Јефрем Сирин

Ефрем Сиријски или Јефрем Сирин (сир. ܐܦܪܝܡ ܣܘܪܝܝܐ, Мор Афрêм Сûрyāyâ; око 306 – 373) је био сиријски ђакон и хришћански теолог из 4. века. Писао је углавном химне, песме и библијске коментаре. Сматра се најзначајнијим црквеним оцем сиријске традиције.^[1] хришћани широм света, а посебно у Сирији, га поштују као свеца.

Јефрем Сирин је рођен у Сирији од сиромашних родитеља у време цара Константина Великог. Своју рану младост је провео доста бурно, али је у једном тренутку променио начин живота и постао ревносни хришћанин. Био је ученик Јакова Нисибијског, а савременик и пријатељ Василија Великог.

Као што извор, који непрестано излива из себе чисте водене струје и обилне потоке, никада не забрањује ономе који жели да се у обиљу наслађива бадава чистом водом, тако и божанска благодат отворена је свима да би се сваки наслађивао колико хоће.

Јефрем је непрестано писао књиге, усмено поучавао монахе и народ у Едеси, или се предавао молитви и размишљању. Кад су га хтели поставити за епископа, он се направио луд, јурећи кроз град Едесу и вукући за собом своју хаљину, након чега су га оставили на миру.^[2] Умро је у дубокој старости 378. године.

Православна црква слави га 28. јануара по јулијанском, а 10. фебруара по грегоријанском календару.

• Палимпсест Јефрема

Јефрем Сирин на Wикимедијиној остави

• Јефрем Сирин (Добротољубље)
• Саинт Епхраем (Цатхолиц Енцyцлопедиа)
• Епхраем Сyрус (Енцyцлопаедиа Британница 1911)
• Мор Епхрем тхе Сyриан (Сyриац Ортходоx Ресоурцес)