Тōкyō

Токио 東京
Координате: 35°41′Н 139°41′Е / 35.683°Н 139.683°Е / 35.683; 139.683
Држава	Јапан
Површина
- Укупна	622 км² 2 187.66 км² (префектура Токио)
Становништво (2006.)
- Град	13.185.502[1]
- Урбано подручје	8 535 792 [2] 13 185 502 (префектура Токио)[3][4]
Временска зона	УТЦ+9 (УТЦ)
Карта
Токио цласс=нотпагеимаге| Токио на карти Јапана

Токио (јапански: 東京‎; Тōкyō  слушај^?/и) некадашњи Едо је главни^[5] и највећи град Јапана од 8 535 792 становника (по процјени из 2006).^[2]

Али метрополитански (префектура) Токио је пуно већи, он има око 13 185 502 становника, док још 20 милиона људи сваки дан путује из околних подручја ради посла. Токио је централно место јапанске политике, економије, културе и образовања, као и град у ком столује јапански цар. Токио је и пословни и финанцијски центар источне Азије.

Занимљиво је да има далеко мање небодера него други градови сличне величине, а чему је разлог стандарди у градњи који су захтевани због честих земљотреса. Зграда градске владе (Токио метрополитен) је највиши небодер у Токију. Токио има најкомплекснији систем јавног превоза на свету.

У дословном преводу Токио значи "источна престоница" на јапанском, а име је добила зато што је стара престоница (Кјото) налазила на западу и била је преименована у "Саикио" (西京 Саикyō), што значи "западна престоница", у току деветнаестог века. До 1870. Токио је био познат под именом "Едо" (у неким европским језицима се изговара "Једо"). Када је Царска породица преселила из Кјота име је промењено.

Токио је основан 1457. под именом Едо (江戸). Токугава шогунат је основан 1603. са Едом као седиштем владе. У септембру 1868., када је престао да постоји шогунат, цар Меиђи је наредио да Едо буде преименован у Токио.

Велики Канто земљотрес је погодио Токио 1923. године, и у њему је погинуло око 140.000 људи. I поред тога град је наставио да расте до почетка Другог светског рата. Након катастрофалног потреса 1923. у којем је страдало 700 000 кућа и погинуло око 140 000 људи почела је градња модерног Токија по америчком узору, с пространим улицама и небодерима. Токио се дијели на Доњи (Схитамацхи) и Горњи град (Yаманоте). Између тих двају дијелова налази се стара градска језгра. Након што су Американци бомбардирали Токио у Другом свјетском рату, при чему је погинуло око 80 000 људи^[6], град је поново обновљен.

Током рата, Токио је тешко бомбардован, и велики део града је сравњен са земљом. Поред рушења изазваног бомбама, велики део града је нестао и у пожарима изазваним бомбардовањем. Број становника Токиа 1945. године је био само половина броја који је имао 1940. године.

Након рата, Токио је био под војном окупацијом од стране савезничке војске. Америчко присуство у Јапану је било важан логистички и командни центар током рата у Кореји. У Токију и даље постоји неколико америчких војних база.

Током педесетих и шездесетих година двадесетог века Јапан је често описиван као "економско чудо", које је трансформисало земљу од ратом разорене земље до друге економске силе на свету 1966. године. Поновна изградња ратом разрушеног Токија је завршена одржавањем Олимпијских игара 1964. године.

Почетком седамдесетих година двадесетог века, јапански градови су се суочили са великим приливом радне снаге и руралних делова земље, а Токио је био један од градова са највећим приливом становништва.

Токио је био у центру светске пажње 20. марта 1995. године, када је секташка терористичка организација нервним отровом, сарином, напала систем подземних железница у коме је 12 особа погинуло, а хиљаде повређено.

• 
  Сателитски снимак Токија
• 
  Карта из (1888) Мејерсовог лексикона.

У Токију се налази језеро Окутама

Следеће планине се налазе у Токију:

• Кумотори
• Такао
• Митаке
• Михара

Острва која се налазе у Токију су:

• Изу острва:
• Огасавара острва

Токио је донео мере за смањење емитовања гасова стаклене баште. Гувернер Схинтаро Исхихара је креирао први јапански систем емисионих максимума, с циљем редуковања емисије гасова зелене баште за тоталних 25% до 2020 релативно на ниво из 2000.^[7] Токио је пример урбаног топлотног острва, и феномен је посебно озбиљан у његовим ширим градским областима.^[8][9] Према тврдњама Токијске градске владе,^[10] годишња средња температура је повишена за око 3 °Ц током задњих 100 година. Токио је навођен као „убедљив пример релације између урбаног раста и климе.“^[11]

Године 2006, Токио је донео „Десетогодишњи пројекат за Зелени Токио“ који би требало да буде остварен до 2016. Планом је постављен циљ повећања броја стабала дуж путева у Токиу на 1 милион (почевши од 480.000), и додавања 1.000 ха зеленог простора, 88 који би био нови парк са именом "Уми но Мори" (морска шума) који би био на повраћеном острву у Токијском заливу, које је раније било депонија.^[12] Од 2007. до 2010. 436 ха од планираних 1,000 ха зеленог простора је креирано и 220.000 стабала је посађено, чиме је тотални број порастао на 700.000. До 2014. број стабала дуж путева у Токиу се очекивао да порасте до 950.000 и било је планирано да се дода додатних 300 ха зеленог простора.^[13]

Регистрираних страних држављана[14]
Националност	Популација (2012)
Кина	161,169
Северна Кореја и  Јужна Кореја	99,880
Филипини	27,929
САД	15,901
Индија	8,313
Непал	8,669
Тајланд	6,906
Уједињено Краљевство	5,522
Мјанмар	4,781
Француска	4,635

Октобра 2012, званична унутарпописна процена је показала 13,22 милиона људи у Токију, од којих 8,996 милиона живи унутар Токијске 23 области.^[15] Током дана, популација нарасте за преко 2,5 милиона пошто радници и студенти пристигну из суседних области. Овај ефекат је још наглашенији у три централне области Цхиyода, Цхūō, и Минато, чија колективна популација је по попису из 2005. била 326.000 током ноћи, а 2,4 милиона током дана.^[3]

Целокупна префектура је имала 12.790.000 становника октобра 2007. (8.653.000 у 23 области), при чему се број повећа за преко 3 милиона током дана. Токио је задњих година на свом највишем нивоу популације свих времена, док су 23 области званично имале 8.893.094 по попису из 1965, број је био опао на испод 8 милиона по попису из 1995.^[15]

Године 2005, најбројнији странци у Токиу су били Кинези (123,661), Корејци (106,697), Филипинци (31,077), Американци (18,848), Британци (7,696), Бразилци (5,300) и Французи (3,000).

Године 1889, Министарство унутрашњих послова је забележило 1.375.937 људи у граду Токио и тотално 1.694.292 људи у Токyо-фу.^[16] Исте године, укупно 779 особа стране националности је забележено да бораве у Токиу. Најзаступљенија националност су били Британци (209 резидента), чему су следели американци (182) и припадници династије Qинг (137).^[17]

Популација Токиа[3] По подручју1 Токио Специјалне области wардс Тама подручје Острва 12,79 милион 8,653 милион 4,109 милион 28.000 По узрасту² Деца (узраст 0-14) Одрасли (узраст 15-64) У пензији (узраст 65+) 1,461 милион (11.8%) 8,546 милион (69.3%) 2,332 милион (18.9%) По добу дана³ Дан Ноћ 14,978 милион 12,416 милион По националности Странци 364.6534 (2,9% тотала) 1 Процена од 1. октобра 2007. ² од 1. јануара 2007. ³ по попису из 2005. 4 од 1. јануара 2006.

Токио има највећу градску економију на свету. Према студији коју је спровела агенција ПрицеwатерхоусеЦооперс, урбана област Токија (35 милиона људи) је имала ГДП од УС$1,9 билиона 2012. године (по паритету куповне моћи), што ју је ставило на врх листе. Од компанија на листи Глобал 500 у Токију је базирана 51, што је скоро два путва више од другопласираног града (Париза).^[18]

Токио је значајан међународни финансијски центар,^[19] у коме се налазе седишта неколико највећих инвестиционих банки и осигуравајућих компанија на свету, и служи као чвориште јапанског транспортног система, издавачке, електронске и радио дифузних индустрије. Током централизованог раста јапанске економије након Другог светског рата, многе велике фирме су преселиле своја седишта и градова као што је Осака (историјске трговачке престонице) у Токио, у покушају да искористе бољи приступ влади. Тај тренд је почео са успоравањем због сталног раста популације града и трошка живота у њему.

Ецономист Интеллигенце Унит је рангирао Токио као најскупљи град (са највишим животним трошковима) на свету током 14 година редом, што се окончало 2006.^[20]

Токио је био описиван као један од три „командна центра“ светске економије, заједно с Њујорком и Лондоном.^[21] Токијска берза је највећа јапанска берза, и трећа по величини у свету по капитализацији тржишта и четврта према промету деоница. Године 1990. на крају јапанског мехура цена некретнина, она је чинила више од 60% светске берзне вредности.^[22] Токио је имао 8.460 ха пољопривредног земљишта 2003, према Министарству пољопривреде, шумарства и рибарства, те је био најмања префектура у земљи у том погледу. Пољопривредно земљиште је концентрисано у Западном Токију. Кварљиве намирнице као што су поврће, воће и цвијеће се могу подесно траспортовати на тржишта у источном делу префектуре. Коматсуна и шпанаћ су најважније поврће; Године 2000, Токио је снабдевао 32.5% количине коматсуна продате на свој централној зеленој пијаци.

Са 36% своје површине покривено шумом, Токио има екстензивни раст криптомерија ијапанског чемпреса, посебно у планиским западним деловима: Акируно, Ōме, Окутама, Хацхиōји, Хиноде, и Хинохара. Смањење цене дрвета, повећање у трошковима производње, и повећање старости међу шумарским становништвом довеле до пада у Токијске производње прерађеног дрвета. Поред тога, полен, посебно са криптомерија, је значајан алерген за оближње популационе центре. Токијски залив је некад био знатан извор рибе. Тренутно, највећи део Токијске рибље производње долази са спољашњих острва, као што су Изу Ōсхима и Хацхијōјима. Туна, нори, и аји су међу океанским продуктима.

Туризам у Токију исто тако доприноси економији. Године 2006, 4,81 милиона странаца и 420 милиона јапанаца је посетило Токио. Економска вредност тих посета је износила 9,4 билиона јена према извештају владе Токија. Многи туристи посећују разне центре градова, продавнице, и забавне дистрикте широм суседстава посебних округа Токија. Школској деци на екскурзијама, посета Токијском торњу је обавезна. Културна понуда обухвата свеприсутну јапанску поп културу и асоциране дистрикте као што су Схибуyа и Харајуку, субкултурне атракције као што је аниме центер студија Гхибли, као и музеји попут Токијског националног музеја, у којем се налази 37% уметничког националног блага земље (87/233).

Рибара Тсукији у централном Токију је највеће тржиште рибе и морских плодова на велико на свету, а такође и једно од највећих прехрабених тржишта на велико било које врсте. Тсукији тржиште се строго придржава традиција свог претходника, Нихомбаши рибаре, и опслужује око 50.000 купаца и продаваца сваки дан. Трговци на мало и велико, акционари, и обични грађани се окупљају на тржишту, креирајући јединствен микрокосмос организованог хаоса који још увек наставља да напаја град и његове залихе хране након више од четири века.^[23]

Места од религијског значаја у Токију:

• Канда
• храм Меиђи
• Сенсођи
• Катедрала Св. Марије, Токио
• Храм Јасукуни

Фудбалски клубови у Токију:

• ФК Токио
• Токио Верди 1969

Седиште царске власти Јапана налази се на месту некадашњег утврђења града Едо, које су некада као свој дом користили и шогуни. Ову раскошну грађевину окружују бројни вртови, од којих су неки отворени и за јавност. Из њих се до палате и унутрашњих вртова стиже преко једног од два моста. Међутим, ти делови су отворени за јавност само два дана годишње, за Нову годину и за царев рођендан. Легенда каже да је први цар Јапана, Јиму, син богиње Сунца Аматерасу и да је крунисан пре отприлике хиљаду и по година. За разлику од готово свих других светских династија, ова се одржала до данас, и данашњи цар је директан потомак цара Јимуа. Иако кроз историју цареви нису увек имали власт, увек су представљали ауторитет који су уважавали носиоци стварне власти. Чак и данас, када је Јапан модерна држава са демократски изабраном влашћу, царска породица сматра се изузетно значајном и уваженом.

Железница је основно превозно средство у Токију још од почетка 20. века. Захваљујући брижљиво планираном јавном превозу, овај град успешно издржава 35 милиона својих становника који непрекидно журе са једног на други крај града. Број аутомобила, у односу на број становника, је релативно мали- возови су бржи, тачнији и јефтинији начин кретања кроз град. Истини за вољу, током шпица су претрпани до те мере да на прометнијим станицама постоје људи којима је посао да погурају оне који висе са врата и помогну им да стану у већ крцат вагон. Град у Јапануски саобраћај обухвата преко 17 линија и више од 1000 станица. Најпрометнија је Шинџуку, која је свакако и светски рекордер са преко 3 милиона путника дневно. На саму станицу се улази кроз један од 200 улаза. По површини превазилази је једино железничка станица у граду Нагоји.

Ово је део града са највише продавница, ресторана и ноћних клубова. Свака робна марка која нешто значи у свету има свој простор управо у Гинзи. Некада се ту налазила ковница сребрњака по чему је цео крај добио име. Након великог земљотреса 1923, област је претворена у трговинску четврт која је брзо напредовала. Гинза је позната по најскупљем земљишту на свету- квадратни метар грађевинског земљишта често прелази цену од 100000 америчких долара. Током викенда Гинза је пешачка зона, а бројни ресторани отварају своје баште.

У питању је четврт која највише подсећа на бувљу пијацу из научнофантастичних филмова. Иако су главни артикли електроника, компјутерске компоненте и аудио и видео опрема, на истим тезгама може се купити све и свашта, укључујући и воће и одећу. Путник намерник овде се најпре среће с неонским рекламама и видео-бимовима, али, за разлику од већине других базара у свету, овде продавци не маме купце гласним рекламирањем своје робе и извикивањем цена. Наиме, како и доликује центру светске електронике, сви гласови су снимљени и врте се непрекидно појачани до максимума. Акихабара је због тога бучна, шарена и готово непроходна.

Земљотреси су честа појава у Јапану. Мањи потреси могу се очекивати бар једном месечно и становништво је прилично навикнуто на њих. Нажалост, неки од земљотреса су јачи и прилично разорни. Најтежи ударац нанео је Велики канто земљотрес, 1. септембра 1923. године. За само неколико минута Токио и суседна Јокохама су готово у целости срушени. Животе је изгубило између 100000 и 150000 људи, а око два милиона људи остало је без домова. Земљотрес је изазвао низ пожара који су се брзо проширили захваљујући тајфуну који је дувао са Пацифика. Услед медијске збрке која је настала, данима након земљотреса на улицама су владали хаос и насиље. Пожари су угашени тек три дана касније. Реконструкција града трајала је деценијама.

Јокохама можда најбоље илуструје ширење Јапана на околне градове и села. Некада, она је била рибарско село. Са отварањем Јапана ка свету током 19. века, село се претворило у луку, а затим у мали градић који је брзо прихватио утицај далеких западних земаља. До краја века, ту су се објављивале прве јапанске новине, а улице су по први пут биле осветљене лампама на гас. Будући да се налази на западној страни Токијског залива, на свега тридесетак километара од ужег центра града, Јокохама је од 1927. повезана са Токиом редовном метро линијом. Већ деценију касније, градови се стапају у један. Захваљујући Јокохами данас је Токио једини град на свету који има предграђе са више од 3 милиона становника.

• Званична презентација града
• Токyо на порталу Енцyцлопæдиа Британница (en)
• Туристички водич - Токио (викитравел)
• Туристички водич - Токио Архивирано 2012-04-26 на Wаyбацк Мацхине-у
• Временска прогноза -Токио^{[мртав линк]}
• Метрополис Архивирано 2008-02-18 на Wаyбацк Мацхине-у Водич кроз Токио на енглеском