Хрватско загорје

Хрватско загорје, или само Загорје, је културно-повијесна хрватска регија у сјеверозападном дијелу загребачке регије, од Загреба је одвојено Медведницом, одакле му и назив – „за гором“. То је претежно брежуљкаст крај између, Медведнице, ријеке Сутле, Калника и Драве, чијим се средишњим дијелом, у смјеру запад-исток, пружа горски низ Страхинчица-Иванчица који дијели Загорје на два дијела – сјеверно и јужно. Сјеверно Загорје, у порјечју горњег и средњег тока Бедње (дио је Вараждинске жупаније), а јужно, у порјечју Крапине и уз Сутлу,(Крапинско-загорска жупанија и дио Загребачке жупаније).

Повијест

Најстарији трагови насељености у Загорју потјечу још из Палеолитика. Код Крапине су 1897. Пронађени остаци тзв. „крапинског прачовјека“ из старијег каменог доба. На насељеност у каснијим раздобљима упућују размјерно бројна археолошка налазишта (нпр. Римске Аqуае Иасае, данашње Вараждинске Топлице), али све до XII. стољећа она није била стална. Континуирана насељеност започела је од краја XII. стољећа подизањем утврђених градова (Крапина, Оштрц, Белецград, Лоборград итд.) на стрмијим и заштиченијим локалитетима у подножју Иванчице и других гора. Уз близину бургова су се везала и средњовјековна насеља па је тежиште насељености у то доба било у вишој зони, на додиру гора и пригорја. Од краја XV. насељавала се нижа, пригорска зона, до тада углавном прекривена шумама, која је природно најповољнија за насељавање. Загорје је због удаљености од ратних збивања и релативне сигурности било имиграцијски простор у који је доселило бројно становништво из несигурних граничних хрватских крајева према Османлијском Царству, предвођено племством, које диљем Загорја гради бројне дворце. Формирала су се бројна мала раштркана насеља, често састављена од заселака, док су уз цесте и путове основана низна насеља. Од друге половице XIX. стољећа јаче су насељене најниже, долинске зоне, на што је највише утјецала изградња жељезничке пруге Запрешић – Вараждин 1886. Године долином Крапине и њена одвојка од Забока према Крапини долином Крапинчице, али и других пруга. Долинске су зоне данас тежиште насељености Загорја и у њима се налазе сва најважнија загорска насеља (Крапина, Забок, Иванец и др.). Због густе насељености и високог природног прираштаја, средином XIX. стољећа, услијед јаког цијепања и уситњавања ионако малих посједа, појавила се аграрна пренасељеност. Тада се Загорје из имиграцијског почело претварати у емиграцијски крај. Становништво се исељавало у Загреб, али и у друге крајеве Средишње и Источне Хрватске, понајприје пољопривредне. Но све до 1948. године, због високог природног прираштаја, унаточ емиграцији број становника се стално повећавао (до максималних 273 000). Након тога започело је раздобље изразитог смањивања броја становника, које траје све до данас. Ипак, Загорје још увијек припада међу најгушће насељене хрватске крајеве (око 110 ст./км2).Једини град који има више од 20.000 становника је Запрешић.

Господарство

Више од 4/5 од укупног броја насеља има мање од 500 становника. Но само у прометно најизолиранијима одржала се традиционална рурална структура, док се већи дио урбанизирао под утјецајем локалних центара рада, али и оближњег Загреба. Пољопривреду, која је све до почетка XX. стољећа била најважнија дјелатност у Загорју, у послиједњих сто година све више надопуњују или замјењују друге дјелатности. Због велике густоће становништва основани су бројни погони, првенствено радно-интензивне текстилне, али и других индустрија. Међутим, многе су од њих до данас престале постојати, што је проузрочило велику незапосленост, а слично се догодило и почетком шездесетих година XX. стољећа када су затворени готово сви загорски угљенокопи.

Градови и насеља

Преко 6 000 становника (2001.)

Иванец (14 434 ст.)
Нови Мароф (13 857 ст.)
Крапина (12 950 ст.)
Забок (9 365 ст.)
Бедековчина (8.482 ст.)
Лепоглава (8 718 ст.)
Преграда (7 165 ст.)
Вараждинске Топлице (6 973 ст.)
Свети Криж Зачретје (6 619 ст.)
Марија Бистрица (6 612 ст.)
Орославје (6 570 ст.)
Златар (6 506 ст.)

Мање од 6 000 становника (2001.)

Доња Стубица (5 930 ст.)
Крапинске Топлице (5 744 ст.)
Горња Стубица (5 726 ст.)
Хум на Сутли (5 476 ст.)
Велико Трговишће (5 220 ст.)
Бедња (4 765 ст.)
Коњшчина (4 074 ст.)
Јаковље (3 952 ст.)
Клањец (3 234 ст.)
Златар-Бистрица (2 830 ст.)
Стубичке Топлице (2 752 ст.)

Туризам

Хрватско загорје има велике туристичке потенцијале. Налази се на додиру Алпа, унутрашњих Динарида и панонског простора па је стога тектонски доста сложено, што утјече на размјерно живу тектонску активност. Туда се пружа неколико расједних линија дуж којих су настали бројни топли извори који се туристички валоризирају. Од већег броја топлица, најпознатије су Стубичке, Крапинске, Тухељске и Вараждинске. Такођер, богато је и културно-повијесно наслијеђе: бугови, дворци, цркве и други споменици. Од великог броја бургова и двораца, најпознатији су дворци Тракошћан (на брежуљку изнад горњег тока Бедње) и Велики Табор (код Преграде, недалеко од ријеке Сутле),док у највећем граду Запрешићу је комплекс Нови Двори. Марија Бистрица је најпознатије ходочасничко средиште у Хрватској, а у средишта ходочасничког туризма припада и Тршки Врх код Крапине. Туристичкој привлачности придоносе налазиште крапинског прачовјека и етносело у Кумровцу, а у непосредној близини Клањца је Зелењак, сужење долине Сутле, гдје се налази споменик хрватској химни.