Гиусеппе Пиаззи

Гиусеппе Пиаззи
Рођење	16. српња 1746. Понте ин Валтеллина, Италија
Смрт	22. српња 1826. (80 година) Напуљ, Италија
Држављанство	Талијан
Поље	Астрономија
Познат по	Открио патуљасти планет Церес

Гиусеппе Пиаззи (Понте ин Валтеллина, 16. српња 1746. – Напуљ, 22. српња 1826.), талијански астроном и редовник. Предавао математику и астрономију у Палерму гдје је 1790. основао звјездарницу. Открио је први патуљасти планет Церес (1801.). С врло прецизним пасажним инструментом израдио је каталог звијезда који је имао 7 646 звијезда (објављено прво издање 1803., а друго 1814.). По њему су названи кратер на Мјесецу (Пиаззи) и планетоид (1000 Пиаззиа).^[1]

Мало је података о школовању Гиусеппеа Пиаззиа. Највјеројатније се школовао у Торину, а касније и у Риму. Од 1770. предавао је математику у Свеучилишту у Малти. 1773. се преселио у Равенну гдје је предавао математику и филозију, гдје је остао до почетка 1779. Након тога је кратко боравио у Цремони и Риму, да би у ожујку 1781. почео предавати математику на Свеучилишту у Палерму. У Палерму је од 19. сијечња 1787. постао професор астрономије. Једно вријеме је након тога провео у Паризу и Лондону да би набавио астрономске инструменте за нову звјездарницу у Палерму, за коју је градња почела 1790. Од 1817. радио је такођер на отварању звјездарнице у Напуљу. Гиусеппе Пиаззи је покушавао и мјерити паралаксу или удаљеност до звијезда, а најпогоднија му је била звијезда 61 Лабуд у звијежђу Лабуд. Та мјерења је ипак касније обавио Фриедрицх Бессел.

Ипак најзначајније његово откриће је патуљасти планет 1 Церес, који је највеће небеско тијело у астероидном појасу или главном планетоидном појасу, а открио га је 1. сијечња 1801. У почетку није могао израчунати његову путању, али исте је године знаменити њемачки математичар Карл Фриедрицх Гаусс прорачунао елементе стазе овог тијела и показао да би се могло радити о "недостајућем" планету. Астрономе је збуњивала величина Цереса (само 940 км у промјеру), јер су очекивали много веће тијело. Но, већ након двије године Хеинрицх Wилхелм Олберс је открио Паллас (женско име Палада), које се гиба сличном стазом којом и Церес. До 1807. године су откривени Јуно и Веста, два небеска тијела малог сјаја и величине, која се добро уклапају у редослијед планета. Убрзо се показало да је Сунчев сустав препун малих планета које данас зовемо планетоиди или астероиди.

Планетоиди престављају занимљиву врст небеских тијела и због бројности и због свог посебног смјештаја у процијепу између Марсове и Јупитерове стазе. Стазе тих двају планета толико су одвојене да је већ Јоханнес Кеплер 1596. у књизи Тајне козмографије, спекулирао о небеском тијелу које се у том простору гиба. 1772. нађено је математичко правило које до данас није физикално поткријепљено, а којим се веома добро одређују удаљености планета. Јоханн Даниел Титиус и Јоханн Елерт Боде пронашли су једноставну законитост према којој се могу рачунати удаљености планета од Сунца. Премда Титиус-Бодеово правило није поуздано физички растумачено, а такођер не даје добре резултате за далеке планете, ипак је наговијестило да се између путања Марса и Јупитера треба налазити неки планет. Ово правило предвиђа постојање планета на удаљености 2.8 АЈ од Сунца. Правило је дано изразом:

${\displaystyle a=0.4+0.15\cdot 2^{n-1}}$

гдје је: н - редни број планета, а - удаљеност н-тог планета до Сунца у астрономским јединицама (АЈ). Но први члан низа знатно одступа од удаљености коју има Меркур, не узме ли се н = - ∞, што дакако, није у аритметском низу с осталим експонентима. То магично правило добро је претказало удаљеност Урана, што га је открио Wиллиам Херсцхел 1781. Касније ће се видјети да је осми планет, Нептун, прекобројан, но једнакост јасно показује да између Марса и Јупитера има мјеста за још један планет.

Године 1800. у потрагу за "недостајућим" планетом кренуло је 12 њемачких астронома. Потрага је дала резултат у ноћи од 31. просинца 1800. на 1. сијечња 1801. када их је предухитрио Талијан Гиусеппе Пиаззи који је у Палерму, тијеком рутинског претраживања неба открио тијело Сунчева сустава које је названо Церес (женско име Церера).^[2]