Барокна архитектура

Архитектура у бароку је крајње динамизирана. Прочеља су узнемирена и богата ступовима, луковима, нишама, волутама. Препознатљиви елементи су овал (елипса), конкавност и конвексност, те опћа разиграност зидних маса и простора. Стилски ова архитектура слиједи након ренесансне архитектуре и претходи архитектури рококоа.

Барокни град темељен је на војној логици и остварен је у зракастом (радијалном) плану (Паришки L'Етоиле = звијезда, нпр. Карловац), обично осмерокуту с широким авенијама (Цхампс Елyсéес, у Паризу = моћ богатих у кочијама). Град се шири око четвртастих или кружних тргова окружених вишекатницама с неуредним зачељима. Тргови су главни елемент барокног урбанизма, углавном су затворени, елиптичног тлоцрта, динамизираног простора, организирани помоћу вертикалних акцената (ступови, обелиск, фонтане – Бернинијева Пиазза Навона, Рим). Најпознатији је свакако Трг Св. Петра Бернинија, из 1657. г. То је овални трг с четвероструком колонадом са стране и отвореном улицом насупрот фасаде св. Петра. С обје стране обелиска у центру трга налазе се двије фонтане. Колонада ступова има двојну функцију: омеђује трг, а уједно га ипак оставља приступачним. Постигнута је равнотежа затворености и отворености простора.

Вал ди Ното је земљописно подручје југоисточне Сицилије које је најпознатије по грађевинској обнови њених урбаних средишта након катастрофалног потреса из 1693. године који је готово уништио градове у Вал ди Нотоу. Потрес је омогућио архитектима прилику да градове испланирају према ренесансним и барокним урбанистичким плановима. Наиме, још од ренесансе умјетници су сањали о томе да изграде идеално организиран град по одмјереном и правилно уређеном плану, према начелима функционалности и љепоте, али мало је таквих планова реализирано (попут Пиензе, или Карловца), а већина је ограничена на уређење неколико улица (попут Страда Нуова у Фиренци). Обновљени градови су попримили план правилне мреже улица које се сијеку под правим кутом или улица које полазе од средишњег трга ширећи се радијално. Најважније грађевине су изграђене тако да су постале визуално средиште улицама дајући им величанствену перспективу. Многи градови су попримили одређен облик, попут Граммицхелеа чији главни трг је четвртаст, а улице које се шире од њега чине шестокутни облик града. Још једна важна одлика ових обновљених градова је хомогеност архитектуре касног барока, који се данас назива "Сицилијански барок", особито цијењен у градовима као што је Ното.

Примјери знаменитих барокних тргова су: Станиславов трг у Нанцyју, Гранд Плаце у Бруxеллесу, и др.

Главни чланак: Барокна црква

У црквеном градитељству тежи се што већим ефектима, остварују се нова просторна рјешења од којих углавном превладава централни тип тлоцрта наглашен куполом.

Таква је и црква Сан Царло алле qуаттро фонтане (1635. г.) у Риму, коју је саградио Францесцо Борромини. Овалног је, несиметричног, тлоцрта (искасетираност зида нишама), а овал се појављује и на фасади (дубоке нише, избачени ступови и избочења) и на куполи. Инзистира се на рашчлањивању, слојевитости и пластичности унутар оквира основног ритма овала. Све у свему, у њој је остварен јак сукоб волумена и простора.

Ускоро су широм Италије цркве попримале барокна обиљежја. Само неки од примјера су прочеље Базилике Светог Петра, Базилика Св. Марије Велике и Базилика св. Ивана Латеранског у Риму, док је Санта Мариа делла Салуте у Венецији прототип барокне цркве са свим обиљежјима и конструкцијским елементима.

Ускоро се барокна архитектура проширила цијелом еуропом, те у колонијама еуропских велесила широм свијета, а и не-католичке земље су прихватиле овај умјетнички израз (нпр. англиканска Катедрала св. Павла у Лондону или православна Катедрала Свете Софије у Кијеву) који је постао први глобални свјетски умјентички стил.

Често су се готичке и ренесансне цркве барокизирале преградњама сводова, прочеља и додавањем луковичастих капа на звоницима, а у унутрашњости се постављају мраморни барокни олтар, проповједаонице и др. Раскошни се барокни дух показује у богато урешеној унутрашњости грађевине на зидним сликама, рељефним штуко украсима, пуној пластици, скупоцјеном покућству и украсним детаљима те предметима црквене литургије (цибориј, калеж, показница, антепендиј и др.).

Примјер динамичне, али складне архитектуре унутрашњости је црква Виерзехнхеилинген ("Четрнаест светаца") Б. Неуманна у Њемачкој, (1743.-72. г.) Ту се лонгитудиналност и латински криж добивају уписивањем неколико овала који се надаље понављају на свим дијеловима архитектуре. Осим главног олтара јавља се и централни, а динамизам је постигнут и у прожимању архитектуре, сликарства и кипарства у јединству бијеле, складне штуко декорације испуњене илузионистичким сликама. У том је простору достигнут идеал барокне умјетности – јединство сила и покрета (богатство и раскош украса) какво влада у природи и свемиру. Ова и друге њемачке цркве настале 1740-их, као што су нпр. Ходочасничка црква св. Ивана Непомука (Чешка) и Ходочасничка црква у Wиесу, утрле су пут самосталном развоју њемачког барока који је по својим одликама ближи рококоу.

Дух барока најбоље представља његов урбанизам и архитектура, а објект који уједињује ове двије умјетности је палача. У бароку палача постаје прави мали град, а најзначајнији је примјер Версајска палача, архитеката Лоуиса Ле Вауа и Јулеса Хардоуин-Мансарта, уз који је Ле Нотреов врт. Андрé Ле Нотре био је познат као пејзажни архитект у Француској (1642.-1686.). Симетрична архитектура трокрилног дворца с главном зградом и двама бочним крилима под правим кутом који (попут слова У) задиру у простор перивоја кроз простране геометријски организиране паркове и базене. Паркови су геометризирани и у тлоцрту и у облику (тзв. француски перивој, за разлику од енглеског који је органски и природан), пратећи и варирајући облике архитектуре дворца. Чак се и авенија која се пружа према улазу у палачу наставља у парк наглашавајући непрекинуто кретање.

Ускоро су широм Еуропе сви апсолутистички владари жељели задивити еуропско племство својим барокним палачама. Јосип I., цар Светог Римског Царства, је концем 17. стољећа одлучио обновити дворац и начинити га резиденцијом аустријских царева. Архитекти Јоханн Бернхард Фисцхер вон Ерлацх и Ницолаус Пацасси заслужни су за дизајн Сцхöнбрунна и његово уређење у стилу декоративног барока, по узору на Версајску палачу.

Палача у Wüрзбургу (Њемачка) се сматра за најхомогенију и највеличанственију од свих барокних палача, док бечке палаче (Палача Сцхwарзенберг, Дворац Белведере у Бечу) творе један од наљепших барокних комплекса на свијету.

Представници барокне архитектуре су:

• Италија: Гианлорензо Бернини, Францесцо Борромини, Царло Мадерно, Гиацомо делла Порта, Доменицо Фонтана, Балдассаре Лонгхена
• Француска: Цлауде Перраулт, Јулес Хардоуин-Мансарт, Лоуис Ле Вау.
• Њемачка и Аустрија: Јоханн Бернхард Фисцхер вон Ерлацх, Јоханн Лукас вон Хилдебрандт, Даниел Пöппелманн, Балтхасар Неуманн, Јакоб Прандтауер.
• Енглеска: Цхристопхер Wрен.
• Шпањолска: Јосé Цхурригуера.

• маниризам
• рококо

Барокна архитектура на Wикимедијиној остави