Англосаксонци

Англосаси или Англосаксонци, германска племена (Англи, Саси, Јути) која су у 5. и 6. стољећу продрла у Британију и населила се у њој. Англосасима се зову и припадници народа који је у Енглеској, прије норманског освајања, настао стапањем келтских и германских, а послије и скандинавских (викиншких) етничких елемената. До краја 8. стољећа, Англосаксонци су створили богату културу којој припадају ремек-дијела драгуљарства, архиктектуре и књижевности. Тај народ вуче подријетло из сјеверне Њемачке и јужне Данске гдје су били познати као Англи, Саси и Јути. У 3. и 4. стољећу та су племена одселила у различите дијелове Римског Царства, међу којима је Галија, или данашња Француска, гдје је њихов утјецај био врло краткотрајан.

Англосаксонци су у Британију стигли у 5. стољећу, тамо су се настанили и основали неколико различитих краљевина. Од свих новонасталих краљевина, Wессеx је постао најмоћнији. Наиме, међу краљевинама су се увијек водиле борбе за превласт. Најстарија је била Сјеверна Умбрија која је доминирала за владавине Едwина (633.). Затим је ред дошао на Мерциу и владаре Аетхелбалда (757) и Оффа (796)и као што је већ наведено, коначно је власт преузео Wессеx за владавине Алфреда Великог. Кад су викинзи из Данске напали и заузели сјеверну Енглеску, Алфред је зауставио њихов даљњи продор према југу, а Англосаксонци су поново заузели сјевер у 10.стољећу.

Владар Wессеxа и Мерцие, Алфред (849. - 899.) био је способан војник који је обранио своју краљевину од Викинга. Био је поклоник учења и образовања, а умјетност и занаство су цвјетали у вријеме његове владавине. Није могао истјерати Викинге из сјеверне Енгласке, но већина људи сматрала тј. поданика сматрала га је својим заштитником. Био је први енглески краљ који је постао национални симбол.

Године 1016. Данци су завладали цијелом Енглеском на челу са популарним Кнутом (о. 995-1035).Кнутови синови наслиједили су Енглеску, но Англосаксонац Едуард Исповједитељ (око 1003. - 1066.)поново је завладао земљом 1042. године. Он није имао дјеце па је,након његове смрти, немирна Енглеска била врло рањива на освајање Нормана.

Средишта културног живота били су самостани и краљевски дворови, Алфред Велики окупљао је око себе учењаке и умјетнике, а и сам је превео многе латинске класике на англосаксонски или староенглески. Англосаксонске цркве попут цркве у Еарлс Бартону, често имају четвртасте торњеве украшене каменим рељефом. Тај узорак су у том времену, по свему судећи, имале дрвене грађевине које нису сачуване.

Редовници су били творци врсних рукописа. Један редовник је писао текст, док га је други илустрирао фигурама,примјерице св.Дунстан (око 909.-988.) клечи пред Кристом, а трећи га је украшавао.

У 7. стољећу мисионари с еуропског копна, примјерице св. Аугустин из Цантербурyа преобратили су Англосаксонце на кршћанство. Оснивање самостана значило је да све више људи учи читати и писати.

У деветом стољећу је Алфред Велики наредио да се води Кроника, редовито годишње праћење енглеске повијести. Обухваћа животе краљева и црквених вођа, војну повијест и главне догађаје, као што је инвазија Викинга, а вођена је закључно с 1154. годином.

Беде је био енглески редовник и учитељ у Јарроwу а написао је Повијест енглеске цркве и народа, који је данас један од најважнијих извора нашег знања из англосаксонског времена.