Кенија

Јамхури yа Кенyа Република Кенија
Државно гесло: "Харамбее"  (суахили) "Хајдемо сви заједно"
Химна: Ее Мунгу Нгуву Yету "О Боже свог стварања"
Главни град (и највећи град)		Наироби 1°16′С, 36°48′Е
Службеник језик/ци		Сwахили (од 1963.), енглески[1]
Демоним		Кенијци
Политичко уређење		Република
-	Предсједник	Ухуру Кенyатта
-	Потпредсједник	Калонзо Мусyока
независност		од Уједињеног Краљевства
-	дана	12.12. 1963.
-	република проглашена	12.12. 1964.
Површина
-	Тотал	580,367 км² (47.) 224,080 сq ми
-	Вода (%)	2.3
Становништво
-	јул 2005. естимате	34,707.8171 (34.)
-	8.2. 2007. ценсус	31,138.735
-	Густоћа	59/км² (140тх) 153/сq ми
ГДП (ППП)		2005 естимате
-	Тотал	$48.33 биллион (76.)
-	Пер цапита	1.445 УС$ (156.)
ХДИ (2007)		▲ 0,521 (медиум) (148.)
Валута		кенијски шилинг (KES)
Временска зона		ЕАТ (УТЦ+3)
-	Љети (љетно вријеме)	не примјењује се (УТЦ+3)
Интернет ТЛД		.ке
Позивни број		[[+254 2]]
2. 005 фром Танзаниа анд Уганда.

Кенија је држава у источној Африци. На југоистоку излази на Индијски оцеан, на југозападу граничи с Танзанијом, на западу с Угандом, на сјеверозападу са Суданом, на сјеверу с Етиопијом и на истоку са Сомалијом.

Север и исток Кеније заузимају сушне и полусушне зоне равница и брежуљака. Мала и неправилно распоређена количина оборина у овој ријетко насељеној регији не дозвољава развој пољопривреде.

На југозападу се налазе горска подручја с надморским висинама изнад 1000 м (највиши врх земље је угасли вулкан Моунт Кенyа с 5199 м, друга највиша планина Африке иза Килимањара) у којима се налази већина плодне земље и која су својом умјереном климом у колонијалном раздобљу привукла еуропске насељенике. Ову планинску зону у смјеру сјевер-југ пресијеца источни огранак Великог тектонског јарка (Греат Рифт Валлеy) чије је дно покривено ланцем језера.

На крајњем југозападу Кенија излази на језеро Викторија, по површини друго највеће слатководно језеро на свијету.

Кенија припада најстарије насељеним подручјима Земље. Археолошки налази у околици језера Туркана на сјеверу земље указују на присутност Хомо хабилиса и Хомо ерецтуса прије око 2,6 милијуна година.

Обалу Кеније у првом су тисућљећу послије Криста колонизирали арапски трговци. У унутрашњост су се у истом раздобљу доселили данас најбројнији народи Банту. Средином 18. стољећа у јужну су Кенију са сјевера продрли сточарски Масаи и загосподарили над Бантуима, углавном ратарима. Масаије су зауставили тек снажни старосједилачки народи Нанди и Кикуyу. Крајем 19. стољећа глад и епидемије заразних болести ослабиле су афричке народе и отвориле пут еуропској колонизацији.

Њемачка је 1885. успоставила протекторат над Кенијом у склопу свог преузимања обалних територија султана од Занзибара, али је убрзо препустила посјед Уједињеном Краљевству. Британска је влада испрва била незаинтересирана за развој колоније, а старосједилачка племена пружала су новим освајачима отпор који је угушен у неколико војних експедиција. Важност Кеније порасла је након довршетка жељезнице између Момбасе на обали Индијског оцеана и Кисумуа на језеру Викторија 1903. када су Британци у колонију позвали бијеле фармере и подијелили им земљу. Иако је подијељена земља била углавном ненасељена, било је случајева заузимања подручја која су афрички народи сматрали својима, што је касније постало камен смутње у односима бијеле и црне заједнице. Главна је култура на плантажама Еуропљана била уносна кава.

У 20. стољећу, а особито након другог свјетског рата јачале су тежње афричког становништва предвођеног представницима највећег народа Кикуyу за већим удјелом у управљању колонијом. Први Африканци именовани су у Законодавно вијеће Кеније 1944. (по томе прва међу источноафричким колонијама). Године 1952. радикални Кикуyуи су низом терористичких напада започели побуну Мау Мау. Британска је влада војним акцијама и мјерама пресељења успјела у сљедећих неколико година угушити побуну, али процес политичке еманципације Африканаца није заустављен па су 1957. први пут судјеловали у изборима, 1960. добили већину у Законодавном вијећу, а 1963. Кенија је постала неовисна.

Први предсједник Кеније био је борац за неовисност Јомо Кенyатта. Његова странка Кенијска афричка национална унија (КАНУ) ускоро је остварила потпуну доминацију у власти и Кенија је крајем шездесетих постала де фацто једнопартијска држава. Кенyатта је владао чврстом руком, али његова умјерена господарска политика и добри односи с државама Запада омогућили су земљи значајан господарски раст. Након Кенyаттине смрти 1978. на чело земље дошао је Даниел арап Мои. Иако је испочетка наставио политику свог претходника, убрзо је постао ауторитарнији и одлучнији у гушењу сваке опорбе. Године 1992. у Кенији су под притиском западних донатора и кредитора одржани први вишестраначки избори, на којима су побиједили Мои и КАНУ, а сличан је био и исход избора 1997. Господарско стање се тијеком деведесетих погоршавало због смањења међународне помоћи и политичке нестабилности с међуетничким сукобима најбројнијих Кикуyуа и мањих народа.

7. коловоза кенијски главни град Наироби био је поприште крвавог терористичког напада. У експлозији аутобомбе разорено је америчко велепосланство и оближња пословна зграда те је убијено преко 200 људи (готово симултано догодила се и једна експлозија у Танзанији). За нападе је била одговорна терористичка организација ал-Qаида Осаме бин Ладена

Избори за предсједника и парламент 2002. донијели су крај готово четрдесетогодишње владавине КАНУ-а. Побиједила је опорбена Национална коалиција дуге (НАРЦ), а њен кандидат Мwаи Кибаки постао је предсједник.

У Кенији живи око 40 етничких скупина чији језици припадају двјема већим групама: Банту (највећи народи Кикуyу, 22%, Лухyа, 14% и Камба, 11%) те нилско-сахарској (највећи народи Луо, 13% и Калењин, 12%). Осим језика појединих народа говоре се и свахили и енглески. У деведесетим годинама појачали су се сукоби међу народима око земљишних посједа и неравноправности у запошљавању.

Најзаступљенија религија у Кенији је кршћанство (око 40% протестаната и 35%католика). Муслимана има око 20%, а остатак становништва припада домаћим вјерама, чији су елементи присутни и у трима већим религијама.

Најразвијеније гране кенијског господарства су пољопривреда и туризам. Извози се кава и чај, а највећи извор стране валуте су туристички посјети националним парковима и резерватима (најпознатији је Масаи Мара који граничи са Серенгетијем у Танзанији). У Наиробију, који је прометно и господарско средиште источноафричке регије, развијен је и услужни сектор.

БДП је у 2004. био 1100 УСД по становнику, мјерено по ППП-у.

Кенија има 7 националних паркова. међу њима Тсаво највећи, најстарији. Национални парк Најроби, близу истоименог главног града, лако је приступачан и занимљив за разгледање.Има око 14000 грла. Национални парк језера Накуру штити вишемилијунску популацију фламингоса. Многе екскурзије иду у национални парк Килиманџаро ("кров Африке"). Плаже на обалама Индијског океана погодне су за развој купалишта.

Кенија је подељена на осам административних провинција:

1. Централна
2. Обална
3. Источна
4. Најроби
5. Сјеверо-источна
6. Њанза
7. Долина пукотина
8. Западна

Локалне владине проблеме пјешавају провинијални чиновници, чије чланове бира предсједник.

Попис градова у Кенији

Највећи градови у земљи су Наироби (2.750.561 становника 2005.), лука Момбаса (799.727), Накуру (259.934), Елдорет (218.472) и Кисуму (216.479).