Аустро-Угарска

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Аустро-Угарска (на немачком Öстерреицх-Унгарн, на мађарском Аусзтриа-Магyарорсзáг) била је централноевропска држава од 1867. до 1918. године која је представљала реалну унију двију монархија - Аустријског Царства и Краљевине Мађарске с владарима из куће Хабсбург.

Наследила је Аустријско Царство, као компромис између Хабсбуршке Монархије и Мађара. У њој су живјели Нијемци, Талијани, Хрвати, Мађари, Бошњаци, Пољаци, Румуњи, Русини, Словаци, Чеси, Срби, Словенци и други народи.

Положај Аустро-Угарске у Еуропи
Грб („к. у. к. двоструки орао“)
Распад Аустро-Угарске након Првог свјетског рата

Повијест

Аустро-Угарска је утемељена 8. липња 1867. Аустро-угарском нагодбом којом је осигурана равноправност Мађарске у државноправним односима с Аустријом. Двојна монархија нестала је након пораза у Првом свјетском рату.

Након што је Пруска 1866. у битци код Садоwе поразила Њемачки савез с Аустријом на челу и тиме узроковала његов распад, кућа Хабсбург сматрала је нужним постизање договора с Мађарском чије је тежње за неовисношћу угушила 1849. уз помоћ Русије. Нова двојна монархија била је савез једнакоправних држава Аустрије и Мађарске, са заједничким вањским пословима, вањском трговином и војском те хабсбуршким царем као државним поглаваром уставне монархије. Овакво се државно уређење често описује изразом реална унија.

Према оснивању Аустро-Угарске негативно су се односили други народи вишенационалне државе. Посебно су Славени сматрали своје интересе занемаренима, што је довело до сталних напетости у односима с царском влашћу. Тек је пред крај првог свјетског рата, почетком листопада 1918. Карло IV. (I.) "Манифестом народа" дао једнака права свим народностима. Мање од мјесец дана касније потписано је примирје, Аустро-Угарска је поражена, а Чехословачка, Пољска, Банатска Република и Држава СХС прогласили су неовисност чиме је двојна монархија де фацто престала постојати. Одцјепљење је службено потврђено мировним уговорима у Саинт Гермаину с Аустријом и Трианону с Мађарском.

Устрој Аустро-Угарске

Тек основана двојна монархија требала је бити заједница двију држава, Аустрије и Мађарске, утемељена на истоправности обију држава. Вањска политика, вањска трговина као и војне снаге су требале бити под заједничком управом (стварна заједница) а аустријски цар Фрањо Јосип I. (1867. – 1916.) је био заједнички поглавар двојне монархије, у Мађарској окруњен за краља.

Земље под владавином Аустрије (Цислајтанија) су се означавале само са "к. у. к." ("каисерлицх-кöниглицх", при чему се "кöниглицх" односило на чешку краљевску традицију, коју је титула цара у себи носила), док су се установе земље под мађарским владавином (Транслајтанија) означавале ознаком "м.кир." ("магyар кирàлy") или "кгл.унг." ("кöниглицх унгарисцх").

У оквиру аустријске, али и мађарске овласти, поједина подручја, као што су Галиција и Хрватска, уживала су посебан статус и имала су своје посебне управне структуре.

Власт у Аустро-Угарској била је подијељена између три структуре:

  • Мађарске владе
  • Аустријске владе
  • обједињене владе под окриљем монарха

Уједињено министарско вијеће имало је овласти над заједничким пословима, а било је сачињено од три министра уједињених ресора (финанције, војска и вањска политика), предсједникâ владе оба дијела монархије, неколицине надвојвода и монарха. Два посланичка изасланства, аустријско и мађарско, састајала су се одвојено и изгласавала прорачун Уједињеног министарског вијећа и на тај начин утјецала на заједничку администрацију. Министри су били одговорни само монарху, који је одлучивао о вањској и војној политици.

Преклапање одговорности између уједињеног министарства и министара оба дијела монархије узроковало је сукобе и неучинковитост, при чему је и војска била жртва истих проблема. Наиме, сваки је дио сам одлучивао о броју рочника, употреби и преустроју војне службе, регулирању обвеза цивилних власти према војсци. Свака половица двојне монархије је користила сваку и најмању шансу како би ометала заједничке операције за властите интересе.

Односи између двије половице монархије у смислу финанцијских доприноса сваке владе у заједничку ризницу били су 1867. утврђени Нагодбом која се обнављала сваких десет година уз дуге расправе.

Разлике између аустријског и мађарског дијела ескалирале су средином 1900-их и узроковале уставну кризу Монархије – разлог је била несугласност гледе језика заповиједања у мађарским војним постројбама, продубљена доласком на власт Мађарске националне коалиције у травњу 1906. године. Договори о устроју монархије након тога се нису могли постићи и привремено је обнављан стари договор, и то у листопаду 1907. и студеном 1917. године.