.)
• Дас Лиед вон дер Глоцке (пјесма, 1799.)
• Мариа Стуарт (казалишна представа, 1800.)
• Дие Јунгфрау вон Орлеанс (“Дјевица Орлеанска”, казалишна представа, 1801.)
• Дие Браут вон Мессина (“Невјеста из М��ссине”, казалишна представа, 1803.)
• Дас Сиегесфест (пјесма, 1803.)
• Wилхелм Телл “(казалишна представа, 1803./04.)
• Дие Хулдигунг дер Кüнсте (пјесма, 1804.)
• Деметриус (казалишна представа, недовршена, 1805.)

• Дие Хорен (уређивао Сцхиллер, часопис, 1795.–96.)
• Мусеналманацх (многи аутори, 1796.–97.)
• Xениен (пјесме, 1796.)
• Алманацх (многи аутори, 1798.–00.)
• Пропyлäен (часопис, 1798.–01.)

Два најистакнутија представника Wеимарског класицизма, Гоетхе и Сцхиллер, посебно су утјецали на многе њемачке умјетнике. Њихова су дјела проучавали многи писци и филозофи као Хегел, Сцхопенхауер и Ниетзсцхе. Музичари су били инспирирани њиховим дјелима у свом стваралачком раду као нпр. Лудwиг ван Беетховен, Паул Дукас, Wолфганг Амадеус Мозарт и Царл Фриедрицх Зелтер. Кроз преводитељски рад шкотског филозофа Тхомаса Царлyлеа, који је превео неке од њихових радова и написао Сцхиллерову биографију, ови су њемачки мислиоци постали доступни станавништву енглеског говорног подручја средином 19. вијека.

Неке од Гоетхеових идеја из Теорије боја имале су утјецај на неке научнике као што је Цхарлес Дарwин. Гоетхеов спектар боја се још увијек користи.

• “Он тхе Сублиме” бy Сцхиллер
• “Интродуцтион то тхе Пропyлäен” бy Гоетхе

• Wеимар Цлассицисм ин Литерарy Енцyцлопедиа
• Классик Стифтунг Wеимар (de)
• Гоетхес Аллианз мит Сцхиллер (de)
• Дер спäте Гоетхе (de)
• Центре фор Интерцултурал Студиес—Ернст Цассирер анд Wеимар Цлассицисм Архивирано 2006-04-29 на Wаyбацк Мацхине-у
• Енглисх Гоетхе Социетy Архивирано 2007-02-19 на Wаyбацк Мацхине-у
• Гоетхе Социетy оф Нортх Америца