Битка код Варне
| Битка код Варне | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Сегмент Варнинског крижарског рата | |||||||||
 Погибија Владислава II (слика Станислаwа Цхлебоwског) | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
| Пољско-литавска унија Угарско-Хрватска краљевина Краљевина Чешка Кнежевина Влашка Краљевина Босна Бугарски устаници Папинска Држава Теутонски витешки ред |
Османско Царство | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
| Владислав I Јагеловић Јанош Хуњади Мирцеа II Фружин Гиулиано Цесарини |
Мурат II | ||||||||
| Снаге | |||||||||
| око 37,000-60,000 војника | око 16,000-20,000 војника | ||||||||
Битка код Варне која се одиграла 10. новембра 1444. на пољима испред Варнеа била је велика османска побједа над снагама кршћанске колалиције предвођене угарском војском.[1]
Ток битке
[уреди | уреди извор]Том битком је окончан покушај европских сила да спасе Константинополис (данашњи Истанбул) да га Османлије не заузму. Та побједа омогућила је Османском Царству да учврсти и прошири своју контролу над Балканом. Битка која је требала постати кршћанска одмазда на османску агресију завршила је катастрофом, и отворила пут Османлијама према Константинополису.[1]
Мурат II наставио је османску експанзију на европске земље, која је прекинута на одређено вријеме након катастрофалног пораза Битци код Анкаре 1402. У страху да ће Османлије наставити напредовати даље према Централној и Западној Европи, папа Еуген IV. позвао је на Крижарски рат. Јанош Хуњади, који је био један од команданата пољско угарског краља Владислава I, успио је на самом почетку кршћанске офензиве нањети Османлијама неколико пораза, прије него што је договорено примирје.[1]
Кршћански команданти разрадили су врло детаљно план војне кампање 1444., и прекршили примирје, које су кршћани ионако сматрали необавезујућим, јер је договорено са невјерницима. Млетачка и папинска флота требале су организирати поморску блокаду и тако онемогућити Османлијама довлачење појачања из Анадолије. То би омогућило кршћанској војсци да уништи османске снаге у Европи.[1]
Како се планирана поморска блокада није реализирала, кад је крижарска војска стигла до Варне, суочила се с бројчано далеко надмоћнијом османском војском.[1] Испрва се чинило да је се ток битке добро одвија за Крижаре, јер је Хуњади формирао и држао снажну обрамбену линију. Краљ Владислав понесен сценама како Хуњадијева коњица успјешно коси валове османских напада, наумио је да изненада нападне османски центар и зароби Мурата II, и није послушао опрезног Хуњадија да се окани од тога. Са главнином својих снага кренуо је у напад, гдје су га дочекали далеко бројнији султанови Јањичари, који не само да су одбили напад већ су и убили Владислава.[1]
Преостали Крижари на крају су се повукли након што су претрпјели огромне губитке.[1]
Посљедице
[уреди | уреди извор]Након те битке Краљевина Пољска остала је без краља три године. Османлије којима се више нитко није супростављао, прошириле су своју власт и над малобројним крижарским савезницима који су преостали по грчким енклавама по Пелопонезу.[1] Како им више ништа није пријетило са Запада Османлије су 1453. заузеле Константинополис, а до 1459. поново окупирале Србију.[1]
