Јамес Стеwарт (глумац)
Ово је чланак о америчком глумцу. За аустралског глумца, види Јамес Стеwарт (аустралски глумац). За енглеског глумца рођеног као Јамес Стеwарт, види Стеwарт Грангер. „Јиммy Стеwарт” преусмјерава овдје. За остала значења, в. Јиммy Стеwарт (разврставање).| Јамес Стеwарт | |||
|---|---|---|---|
 у Тхе Накед Спур (1953) | |||
| Биографске информације | |||
| Рођење | Јамес Маитланд Стеwарт 20. 5. 1908. Индиана, Пеннсyлванија, САД | ||
| Смрт | 2. 7. 1997. (доб: 89) Лос Ангелес | ||
| Псеудоним | Јиммy Стеwарт | ||
| Супружник | Глориа Хатрицк (1949-1994) | ||
| Опус | |||
| Дјелатни период | 1935-1991 | ||
| |||
Јамес Стеwарт, правим именом Јамес Маинтланд, (Винегар Хилл, 20. свибња 1908. - Беверлy Хиллс, 2. српња 1997.) био је амерички филмски глумац.
Већ се у првим филмовима специјализира за ликове "добрих момака". За вријеме II. свјетског рата у зракопловству напредује до чина пуковника, а 1968. резерву напушта с чином бригадног генерала, што је публици сугерирало да се ради о глумцу чији живот не одудара од ликова које тумачи. 1948. године отпочиње сурадњу с Алфредом Хитцхцоцком. Од свих америчких глумаца наступио је у највише признатих ремек-дјела, подједнако успјешно у свим типичним америчким жанровима, чиме је популарност одржао до дубоке старости. Осцара је добио 1940. за улогу у филму "Прича из Пхиладелпхије".
Живот
[уреди | уреди извор]Јамес Стеwарт рођен је 20. свибња 1908. Био је једини син од троје дјеце Алеxандера и Елизабефх Стеwарт. Његов отац, којег су сви у градићу звали Алеx, био је власник мале трговине жељезарије, но у срцу је био авантурист који је повремено знао одлутати, али би се увијек враћао како би обитељи осигурао миран и сигуран живот. Кад би био код куће, био је строги патерфамилиас, но кад би некамо лутао, његов син је преузимао улогу мушкарца у кући. Све је то оставило трага на Јамесу Стеwарту, посебице у развијеном осјећају одговорности, али и наглашеном заштитничком односу према женама који је стекао бринући се о мајци и двјема сестрама. Наглашена пристојност, али једнако тако сексуална суздржаност, друга су страна његова карактера, који је у великој мјери обиљежио и његове филмске ликове.
Од Јамеса Стеwарта очекивало се да преузме обитељски посао, но завршивши студиј архитектуре на престижном свеучилишту Принцетон, побунио се и одлучио се бавити глумом, професијом коју је његов отац презирао. Оцу се није свидјело ни што му је син до четрдесете године избјегавао оженити се и засновати обитељ, него је остао дјечак у срцу, забављао се и снимао филмове - све док није отишао у рат. Наиме, недуго након што је 1940. добио Осцара за главну улогу у филму "Филаделфијска прича" редатеља Георгеа Цукора, био је регрутиран те је рат провео као војни пилот, углавном на еуропском бојишту.
Пет година касније, након бројних борбених мисија - једна од посљедњих била је напад на Берлин - Стеwарт се вратио као вишеструко одликован херој, али и као измијењена особа. Унаточ томе што се и даље често смијао, видљиво је било да су страхоте рата дубоко утјецале на њега. С његова је лица нестао дјечачки израз, замијенио га је грубљи и строжи изглед. Укратко, незрели младић претворио се у очврснулог и помало огорченог мушкарца. До краја живота избјегавао је разговоре о својим ратним искуствима, но било је очигледно да је оно што је видио и доживио у тих пет година, и даље живјело у њему. Иако је касније остао у причувном саставу америчке војске, никада више није пристао глумити ратне хероје нити је желио судјеловати у филмовима који су глорифицирали рат. Но, домољуб је био и остао, што је посебице дошло до изражаја тијеком вијетнамског рата који је политички подупирао.
Филмом се почео бавити одмах након завршетка студија 1932., најприје у Неw Yорку, а 1935. је отишао у Холлywоод. Није му дуго требало да се почне понашати на уобичајено разуздан холивудски начин, у чему му је помагао његов већ мало искуснији пријатељ Хенрy Фонда, с којим је дијелио стан још за њихова боравка у Неw Yорку. Преко Фондине дјевојке Луцилле Бали, Јамес Стеwарт је упознао Гингер Рогерс, тада већ велику звијезду, два пута разведену, која је имала част да буде прва дјевојка с којом је спавао.
Из тога доба је и једна од много пута препричаваних згода о лудостима двојице пријатеља: у силној жељи да упознају мистериозну Грету Гарбо, која им је била прва сусједа, Стеwарт и Фонда су једне вечери, под утјецајем алкохола, покушали ископати тунел испод високог зида којим је била опасана њезина вила. Нису успјели, но Гарбо се, наводно, управо због њихове смијешне упорности ускоро одселила.
Једна од Стеwартових најозлоглашенијих младеначких љубавних авантура била је она с Марлене Диетрицх, с којом је 1939. глумио у филму "Дестрy Ридес Агаин" (Дестрy поновно јаше). Према разним изворима, глумица је тијеком те везе затрудњела, али је побацила на Стеwартов наговор. Та епизода помало нарушава слику о Стеwарту, но њезини детаљи никад нису докраја разјашњени. Њемачки књижевник Ерицх Мариа Ремарqуе, који је био сценарист филма, у својем касније публицираном дневнику овако описује развој ове везе: - Марлене је са Стеwартом спавала од самог почетка. За њу је то било чаробно, попут сна, али је истодобно била и сретна и несретна, јер никад није знала колико ће њихова љубав трајати. Он јој је, наиме, казао да није заљубљен, да си то не може приуштити. Марлене није хтјела побацити, али је на крају попустила његовој жељи...
Стеwартови поборници упозоравају како се не смије заборавити да је и Ремарqуе био залуђен Диетрицховом те да се његове опаске из дневника могу читати и као љубомором изазване изјаве којима се на неки начин желио осветити супарнику. У сваком случају, Марлене Диетрицх је била љубавница какву Јамес Стеwарт дотад није имао. Било јој је 38 година, седам више од њега, и била је позната по разузданом сексуалном понашању. Но, кад је њезин однос постао опсесиван - глумица је у својем апартману начинила неку врст олтара посвећеног својем љубавнику, украшеног његовим фотографијама и цвијећем - он се почео повлачити. Кад је унајмила приватног детектива како би открио истину о његовој вези с Оливијом де Хавилланд, коју је њихова филмска кућа МГМ користила у рекламне сврхе пуштајући информације и о могућем браку, Стеwарту је било доста.
Марлене Диетрицх је патила због прекида па га у мемоарима, објављенима 1987., једва и спомиње, а кад и говори о њему, описује га као смушеног и недуховитог глупана.
Након раскида везе, у вријеме док се према плановима МГМ-а "виђао" с Оливијом де Хавилланд, Стеwарт је тајновито одржавао праву везу с Лореттом Yоунг, једном од звијезда озлоглашених по томе што "прождиру" своје мушке партнере, међу којима су били и Цларк Габле, Спенцер Трацy, Давид Нивен и Тyроне Поwер. Годинама касније Yоунг је новинарима признала да се у то вријеме "молила Богу да је Јиммy запроси." Па иако је неко вријеме, понукан сталним очевим наговорима, размишљао о томе, није ју запросио.
Однос с Катхарине Хепбурн, која му је 1940. била партнерица у комедији "Филаделфијска прича", није никад прешао разину уобичајеног флерта с партнерицама. Као страствени љубитељ летења Стеwарт ју је хтио импресионирати својим умијећем, знајући како је она имала везу с Хоwардом Хугхесом, такођер врсним авијатичарем. Но, за вријеме лета толико су се посвађали да је нервозни Стеwарт једва сигурно спустио летјелицу. Након тога се однос међу њима охладио.
I на почетку војне службе, док је још боравио у бази у близини Лос Ангелеса, Стеwарт је 1942. имао краткотрајну, али бурну, везу с популарном пјевачицом и не баш успјешном глумицом Динах Схоре. Према ријечима његових пријатеља, Стеwарт и Схоре су се чак одлучили вјенчати, но чини се да се он предомислио у задњи час, кад су већ били на путу у Лас Вегас.
Вративши се из рата, Јамес Стеwарт је 1946. глумио у горкој комедији Франка Цапре "Диван живот" ("Ит'с А Wондерфул Лифе"), која је послије постала један од његових најпознатијих филмова, иако је, кад се почела приказивати, због необичног црног хумора и надреалне приче о човјеку опсједнутом самоубојством, лоше прошла на киноблагајнама.
Након бројних љубавних авантура Јамес Стеwарт је тек 1948. упознао жену свог живота. Глориа Хатрицк МцЛеан била је 11 година млађа, припадница имућне њујоршке обитељи. Њезин отац Едгар Хатрицк имао је твртку која је приказивала филмске вијести у кинодворанама, па је и Глориа у младости започела с каријером у схоw бусинессу. Радила је као модел, а послије је почела узимати сатове плеса у жељи да постане глумица. Но, брзо се заситила схоw бусинесса и схватила да је боље бавити се ониме што јој најбоље иде, уживањем у лову, пецању и голфу. Тако је упознала и Ецхварда Беалеа МцЛеана II., сина богатог новинског издавача, с којим је добила два сина, Роналда рођеног 1943. и три године млађег Мицхаела. Но већ 1947. брак се распада, па се Глориа с дјецом преселила у Лос Ангелес. Стеwарта је упознала захваљујући Гарyју Цооперу и његовој супрузи Роцкy, који су, наиме, помислили да би млада удовица била идеална животна дружица за њиховог 40-годишњег пријатеља те су организирали вечеру на којој су их одлучили спојити. За Стеwарта је то била љубав на први поглед, нешто што до тада није осјетио у бројним аферама с холивудским глумицама и старлетама.
- Одмах сам схватио да је она нешто посебно, нешто профињено. То је била дјевојка о којој сам одувијек сањао, која би једнако добро изгледала на луксузној јахти или обичној сплави - причао је послије пријатељима.
Глорији је прво брачно искуство донијело велико разочарање па ју је живот с размаженим богатуном који се након вјенчања још више него раније опијао и трчао за другим женама, учинио опрезном и рањивом. Но, Јамес Стеwарт је био потпуно друкчији од њезиног првог мужа, рационалан и пристојан мушкарац, који ће бити добар отац њезиним синовима, али и који ће јој омогућити да и даље живи живот на високој нози на који се навикнула. Неколико мјесеци након што су почели излазити, Стеwарт је започео снимати филм "Тхе Страттон Сторy" (Прича о Страттону), свој први комерцијални успјех након повратка из рата. Партнерица му је била Јуне Аллвсон, у то доба заручница глумца Дицка Поwелла. Партнерство Стеwарта и Аллвсонове у том филму сматра се једним од најуспјешнијих "филмских" бракова јер је било поприлично испуњено искреним емотивним набојем - њих су двоје, наиме, годину раније имали прилично озбиљну везу. Но, тај однос није пореметио однос Стеwарта и Глорије.
- Глориа и Јиммy су били идеални једно за друго. Он је своје дјевојке мрзио одводити у ресторане гдје би га облијетали фотографи, више је волио позвати их кући, гдје би у дворишту пекао роштиљ. Ако им се то није свидјело, и ако би радије одлазиле у луксузне ресторане, онда нису биле за њега. Глорији се то свидјело, а уз то, дијелили су исти смисао за хумор - у Елиотовој се биографији тих дана присјећа Јуне Аллвсон.
"Тхе Страттон Сторy" је премијерно приказан у Радио Цитy Мусиц Халлу 12. свибња 1949. и одмах је постигао велики успјех донијевши студију МГМ те године бајословних четири милијуна долара. Но, Стеwарта су тих дана мање бринуле бројке и успјех филма - јер се припремао запросити Глорију. Позвао ју је да му помогне припремити његову рођенданску забаву 20. свибња и цијели је дан припремао говор. На крају, тог је послијеподнева, прије него што је, док је клечао, замуцкујући успио изговорити до краја што жели, Глориа је казала: да. - На моје велико изненађење - касније је у шали знао препричавати пријатељима.
Гласине о скором вјенчању убрзо су се прошириле Холлywоодом, а најзанимљивији дар пар је добио од индијанског племена Апаша који су у то вријеме статирали у вестерну "Сломљена стријела" што га је Стеwарт снимао с Делмером Давесом. Индијанци су цијенили његово разумијевање њихове културе па су му се прописно одужили: даровали су му 52 индијанска покривача, 40 пари мокасинки, 11 кошуља од јелење коже, 37 огрлица и 13 кошара од прућа.
Пар се вјенчао четири мјесеца касније, 9. коловоза 1949., а на опће изненађење Стеwартов кум није био његов најбољи пријатељ Хенрy Фонда, што су окупљени протумачили као искрену жељу да момачки живот доиста остави иза себе.
Недуго након вјенчања почела су се приказивати два филма који ће Стеwарта дефинитивно потврдити као великог глумца у вестернима, већ споменута "Сломљена стријела" и још успјешнији "Wинцхестер 73", први од пет вестерна у низу с редатељем Антхонyјем Манном. У то доба Стеwарт је схватио како би било паметније да мање глуми у комедијама каквима се прославио док је био млађи те да се усредоточи на карактерне улоге.
Поткрај 1950., уз успјешну филмску годину, Јамес Стеwарт доживио је још један радостан тренутак који је дуго ишчекивао: Глориа је остала у другом стању. Почетком 1951. обитељ се преселила у нову вилу на Беверлy Хиллсу, а 7. свибња те године, након комплицираног порођаја, постају поносни родитељи близанки Келлy и Јудy. Након још неколико успјешних филмова, посебице Манновог "Бенд Оф Тхе Ривер" (На окуци ријеке), Стеwарт доживљава прву обитељску трагедију: 2. коловоза 1953. мајка Елизабетх му умире од срчаног удара, а Јамес Стеwарт, скрхан болом, цијеле ноћи плаче у рукама своје супруге.
Идућа година доноси му још један велики филмски успјех, али и највећу провјеру љубави према Глорији. У доба док је емотивно још дубоко потресен смрћу мајке, с Алфредом Хитцхцоцком снима "Прозор на двориште", а партнерица му је тадашња љубимица Холлywоода Граце Келлy. Стеwарт никад није признао да се заљубио у њу, премда су многи вјеровали да су њих двоје тијеком снимања били љубавници. Тек је 1987. Јамесу Спади, писцу биографије Граце Келлy, рекао:
- Много ме ствари импресионирало код ње, а највише то што је била толико невјеројатно љубазна према свима за вријеме снимања, па сам каткад имао осјећај као да с њом уопће не глумим. Заиста је била посебна.
Писцу биографије Алфреда Хитцхцоцка касније је, пак, рекао да су сви били једноставно луди за њом те би ујутро једва дочекали да се појави на снимању.
Иако су приче о Стеwартову посебном односу према својим партнерицама биле честа тема разговора у Холлywооду, он је покушавао заштитити обитељ од гласина које и његова супруга није схваћала озбиљно. Ипак, знала је да је до четрдесете био самац те се дружио с некима од најљепших жена на свијету. Но, 1977., у једном од својих ријетких интервјуа, након 27 година брака, проговорила је о својим сумњама.
- Чињеница да је Јиммy радио с најгламурознијим женама на свијету, попут Ким Новак, Граце Келлy, Јоан Фонтаине, Дорис Даy или Марлене Диетрицх, доносила ми је неугоду и страх да ће му једног дана нека од њих постати занимљивија од мене. Замишљала сам како ће једном зазвонити телефон и како ће ми Јиммy објашњавати да до касно мора радити у студију или да ће остати на покеру с дечкима. Али, морам признати да ми никада није дао нити једног повода за сумњу или љубомору. Што је глумица с којом је радио била атрактивнија, то је био пажљивији према мени. I то је вјеројатно један од разлога због којих је наш брак потрајао толико дуго.
Успркос репутацији Граце Келлy, која је, наводно, спавала са свим својим филмским партнерима без обзира на њихове године или брачни статус, Стеwарт на концу, успркос великим кушњама, није поклекнуо пред њезиним чарима. Да није било тако Граце и Глориа вјеројатно не би постале блиске пријатељице какве су и остале до краја глумичиног живота. Та је, 1955. година, била још по нечему посебна за њега. Часопис Лоок прогласио га је најпопуларнијом филмском звијездом на свијету, која је прекинула трогодишњу владавину Јохна Wаyнеа. Педесете су за Стеwарта биле изнимно успјешне. Снимио је чак 23 филма, од којих су многи уврштени у класике филмске умјетности. С Хитцхцоцком је 1956. снимио и "Човјек који је превише знао", а двије године касније "Вртоглавицу", ремек-дјело које је, међутим, у то доба лоше прошло у кинодворанама. Славни редатељ оптуживао је Стеwарта да је престар те да је то један од разлога неувјерљивости филма код публике па га је у својем идућем филму "Сјевер-сјеверозапад" замијенио Царyјем Грантом - који је био четири године старији од њега, али је изгледао млађе. На почетку шездесетих снимио је и три филма с редатељем Јохном Фордом: "Човјек који је убио Либертyја Валанцеа", "Како је освојен Дивљи запад" те "Јесен Чејена".
Двије године након премијере "Либертyја Валанцеа", 1964., Стеwарт и његов млади посинак Мицхаел захладили су односе - због става о рату у Вијетнаму. Стеwарт је, наиме, оправдавао америчку интервенцију, док је Мицхаел био против ње. Игром судбине, и Стеwарт се у младости сукобљавао с оцем због његових конзервативних ставова, а сад их је сам заговарао. Осим тога је, попут оца, тврдоглаво сматрао да има право па се између њега и Мицхаела годинама уздизао зид неразумијевања и нетолеранције. Тих година се удаљио и од старог пријатеља Хенрyја Фонде, јер су се и Фондина дјеца, Петер и Јане, јавно противила вијетнамском рату. За разлику од брата, старији посинак Роналд био је право оличење америчког патриотизма и традиције. Чим је завршио студиј, 1967., придружио се маринцима, но већ годину касније, 8. липња 1968., управо док је Стеwарт с Фондом снимао комедију "Тхе Цхеyенне Социал Цлуб", Роналд је погинуо кад је његова постројба упала у засједу. Биле су му 24 године. Погибија сина није промијенила Стеwартов став према рату у Вијетнаму, него је само учврстила његову десничарску оријентацију, но на неки је начин и помогла јер се након тога побољшао његов однос с млађим посинком Мицхаелом.
Послије трагичног догађаја Стеwарт више није снимио нити један важнији филм. Након неколико исподпросјечних остварења, окренуо се телевизији, надајући се да ће у старијој доби ондје пронаћи нову публику. Искушао се у два телевизијска серијала, но ниједан није заживио. Већ помало уморан од глуме, напокон је одлучио отићи у мировину. Повремено је писао поезију и наступао као гост у ТВ схоwу Јохннyја Царсона, но иначе се ријетко појављивао у јавности.
Тијеком 80-их борио се с болестима - срчаним тегобама, раком коже, глухоћом и сенилношћу - и губитком вољене супруге, која је умрла 1994., након дуље борбе с раком. Јамес Стеwарт умро је три године касније, 2. српња 1997., у доби од 89 година, од застоја срца, док је на вечер, лежећи на каучу, гледао телевизију.
Филмографија
[уреди | уреди извор]- "Прича из Пхиладелпхије",
- "Човјек који је превише знао",
- "Уже",
- "Wинцхестер 73",
- "Прозор у двориште",
- "Вртоглавица",
- "Човјек који је убио Либертyја Валанцеа",
- "Јесен Чејена",
- "Сломљена стријела",
- "Господин Смитх иде у Wасхингтон",
- "Диван живот",
- "Анатомија једног уморства".
