Хепатитис C

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Хепатитис C
Електронска микроскопија: вируса хепатитиса C промера = 50 нанометара
Специјалностинфектологија
Класификација и екстерни ресурси
ИЦД-10Б17.1 Акутни хепатитис C,
Б18.2 Кронични вирусни хепатитис C
ИЦД-9070.70,070.4, 070.5
ОМИМ609532
ДисеасесДБ5783
МедлинеПлус000284
еМедицинемед/993 пед/979
МеСХД006526

Хепатитис C врста је упалне болести јетре коју узрокује вирус, хепатитиса C (енгл. кратица ХЦВ).[1]

Хепатитис C често нема симптома, но кронична инфекција може довести до оштећења јетренога ткива, а након више година и до цирозе. У неким случајевима код обољелих од цирозе долази до додатних компликација као отказивања функције јетре или карцинома јетре, варикозитета вена једњака и желуца, што може довести до смрти од искрварења.[1]

Хепатитис C првенствено се добива путем заражене крви као нпр. интравенском упорабом дрога, нестерилном медицинском опремом те трансфузијом крви. Процјењује се да је хепатитисом C диљем свијета заражено 130–170 милијуна људи. Знанственици су се проучавањем ХЦВ-а почели бавити 70-их година прошлога стољећа, а његово су постојање доказали 1989. године.[2] Није познато да тај вирус изазива обољење других живих бића.

Стандардни су лијекови за лијечење заразе ХЦВ-ом пегилирани интерферон и рибавирин. Терапијом се постиже изљечење код 50-80 % људи. Код обољелих с компликацијом цирозе или рака јетре може се примијенити трансплантација јетре нао начин терапије, но болест се обично поновно јавља и након трансплантације.[3] Против хепатитиса C не постоји цјепиво.

Поред хепатитис C вируса (ХЦВ), постоје и други вируси који могу изазвати хепатитисе, па разликујемо хепатитис А, хепатитис Б, хепатитис D, хепатитис Е и хепатитис Г. Сви се ови хепатитиси разликују по путовима пријеноса, дужини инкубације, тежини болести, могућности преласка у кроничну упалу тј. кронични хепатитис и развоју тешких компликација као што су цироза јетре и карцином јетре. Међу свим набројаним хепатитисима, управо хепатитис C најчешће прелази у кронични облик с могућношћу развоја цирозе и карцинома јетре.

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Земљописна распрострањеност хепатитиса C, 1999.

Хепатитисом C заражено је 150 до 200 милијуна људи у цијелом свијету и данас је водећи узрок трансплантација јетре, те је чест узрок рака јетре. У појединим земљама коморбидна зараза ХЦВ и ХИВ болести је честа, док је ХИВ болест за сада у Хрватској спорадична.

За Хрватску је процјена да је око 1,7 % популације заражено ХЦВ вирусом, што чини више од 75 000 људи. Главни пут пријеноса хепатитиса C је путем заражене крви. До увођења обвезног тестирања добровољних даватеља крви (у Хрватској је то од 1993.), трансфузије крви и крвних деривата су биле главни пут пријеноса хепатитиса C који се тада и називао "посттрансфузијски хепатитис". Данас је основни пут пријеноса интравенско кориштење дрога, кориштењем заједничких шприца и игала. Могући пут пријеноса је и кориштењем инфицираног прибора приликом тетоважа или пиерцинга. Поред ових чешћих начина пријеноса, ХЦВ се рјеђе може пренијети и сполним односом те тијеком порода са заражене мајке на дијете (тзв. перинатални пут). У око чак 30 % инфицираних не може се са сигурношћу утврдити пут пријеноса.

Знакови и симптоми

[уреди | уреди извор]

Акутни хепатитис C

[уреди | уреди извор]

Хепатитис C изазива акутне симптоме у свега 15 % случајева.[4] Симптоми су чешће благи и слаби, укључујући смањење апетита, умор, мучнину, бол у мишићима или зглобовима те губитак тјелесне тежине.[5] У ријетким случајевима акутне инфекције долази до појаве жутице.[6] Инфекција се без лијечења рјешава код 10-50 % људи, а код женских особа млађе доби вјеројатност спонтаног излијечења је чешћа него код опће популације.[6]

Инкубација тј. период од уласка вируса до појаве знакова болести, за хепатитис C износи просјечно око 6 тједана. У само 25-30 % инфицираних ХЦВ-ом јављају се симптоми болести. Они су врло неспецифични и по њима се не може закључити да се ради о упали јетре. У многим случајевима особе заражене вирусом хепатитиса C не осјећају се болесним, док се друге особе могу осјећати као да имају слабију грипу која не захтјева лијечење.

Због нетипичних знакова болести (умор, болност у горњем дијелу трбуха, посебице с десне стране, мучнине, повраћање, губитак апетита, понекад повишена тјелесна температура, болови у зглобовима) највећи број обољелих се открије посве случајно, тијеком систематских прегледа, регрутације, обраде неких других болести и сличног и то углавном у фази кроничног хепатитиса.

Мокраћа неких особа може постати тамна, бјелоочнице и кожа могу постати жути (жутица). Симптоми хепатитиса могу нестати након неколико тједана, али то не треба значити да је и зараза такођер нестала. Упала јетре може се установити анализом крви, мјерећи два јетрена ензима (АЛТ и АСТ). Повећање броја ових ензима показује одређену фазу оштећења јетре. Случајеви акутног хепатитиса C се врло ријетко откривају.

Кронична инфекција

[уреди | уреди извор]
Рак јетре узрокован хепатитисом C

Када упала јетре траје дуже од шест мјесеци, болест се назива кроничним хепатитисом C. Осамдесет посто људи изложених вирусу развија кроничну инфекцију.[7] Код већине се тијеком првих десетљећа трајања инфекције појављују тек минимални или никакви симптоми,[8] премда кронични хепатитис C може бити праћен умором.[9] Код дугогодишњих је болесника хепатитис C примарни узрок цирозе и карцинома јетре.[3] Од цирозе оболијева 10 % до 30 % људи који су заражени дуље од 30 година[3][5] и чешћа је код људи заражених и хепатитисом Б или ХИВ-ом, алкохоличара те мушкараца.[5] Обољели од цирозе имају двадесет пута већи ризик развоја карцинома јетре, а стопа износи 1-3 % на годину.[3][5] Код алкохоличара тај је ризик 100 пута већи.[10] Хепатитис C узрокује цирозу јетре у 27 % случајева, а рак јетре у 25 % случајева.[11]

Цироза јетре може довести до повишења крвнога тлака у венама које воде према јетри, асцитеса, модрица или крварења, варикозитета вена, посебице у желудцу и једњаку, жутице те оштећења мозга улијед хепаталне енцефалопатије.[12]

Дјеловање на друге органе

[уреди | уреди извор]

Хепатитис C се у рјеђим случајевима повезује са Сјöгреновим синдромом (аутоимуна болест), тромбоцитопенијом, лицхен планусом, дијабетесом и злочудним новотворинама лимфног сустава.[13][14] Тромбоцитопенија се јавља у 0,16-45,4 % пацјената обољелих од кроничног хепатитиса C. Међу обољелима од хепатитиса C постоји корелација с мјешаном криоглобулинемијом, упалом крвних жила малог и средњег промјера узрокованом таложењем имуних комплекса који садрже криоглобулине[15].

Вирологија

[уреди | уреди извор]

Вирус хепатитиса C мален је, обложен вирус, који се састоји од једнострукога позитивног ланца рибонуклеинске киселине (РНК).[3] Припада роду хепацивируса из породице Флавивиридае.[9] Постоји седам главних генотипова вируса ХЦВ.[16] У Сједињеним Америчким Државама генотип 1 узрочник је у 70 % случајева, генотип 2 у 20 %, а сваки други генотип у 1 % случајева.[5] Генотип 1 такођер је најчешћи у Јужној Америци и Еуропи.[3]

Кад циркулира крвљу, веже се за рецепторе у јетреном ткиву, сматра се да се веже уз рецепторе ЦД81 и СР-БИ. Како су те молекуле нађене и другдје по тјелу, непознато је по чему је јетра специфична. Овај вирус, као и готово сви други РНК вируси, има висок ступањ мутација које доводе до постојања бројних иначица тзв. квазиспецијеса. Због овакве различитости међу хепатитис C вирусима, не постоји цјепиво против ове болести. Одређивање којем генотипу ХЦВ припада битно је због прогнозе и одговора на лијечење. Генотипови 1 и 4 сматрају се резистентнијим вирусима. У Хрватској превладавају генотипови 1 и 3, док се други генотипови јављају далеко рјеђе.

Иако хепатитис А, хепатитис Б и хепатитис C имају слична имена (будући да сви узрокују болест јетре) сами су вируси врло различити. За разлику од хепатитиса А и Б, не постоји цјепиво за хепатитис C.

Начин пријеноса

[уреди | уреди извор]

Основни је начин преношења у развијеном свијету интравенска упораба дрога. У земљама у развоју главни су начини преношења трансфузија крви и недовољно стерилизирани медицински инструменти[17] Узрок преношења у 20 % случајева и даље остаје непознат,[18] но у великому броју случајева вјеројатно је ријеч о интравенској упораби дрога.[6]

Интравенска упораба дрога

[уреди | уреди извор]

У многим је дијеловима свијета главни узрок заразе хепатитисом C интравенска упораба дрога.[19] Преглед 77 земаља показује да је у њих 25 стопа појавности хепатитиса C код популације интравенских уживатеља дрога између 60 % и 80 %, а тако је и у САД-у[7] и Кини.[19] У 12 земаља те се стопе пењу и на више од 80 %.[7] Хепатитисом C заражено је чак десет милијуна интравенских уживатеља дрога, а највећи је укупан број забиљежен у Кини (1,6 милијуна), САД-у (1,5 милијуна) и Русији (1,3 милијуна).[7] Стопе појавности хепатитиса C међу затвореницима у САД-у десет до двадесет су пута више него у опћој популацији, што се у студијама приписује високоричному понашању, примјерице интравенској упораби дрога и тетовирању нестерилним прибором.[20][21]

Изложеност у здравству

[уреди | уреди извор]

Други значајни облик пријеноса заразе је трансфузија крви, крвних приправака те трансплантација органа без одговарајућих пробирних претрага на ХЦВ.[5] У САД-у опћи је пробир уведен 1992. године. Од тада се стопа инфекције смањила с један на 200 јединица крви[22] на један на 10 000 до 10 000 000 јединица крви[6][18]. Минимални се ризик задржао због раздобља од 11 до 70 дана од тренутка када потенцијални даватељ крви добије хепатитис C па до позитивнога налаза крвне претраге.[18] У неким се земљама пробир на хепатитис C још увијек не проводи због трошка.[11]

Вјеројатност да ће особа озлијеђена убодом игле особе заражене ХЦВ-ом обољети од хепатитиса C износи отприлике 1,8 %.[5] Тај се ризик повећава у случају да је употријебљена игла шупља, а убодна рана дубока.[11] Постоји и ризик излагања слузнице зараженој крви, но он је низак, док ризика у случају излагања неоштећене коже крви нема.[11]

Хепатитис C преноси се и болничком опремом, у што се убраја: поновна упораба игала и шприца, вишекратна упораба бочица за лијекове, врећица с инфузијом и нестерилна кируршка опрема.[11] Лоши хигијенски стандарди у медицинским и зубарским установама главни су узрок ширења ХЦВ-а у Египту, као земљи с највишом стопом заражености у свијету.[23]

Сполни однос

[уреди | уреди извор]

Није познато може ли се хепатитис C преносити сполним односом.[24] Премда постоји повезаност између високоризичне сполне активности и хепатитиса C, није јасно лежи ли разлог преношења болести у прешућеном уживању дрога или у ризичноме сполном понашању.[5] Докази иду у прилог непостојању ризика за хетеросексуалне парове који не одржавају сполне односе с другим особама.[24] Но постоји ризик од сполних чинова које укључују високе разине озљеда унутарње овојнице аналнога канала, као што је анална пенетрација, или до којих долази у присутности сполно преносивих зараза, укључујући ХИВ и гениталне чиреве.[24] За спрјечавање преношења хепатитиса C код људи који имају више партнера Влада САД-а препоручује само упорабу кондома.[25]

Тетовирање и пиерцинг

[уреди | уреди извор]

Тетовирање се повезује с два до три пута већим ризиком заразе хепатитисом C.[26] Тому може бити узрок нестерилна опрема или нечистоћа боја које се користе.[26] Посебан су разлог за забринутост тетоваже и пиерцинг изведени до средине 80-их година прошлога стољећа или нестручно, будући да се у оним увјетима није могла постићи стерилност. Такођер се чини да је код већих тетоважа ризик виши.[26] Ризик заразе хепатитисом C посебно је висок међу затворсокм популацијом, пошто готово половина затвореника међусобно дијели нестерилни прибор за тетовирање.[26] Ријетки су случајеви изравне повезаности инфекције ХЦВ-ом с тетовирањем у професионалним салонима који имају одобрење за рад.[27]

Додир с крвљу

[уреди | уреди извор]

На предметима за особну хигијену као што су бритвице, четкице за зубе и прибор за маникуру и педикуру могу остати трагови крви, стога заједничка упораба тих предмета повећава ризик излагања ХЦВ-у.[28][29] Потребно је пазити на посјекотине и ранице, као и друге облике крварења.[29] ХЦВ се не преноси обичним контактом, примјерице грљењем, љубљењем, као ни упорабом заједничкога прибора за јело и кухање.[29]

Преношење с мајке на дијете

[уреди | уреди извор]

Преношење хепатитиса C са заражене мајке на дијете догађа се у мање од 10 % трудноћа.[30] До преношења вируса може доћи тијеком трудноће, као и приликом порода и не постоје мјере сузбијања тога ризика.[18][30] Дуљи пород повезује се с повећањем ризика преношења.[11] Нема доказа за преношење ХЦВ-а дојењем, али заражена би мајка требала избјегавати дојење ако су јој брадавице испуцале или ако крваре[31], односно ако јој је разина вируса у крви висока.[18]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]
Серолошки профил инфекције хепатитиса C

Дијагностичке претраге за хепатитис C укључују: претраге које откривају антитијела ХЦВ-а, ЕЛИСА тест, тзв. Wестерн блот те квантитативе претраге РНК ХЦВ-а.[5] Ланчаном реакцијом полимеразе (енгл. кратица ПЦР) РНК ХЦВ-а може се открити већ два до три тједна по инфекцији, док је антитијелима потребно знатно дуље вријеме да се формирају и открију.[12]

Инфекција вирусом хепатитиса C која на темељу присутности његове РНК траје дуље од шест мјесеци може се дефинирати кроничним хепатитисом C.[8] Будући да кроничне инфекције обично немају симптома десетљећима,[8] клинички се најчешће откривају путем претрага функција јетре или тијеком рутинских пробира високоризичних скупина људи. Претрагама није могуће утврдити је ли ријеч о акутној или кроничној инфекцији.[11]

Крвне претраге

[уреди | уреди извор]

Дијагностицирање хепатитиса C у правилу почиње крвним претрагама примјеном имуноензимског теста, ради утврђивања постојања антитијела на ХЦВ .[5] Ако се покаже тест позитивним, изводи се други тест ради провјере имуноензимског теста и утврђивања тежине болести.[5] Рекомбинантни имуноблот тест (енгл.: Рецомбинант Иммуноблот Ассаy) потврђује имунотест, а методом ланчане реакције полимеразом РНК ХЦВ-а потврђује се бројност вируса.[5] Ако се РНК не открије ланчаном реакцијом поимеразе, а имуноблот је позитиван, особа је претходно имала инфекцију која се повукла било лијечењем или спонтано; ако је имуноблот негативан, сматра се да је имуноензимски тест погријешио.[5] Потребно је шест до осам тједана од инфекције да имуноензимски тестови постану позитивни.[9]

Разина јетрених ензима у крви је врло промјењива у почетној фази инфекције;[8] у просјеку почиње расти седам тједана након инфекције.[9] Разина јетрених ензима није размјерна с озбиљношћу болести.[9]

Биопсија

[уреди | уреди извор]

Биопсијом јетре могуће је утврдити ступањ њеног оштећења, али поступак собом носи ризике.[3] Типичне промјене које се откривају биопсијом су лимфоцити у јетреном ткиву, лимфоидни фоликули у порталној тријади, те промјене на жучним водовима.[3] Постоји низ крвних тестова којима се настоји утврдити ступањ оштећења како би се смањила потреба за биопсијом.[3]

Пробирне претраге

[уреди | уреди извор]

Претпоставља се да је тек 5-50 % заражених особа у Сједињеним Америчким Државама и Канади свјесно је свога стања.[26] Тестирање се препоручује за особе с високим ризиком, укључујући особе које имају тетоважу.[26] Пробир се такођер препоручује код особа с повишеним јетреним ензимима, јер је то често једини знак кроничног хепатитиса.[32] Рутински пробир над свим становништвом није препоручен у Сједињеним Америчким Државама.[5]

Ризичне скупине

[уреди | уреди извор]

Особе у слиједећим категоријама изложеније су опасности од заразе хепатитисом C:

  • Овисници о дрогама који заједнички користе ињекцијске игле и шприце. Зараженост у Хрватској у категорији лијечених овисника иде и до 70 %
  • Особе којима се пробија кожа, као што је код тетовирања и пробијања дијелова тијела нестерилизираним прибором.
  • Особе које примају трансфузију крви, посебице прије мјесеца вељаче 1990. године.
  • Здравствени радници који на послу долазе у додир с крви.
  • Пацијенти који иду на дијализу бубрега и особе с хемофилијом.

Око 25 посто особа заражених хепатитисом C не припадају ни једној горе наведеној категорији.

Превенција

[уреди | уреди извор]

Према стању у 2011., не постоји цјепиво против хепатитиса C. Цјепива су у развоју, а нека су показала охрабрујуће резултате.[33] Комбинација превентивних стратегија, као што су програми замјене игала и лијечење злопорабе дрога, смањује ризик од хепатитиса C у интравенозних овисника за око 75 %.[34] Пробир дариватеља крви важан је на националној разини, као што је то и придржавање универзалних мјера предострожности у здравственим установама.[9] У земљама у којима постоји недостатна опскрба стерилним шприцама, пружатељи здравствене скрби радије дају лијекове орално него путем ињекција.[11]

Потребан је опрез и придржавање основних хигијенских правила код свих инвазивних лијечничких или стоматолошких захвата. Медицинско особље има повећани ризик будући да често акцидентално долази у додир с крвљу, која је главни пут трансмисије болести.

Било какву проливену крв треба обрисати с папирнатим ручником који се одбацује након упорабе, користе при том рукавице. Са завојем или фластером потпуно покрити било које мјесто гдје се заражена особа порезала или гдје има рану.

Окрвављене папирнате рупчиће, мјесечне улошке или друге окрвављене завоје потребно је ставити у пластичну врећицу прије него што их се одстрани.

Иако за хепатитис C не постоје мјере специфичне профилаксе (цјепиво, серуми), практицирањем хигијенских мјера може се ризик заражавања овим вирусом свести на занемариву разину:

  • Користити стерилан прибор код тетоваже, пиерцинга или интравенског кориштења дрога
  • Не користити туђе оштре предмете нпр. бритве, шкарице, прибор за резање ноктију
  • Не посуђивати своју четкицу за зубе
  • Користити кондоме приликом сполног односа

Особа заражена хепатитисом не смије:

  • Даровати крв или друге тјелесне органе.
  • Користити исте ињекције с другим особама.
  • Користити исте особне ствари с другим особама, као што су четкице за зубе или жилети.

Лијечење

[уреди | уреди извор]

ХЦВ узрокује кроничну инфекцију у 50-80 % заражених особа, али приближно 40-80 % тих случајева рјешава се лијечењем.[35][36] У ријетким случајевима инфекција се може повући без лијечења.[6] Људи с кроничним хепатитисом C требају избјегавати алкохол и лијекове токсичне за јетру,[5] те се требају цијепити против хепатитиса А и хепатитиса Б.[5] Заражене особе с цирозом јетре потребно је подвргнути ултразвучним прегледима како би се на вријеме уочила појава рака јетре.[5]

Лијекови

[уреди | уреди извор]

Особе с доказаним патолошким промјенама јетре узрокованима инфекцијом ХЦВ-ом морају се подврћи лијечењу.[5] Тренутачна је терапија комбинација пегилираног интерферона и антивирусног лијека рибавирина тијеком 24 или 48 тједана, овисно о генотипу ХЦВ-а.[5] Побољшање се биљежи у 50-60 % лијечених особа.[5] Комбинирање или боцепревира или телапревира с рибавирином и пегинтерфероном алфа побољшава антивирусну реакцију код хепатитиса C генотипа 1.[37][38][39] Тијеком фармаколошке терапије уобичајене су нуспојаве; половица пацијената осјећа симптоме сличне грипи, а код једне трећине биљеже се емоционални проблеми.[5] Лијечење је тијеком првих шест мјесеци учинковитије него кад хепатитис C прерасте у кроничну болест.[12] Ако код особе наступи нова инфекција која се не повуче након осам до дванаест тједана, препоручује се лијечење пегилираним интерфероном у трајању од 24 тједна.[12] У болесника с таласемијом (крвни поремећај) рибавирин се показао учинковитим, али повећава потребу за трансфузијама.[40]

Начин лијечења кроничног хепатитиса C у Хрватској овиси о генотипу. За лијечење кроничног хепатитиса C узрокованог генотипом 1 користи се комбинација пегилираног интерферона и рибавирина, док се за друге генотипове (2 и 3) предвиђа давање рибавирина и тзв. конвенционалног интерферона који се мора давати више пута тједно. Лијечење траје 48 тједана или краће алп се терапија покаже недјелотворном. То се код генотипа 1 испитује 12 тједана након почетка лијечења, а за генотипове 2 и 3 након 24 тједна. Ако је у то вријеме квалитативни ХЦВ ПЦР негативан, лијечење се наставља до краја, а прекида се ако је тест позитиван.

Код увођења терапије, болесници се хоспитализирају краће вријеме (око 10 дана) тијеком којег се прате нуспојаве и болесник едуцира да самостално даје ињекције интерферона.

Нуспојаве лијечења

[уреди | уреди извор]

Интерферон је лијек с читавим низом могућих нуспојава. Најчешће се јављају симптоми налик грипи: висока температура, главобоља, болови у зглобовима и мишићима. Овим се симптомима може доскочити узимањем таблете парацетамола (нпр. Панадон, Лупоцет, Лекадол) пола сата прије ињекције. С временом се ови симптоми смањују и потпуно нестају. Осим ових нуспојава интерферона, може се јавити отежана концентрација, губитак косе, поремећај у броју крвних станица, депресија. Теже нуспојаве се јављају ријетко (у мање од 2 % лијечених): оштећење штитне жлијезде, депресија са суицидалним мислима, епилептички нападаји, акутно затајивање срце и бубрега, оштећење слуха. Доза интерферона се због нуспојава може редуцирати или потпуно укинути (до 15 % лијечених).

Рибавирин је лијек који се добро подноси. Могућ је развој анемије која захтијева прилагођавање дозе (смањивање) или пак потпуно укидање овог лијека. Ради информације потребно је нагласити да је разлика између интерферона и тзв. пегинтерферона у томе што је код пегинтерферона технолошком методом молекули интерферона додана молекула полиетилен гликола, што има за резултат дужу учинковитост и постојаности лијека у организму, а изравна је посљедица смањење броја потребних ињектирања.

Алтернативне терапије

[уреди | уреди извор]

Заговорници ове методе лијечења тврде да је неколико алтернативних терапија показало одређену учинковитост код лијечења хепатитиса C, укључујући млијеко чичка (силимарин), гинсенг, као и колоидно сребро.[41] Међутим, не постоје докази да иједна алтернативна терапија побољшава исход код хепатитиса C, и није доказан икакав утјецај алтернативних терапија на вирус.[41][42][43]

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Одговор на лијечење овиси о генотипу вируса. Трајно излијечење биљежи се у око 40-50 % особа с ХЦВ генотипом 1 уз 48 тједана лијечења.[3] У особа с ХЦВ генотиповима 2 и 3, уз 24 тједна лијечења трајни одговор је 70-80 %.[3] Трајно одговара на терапију око 65 % особа с генотипом 4 након 48 тједана лијечења. Докази за лијечење болести генотипа 6 тренутачно су оскудни, а они који постоје односе се на 48 тједана лијечења истим дозама као и за болест генотипа 1.[44]

Исход терапије

[уреди | уреди извор]

Успјех терапије се огледа у чињеници да се вирус ХЦВ више не може доказати у крви. Каже се да је болесник авиремичан. То се утврђује квалитативним ПЦР-ом који је негативан. Други параметар који се прати тијеком лијечења јесу вриједности трансаминаза (АЛТ) које постају нормалне у успјешном лијечењу. Уколико се тијеком лијечења не постигне стање авиремије, сматра се да се ради о резистентном вирусу и болесника се означава као нон-респондера, тј. оног који није успјешно одговорио на лијечење те је вирус у крви и даље присутан, а трансаминазе могу бити повишене.

Болесници који на крају терапијског протокола немају вирус у крви (квалитативни ХЦВ ПЦР негативан), а трансаминазе су им нормалне, прате се лабораторијски сваких 6 мјесеци. Тим се контролама утврђује трајност вирусолошког успјеха лијечења која се постиже у 50 % болесника с генотипом 1, а чак у 80 % с генотипом 2 и 3 лијечених комбинираном терапијом.

Ако би се вирус поновно појавио у крви, радило би се о релапсу болести.

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Добно стандардизирана онеспособљеност за хепатитис C у 2004. на 100 000 становника
  нема података
  <10
  10-15
  15-20
  20-25
  25-30
  30-35
  35-40
  40-45
  45-50
  50-75
  75–100
  >100

Између 130 и 170 милијуна људи, или приближно 3 % свјетске популације, обољело је од кроничног хепатитиса C.[45] Стопе су значајно порасле у 20. стољећу због комбинације интравенског узимања дроге и давања интравенских лијекова или нестерилизиране медицинске опреме.[11]

У Сједињеним Америчким Државама од хепатитиса C болује око 2 % укупне популације,[5] а годишње се јавља од 35 000 до 185 000 нових случајева. У западном су свијету од 1990-их година стопе у паду, због побољшаних пробирних претрага крви прије трансфузије.[12] Годишњи број смртних случајева од ХЦВ-а у САД-у креће се од 8000 до 10 000 људи. Очекивања су да ће се стопа смртности повећати како буду оболијевали и умирали људи заражени трансфузијом прије тестирања на ХЦВ.[46]

Стопе заражености веће су у неким земљама Африке и Азије[47] с највећим стопама заражености у Египту (22 %), Пакистану (4,8 %) и Кини (3,2 %).[45] Висока стопа у Египту повезана је с масовном кампањом лијечења схистосомијазе, која је сада обустављена, а која се проводила кориштењем непрописно стерилизираних стаклених шприца.[11]

Повијест

[уреди | уреди извор]

Средином 1970-их, Харвеy Ј. Алтер, прочелник Одјела за заразне болести у Заводу за трансфузијску медицину у Натионал Институтес оф Хеалтх и његов истраживачки тим доказали су да већина случајева хепатитиса након трансфузије крви није била узрокована вирусима хепатитиса А или Б. Унаточ том открићу, међународни истраживачки напори на изолацији вируса нису получили успјех још сљедећих десет година. Године 1987., Мицхаел Хоугхтон, Qуи-Лим Цхоо и Георге Куо из Цхирон Цорпоратион, у сурадњи с др. D.W. Брадлеyем из Центерс фор Дисеасе Цонтрол анд Превентион, искористили су нови приступ молекуларног клонирања како би идентифицирали непознати организам и развили дијагностички тест.[48] Алтер је 1988. потврдио вирус доказавши његову присутност на панелу узорака хепатитиса који нису били ни А ни Б. У травњу 1989. откриће ХЦВ-а објављено је у два чланка у знанственом часопису Сциенце.[49][50] Откриће је довело до значајних побољшања у дијагностици и побољшало антивирусно лијечење.[48] Године 2000. др. Алтер и Хоугхтон примили су награду Ласкер за медицинска клиничка испитивања за "пионирски рад који је довео до открића вируса узрочника хепатитиса C и развој метода пробира које су у САД смањиле ризик од хепатитиса повезаног с трансфузијом крви с 30 % у 1970. на готово нулу у 2000."[51]

Цхирон је поднио неколико патентних пријава у вези с вирусом и његовом дијагнозом.[52] Конкурентска патентна пријава ЦДЦ-а повучена је 1990., након што је Цхирон исплатио 1,9 милијуна долара ЦДЦ-у и 337.500 долара Брадлеyу. Брадлеy је 1994. подигао тужбу против Цхирона тражећи да се патент поништи и да он буде укључен као супроналазач, те да му се исплате одштета и тантијеми. Повукао је тужбу 1998. након негативне одлуке призивног суда.[53]

Друштво и култура

[уреди | уреди извор]

Свјетски савез за хепатитис координира Свјетски дан хепатитиса, који се обиљежава сваке године 28. српња.[54] Економски терет хепатитиса C значајан је како за појединца тако и за друштво. У Сједињеним Америчким Државама просјечни трошак болести тијеком животног вијека процијењен је 2003. на 33.407 УСД,[55] док је цијена трансплантације јетре од око 200 000 УС�� у 2011.[56] У Канади је цијена антивирусне терапије 2003. износила 30 000 ЦАД,[57] док је цијена у Сједињеним Америчким Државама 1998. била између 9200 и 17.600 УСД.[55] У многим дијеловима свијета људи си не могу приуштити лијечење антивирусним лијековима јер немају здравствено осигурање или им осигурање не покрива антивирусне лијекове.[58]

Истраживања

[уреди | уреди извор]

Према податцима из 2011., у тијеку развоја било је око сто лијекова за хепатитис C.[56] Међу њима су цјепива за хепатитис, имуномодулатори и инхибитори циклофилина.[59] Ови потенцијално нови приступи лијечењу резултат су бољег разумијевања вируса хепатитиса C.[60]

Види још

[уреди | уреди извор]


Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,0 1,1 Рyан КЈ, Раy ЦГ (едиторс), ур. (2004.). Схеррис Медицал Мицробиологy (4. издање изд.). издавач: МцГраw Хилл. стр. стр. 551.–552.. ИСБН 0838585299. 
  2. ↑ Хоугхтон M (Новембер 2009). „Тхе лонг анд wиндинг роад леадинг то тхе идентифицатион оф тхе хепатитис C вирус”. Јоурнал оф Хепатологy свезак 51 (број 5): стр. 939.–948.. ДОИ:10.1016/j.jhep.2009.08.004. ПМИД 19781804. 
  3. ↑ 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 Росен, ХР (2011-06-23). „Цлиницал працтице. Цхрониц хепатитис C инфецтион”. Тхе Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине 364 (25): стр. 2429.–38.. ДОИ:10.1056/NEJMcp1006613. ПМИД 21696309. 
  4. ↑ Махесхwари, А; Раy, С, Тхулуватх, ПЈ (2008-07-26). „Ацуте хепатитис C.”. Ланцет свезак 372 (број 9635): стр. 321.–332.. ДОИ:10.1016/S0140-6736(08)61116-2. ПМИД 18657711. 
  5. ↑ 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 5,17 5,18 5,19 5,20 5,21 Wилкинс, Т; Малцолм ЈК; Раина D; Сцхаде РР (2010-06-01). „Хепатитис C: диагносис анд треатмент”. Америцан фамилy пхyсициан 81 (11): стр. 1351.–7.. ПМИД 20521755. 
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Цхрониц Хепатитис C Вирус Адванцес ин Треатмент, Промисе фор тхе Футуре.. Спрингер Ве��лаг. 2011.. стр. 4. ИСБН 9781461411918. 
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Нелсон, ПК; Матхерс БМ, Цоwие Б, Хаган Х, Дес Јарлаис D, Хорyниак D, Дегенхардт L (2011-08-13). „Глобал епидемиологy оф хепатитис Б анд хепатитис C ин пеопле wхо ињецт другс: ресултс оф сyстематиц ревиеwс”. Ланцет 378 (9791): стр. 571.–83.. ДОИ:10.1016/S0140-6736(11)61097-0. ПМЦ 3285467. ПМИД 21802134. 
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 Цхрониц Хепатитис C Вирус Адванцес ин Треатмент, Промисе фор тхе Футуре. Спрингер Верлаг. 2011.. стр. стр. 103.–104.. ИСБН 9781461411918. 
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Раy, Стуарт C.; Тхомас, Давид L. (2009.). „Цхаптер 154: Хепатитис Ц”. у: Манделл, Гералд L.; Беннетт, Јохн Е.; Долин, Рапхаел. Манделл, Доуглас, анд Беннетт'с принциплес анд працтице оф инфецтиоус дисеасес (7тх изд.). Пхиладелпхиа, ПА: Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 978-0443068393. 
  10. ↑ Муеллер, С; Миллониг, Г, Сеитз, ХК (2009-07-28). „Алцохолиц ливер дисеасе анд хепатитис C: а фреqуентлy ундерестиматед цомбинатион.”. Wорлд јоурнал оф гастроентерологy : WЈГ свезак 15 (број 28): стр. 3462.–3471.. ПМИД 19630099. 
  11. ↑ 11,00 11,01 11,02 11,03 11,04 11,05 11,06 11,07 11,08 11,09 Алтер, МЈ (2007-05-07). „Епидемиологy оф хепатитис C вирус инфецтион.”. Wорлд јоурнал оф гастроентерологy : WЈГ свезак 13 (број 17): стр. 2436.–2441.. ПМИД 17552026. 
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Озарас, Р; Тахан, V (2009). „Ацуте хепатитис C: превентион анд треатмент.”. Еxперт ревиеw оф анти-инфецтиве тхерапy свезак 7 (број 3): стр. 351.–361.. ПМИД 19344247. 
  13. ↑ Зигнего АЛ, Ферри C, Пилери СА, Цаини П, Бианцхи ФБ (Јануарy 2007). „Еxтрахепатиц манифестатионс оф Хепатитис C Вирус инфецтион: а генерал овервиеw анд гуиделинес фор а цлиницал аппроацх”. Дигестиве анд Ливер Дисеасе свезак 39 (број 1): стр. 2.–17.. ДОИ:10.1016/j.dld.2006.06.008. ПМИД 16884964. 
  14. ↑ Лоуие, КС; Мицаллеф, ЈМ, Пимента, ЈМ, Форссен, УМ (2011). „Преваленце оф тхромбоцyтопениа амонг патиентс wитх цхрониц хепатитис C: а сyстематиц ревиеw.”. Јоурнал оф вирал хепатитис свезак 18 (број 1): стр. 1.–7.. ПМИД 20796208. 
  15. ↑ Ианнуззелла, Ф; Ваглио, А; Гарини, Г (Маy 2010). „Манагемент оф хепатитис C вирус-релатед миxед црyоглобулинемиа”. Ам. Ј. Мед. свезак 123 (број 5): стр. 400.–408.. ДОИ:10.1016/j.amjmed.2009.09.038. ПМИД 20399313. 
  16. ↑ Накано Т, Лау ГМ, Лау ГМ, Сугиyама M, Мизоками M (Децембер 2011). „Ан упдатед аналyсис оф хепатитис C вирус генотyпес анд субтyпес басед он тхе цомплете цодинг регион”. Ливер Инт.. ДОИ:10.1111/j.1478-3231.2011.02684.x. ПМИД 22142261. 
  17. ↑ Махесхwари, А; Тхулуватх, ПЈ (2010). „Манагемент оф ацуте хепатитис C.”. Цлиницс ин ливер дисеасе свезак 14 (број 1): стр. 169.–176.; x. ПМИД 20123448. 
  18. ↑ 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 Пондé, РА; Микхаĭлова, А (2011). „Хидден хазардс оф ХЦВ трансмиссион.”. Медицал мицробиологy анд иммунологy свезак 200 (број 1): стр. 7.–11.. ПМИД 20461405. 
  19. ↑ 19,0 19,1 Xиа, X; Луо, Ј, Баи, Ј, Yу, Р (2008). „Епидемиологy оф ХЦВ инфецтион амонг ињецтион друг усерс ин Цхина: сyстематиц ревиеw анд мета-аналyсис.”. Публиц хеалтх свезак 122 (број 10): стр. 990.–1003.. ДОИ:10.1016/j.puhe.2008.01.014. ПМИД 18486955. 
  20. ↑ Империал, ЈЦ (2010). „Цхрониц хепатитис C ин тхе стате присон сyстем: инсигхтс инто тхе проблемс анд поссибле солутионс.”. Еxперт ревиеw оф гастроентерологy & хепатологy свезак 4 (број 3): стр. 355.–364.. ПМИД 20528122. 
  21. ↑ Весцио, МФ; Лонго, Б, Бабудиери, С, Старнини, Г, Царбонара, С, Резза, Г, Монарца, Р (2008). „Цоррелатес оф хепатитис C вирус серопоситивитy ин присон инматес: а мета-аналyсис.”. Јоурнал оф епидемиологy анд цоммунитy хеалтх свезак 62 (број 4): стр. 305.–313.. ПМИД 18339822. 
  22. ↑ Марx, Јохн (2010). Росен'с емергенцy медицине: цонцептс анд цлиницал працтице 7тх едитион. Пхиладелпхиа, ПА: Мосбy/Елсевиер. стр. 1154. ИСБН 9780323054720. 
  23. ↑ „Хигхест Ратес оф Хепатитис C Вирус Трансмиссион Фоунд ин Егyпт”. Ал Баwаба. 2010-08-09. Архивирано из оригинала на датум 2012-05-15. Приступљено 201008-27. 
  24. ↑ 24,0 24,1 24,2 Тохме РА, Холмберг СД (Јуне 2010). „Ис сеxуал цонтацт а мајор моде оф хепатитис C вирус трансмиссион?”. Хепатологy свезак 52 (број 4): стр. 1497.–1505.. ДОИ:10.1002/hep.23808. ПМИД 20635398. 
  25. ↑ „Хепатитис C Гроуп Едуцатион Цласс”. Унитед Статес Департмент оф Ветеран Аффаирс. 
  26. ↑ 26,0 26,1 26,2 26,3 26,4 26,5 Јафари, С; Цопес, Р, Бахарлоу, С, Етминан, M, Буxтон, Ј (2010). „Таттооинг анд тхе риск оф трансмиссион оф хепатитис C: а сyстематиц ревиеw анд мета-аналyсис.”. Интернатионал јоурнал оф инфецтиоус дисеасес : ИЈИД : оффициал публицатион оф тхе Интернатионал Социетy фор Инфецтиоус Дисеасес свезак 14 (број 11): стр. 928.-940.. ПМИД 20678951. 
  27. ↑ „Хепатитис Ц”. Центер фор Дисеасе Цонтрол анд Превентион. Приступљено 2012-01-02. 
  28. ↑ Лоцк Г, Дирсцхерл M, Обермеиер Ф, ет ал. (Септембер 2006). „Хепатитис C —цонтаминатион оф тоотхбрусхес: мyтх ор реалитy?”. Ј. Вирал Хепат. свезак 13 (број 9): стр. 571.–573.. ДОИ:10.1111/j.1365-2893.2006.00735.x. ПМИД 16907842. 
  29. ↑ 29,0 29,1 29,2 „Хепатитис Ц”. ФАQ – ЦДЦ Вирал Хепатитис. Приступљено 2012-01-02. 
  30. ↑ 30,0 30,1 Лам, НЦ; Готсцх, ПБ, Ланган, РЦ (2010-11-15). „Царинг фор прегнант wомен анд неwборнс wитх хепатитис Б ор C.”. Америцан фамилy пхyсициан свезак 82 (број 10): стр. 1225.–1229. ПМИД 21121533. 
  31. ↑ Маст ЕЕ (2004). „Мотхер-то-инфант хепатитис C вирус трансмиссион анд бреастфеединг”. Адванцес ин Еxпериментал Медицине анд Биологy свезак 554: стр. 211.–216.. ПМИД 15384578. 
  32. ↑ Сенадхи, V (2011). „А парадигм схифт ин тхе оутпатиент аппроацх то ливер фунцтион тестс.”. Соутхерн медицал јоурнал свезак 104 (број 7): стр. 521.–525.. ПМИД 21886053. 
  33. ↑ Халлидаy, Ј; Кленерман, П, Барнес, Е (2011). „Ваццинатион фор хепатитис C вирус: цлосинг ин он ан евасиве таргет.”. Еxперт ревиеw оф ваццинес свезак 10 (број 5): стр. 65.–72.. ДОИ:10.1586/erv.11.55. ПМИД 21604986. 
  34. ↑ Хаган, Х; Поугет, ЕР, Дес Јарлаис, DC (2011-07-01). „А сyстематиц ревиеw анд мета-аналyсис оф интервентионс то превент хепатитис C вирус инфецтион ин пеопле wхо ињецт другс.”. Тхе Јоурнал оф инфецтиоус дисеасес свезак 204 (број 1): стр. 74.–83.. ПМИД 21628661. 
  35. ↑ Торреси, Ј; Јохнсон, D, Wедемеyер, Х (2011). „Прогресс ин тхе девелопмент оф превентиве анд тхерапеутиц ваццинес фор хепатитис C вирус.”. Јоурнал оф хепатологy свезак 54 (број 6): стр. 1273.–1285.. ДОИ:10.1016/j.jhep.2010.09.040. ПМИД 21236312. 
  36. ↑ Илyас, ЈА; Виерлинг, ЈМ (2011). „Ан овервиеw оф емергинг тхерапиес фор тхе треатмент оф цхрониц хепатитис C.”. Цлиницс ин ливер дисеасе свезак 15 (број 3): стр. 515.–536.. ПМИД 21867934. 
  37. ↑ Фооте БС, Споонер ЛМ, Белливеау ПП (Септембер 2011). „Боцепревир: а протеасе инхибитор фор тхе треатмент оф цхрониц хепатитис Ц”. Анн Пхармацотхер свезак 45 (број 9): стр. 1085.–93.. ДОИ:10.1345/aph.1P744. ПМИД 21828346. 
  38. ↑ Смитх ЛС, Нелсон M, Наик С, Wотен Ј (Маy 2011). „Телапревир: ан НС3/4А протеасе инхибитор фор тхе треатмент оф цхрониц хепатитис Ц”. Анн Пхармацотхер свезак 45 (број 5): стр. 63.9–48.. ДОИ:10.1345/aph.1P430. ПМИД 21558488. 
  39. ↑ Гханy МГ, Нелсон ДР, Страдер ДБ, Тхомас DL, Сеефф ЛБ (Новембер 2011). „Ан упдате он треатмент оф генотyпе 1 цхрониц хепатитис C вирус инфецтион: 2011 працтице гуиделине бy тхе Америцан Ассоциатион фор тхе Студy оф Ливер Дисеасес”. Хепатологy свезак 54 (број 4): стр. 1433.–44.. ДОИ:10.1002/hep.24641. ПМЦ 3229841. ПМИД 21898493. 
  40. ↑ Алавиан СМ, Табатабаеи СВ (Април 2010). „Треатмент оф цхрониц хепатитис C ин полyтрансфусед тхалассаемиц патиентс: а мета-аналyсис”. Ј. Вирал Хепат. свезак 17 (број 4): стр. 236.–244.. ДОИ:10.1111/j.1365-2893.2009.01170.x. ПМИД 19638104. 
  41. ↑ 41,0 41,1 Хепатитис C анд ЦАМ: Wхат тхе Сциенце Саyс Архивирано 2013-05-13 на Wаyбацк Мацхине-у. НЦЦАМ ожујак 2011. (приступљено 7. ожујка 2011.)
  42. ↑ Лиу, Ј; Манхеимер, Е, Тсутани, К, Глууд, C (2003). „Медицинал хербс фор хепатитис C вирус инфецтион: а Цоцхране хепатобилиарy сyстематиц ревиеw оф рандомизед триалс.”. Тхе Америцан јоурнал оф гастроентерологy свезак 98 (број 3): стр. 538.–544.. ПМИД 12650784. 
  43. ↑ Рамбалди, А; Јацобс, БП, Глууд, C (2007-09-17). „Милк тхистле фор алцохолиц анд/ор хепатитис Б ор C вирус ливер дисеасес.”. Цоцхране датабасе оф сyстематиц ревиеwс (Онлине) (број 4): стр. ЦД003620. ПМИД 17943794. 
  44. ↑ Фунг Ј, Лаи CL, Хунг I, ет ал. (Септембер 2008). „Цхрониц хепатитис C вирус генотyпе 6 инфецтион: респонсе то пегyлатед интерферон анд рибавирин”. Тхе Јоурнал оф Инфецтиоус Дисеасес свезак 198 (број 6): стр. 808.–812.. ДОИ:10.1086/591252. ПМИД 18657036. 
  45. ↑ 45,0 45,1 „WХО Хепатитис C фацтсхеет”. 2011.. Приступљено 2011-17-13. 
  46. ↑ Цолацино, ед. бy Ј. M.; Хеинз, Б. А. (2004.). Хепатитис превентион анд треатмент. Басел: Биркхäусер. стр. 32. ИСБН 9783764359560. 
  47. ↑ ал.], едитед бy Гарy W. Брунетте ... [ет. ЦДЦ хеалтх информатион фор интернатионал травел : тхе Yеллоw Боок 2012. Неw Yорк: Оxфорд Университy. стр. 231. ИСБН 9780199769018. 
  48. ↑ 48,0 48,1 Боyер, ЈЛ (2001.). Ливер циррхосис анд итс девелопмент: процеедингс оф тхе Фалк Сyмпосиум 115. Спрингер. стр. 344. ИСБН 9780792387602. 
  49. ↑ Цхоо QЛ, Куо Г, Wеинер АЈ, Овербy ЛР, Брадлеy ДW, Хоугхтон M (Април 1989). „Исолатион оф а цДНА цлоне деривед фром а блоод-борне нон-А, нон-Б вирал хепатитис геноме”. Сциенце свезак 244 (број 4902): стр. 359.–362.. ДОИ:10.1126/science.2523562. ПМИД 2523562. 
  50. ↑ Куо Г, Цхоо QЛ, Алтер ХЈ, ет ал. (Април 1989). „Ан ассаy фор цирцулатинг антибодиес то а мајор етиологиц вирус оф хуман нон-А, нон-Б хепатитис”. Сциенце свезак 244 (број 4902): стр. 362.–364.. ДОИ:10.1126/science.2496467. ПМИД 2496467. 
  51. ↑ Wиннерс Алберт Ласкер Аwард фор Цлиницал Медицал Ресеарцх, Тхе Ласкер Фоундатион. Приступљено 20. вељаче 2008.
  52. ↑ Хоугхтон, M., Q.-L. Цхоо, анд Г. Куо. НАНБВ Диагностицс анд Ваццинес. Еуропеан П��тент Но. ЕП-0-3 18-216-А1. Еуропеан Патент Оффице (филед 18 Новембер 1988, публисхед 31 Маy 1989).
  53. ↑ Wилкен, Јудге. „Унитед Статес Цоурт оф Аппеалс фор тхе Федерал Цирцуит”. Унитед Статес Цоурт оф Аппеалс фор тхе Федерал Цирцуит. Приступљено 2012-01-11. 
  54. ↑ Еуросурвеилланце едиториал, теам (2011-07-28). „Wорлд Хепатитис Даy 2011.”. Еуро сурвеилланце : буллетин еуропеен сур лес маладиес трансмиссиблес = Еуропеан цоммуницабле дисеасе буллетин свезак 16 (број 30). ПМИД 21813077. 
  55. ↑ 55,0 55,1 Wонг, ЈБ (2006). „Хепатитис C: цост оф иллнесс анд цонсидератионс фор тхе ецономиц евалуатион оф антивирал тхерапиес.”. ПхармацоЕцономицс свезак 24 (број 7): 661–672. ПМИД 16802842. 
  56. ↑ 56,0 56,1 Ел Кхоурy, А. C.; Климацк, W. К., Wаллаце, C., Разави, Х. (2011-12-01). „Ецономиц бурден оф хепатитис C-ассоциатед дисеасес ин тхе Унитед Статес”. Јоурнал оф Вирал Хепатитис. ДОИ:10.1111/j.1365-2893.2011.01563.x. 
  57. ↑ „Хепатитис C Превентион, Суппорт анд Ресеарцх ПрограмХеалтх Цанада”. Публиц Хеалтх Агенцy оф Цанада. Новембер 2003. Приступљено 2012-01-10. 
  58. ↑ Зуцкерман, едитед бy Хоwард Тхомас, Станлеy Лемон, Арие (2008.). Вирал Хепатитис. (3рд ед. изд.). Оxфорд: Јохн Wилеy & Сонс. стр. 532. ИСБН 9781405143882. 
  59. ↑ Ахн, Ј; Фламм, СЛ (2011). „Хепатитис C тхерапy: отхер плаyерс ин тхе гаме”. Цлиницс ин ливер дисеасе свезак 15 (број 3): стр. 641.–656.. ДОИ:10.1016/j.cld.2011.05.008. ПМИД 21867942. 
  60. ↑ Вермехрен, Ј; Сарразин, C (2011). „Неw ХЦВ тхерапиес он тхе хоризон.”. Цлиницал мицробиологy анд инфецтион : тхе оффициал публицатион оф тхе Еуропеан Социетy оф Цлиницал Мицробиологy анд Инфецтиоус Дисеасес свезак 17 (број 2): стр. 122–134. ПМИД 21087349. 

Вањске повезнице

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Hepatitis_C&oldid=41842980”