Крвна освета

Крвна освета је назив за заваду између двије породице, клана и племена кога карактеризира циклус насиља темељен на одмазди, коју родбина убијене, оштећене или на неки други начин обешћашћене особе спроводи над починитељем или његовом родбином. Понекад се за њу користи и израз вендета (италијански: vendetta, "освета"), иако може означавати и дугогодишњу заваду између појединаца која не мора увијек имати насилну компоненту.

Крвна освета је обичај карактеристичан за подручја која због забачености и неприступачности немају нити дуго времена нису имала чврсту државну власт. Тамо се као замјена за државу јављају традиционалне племенско-родовске институције, а за њене законе древни обичаји.

Најпознатија подручја на којима се практицира или се у недавној прошлости практицирала крвна освета јесу медитерански отоци Сицилија и Корзика, горска подручја Шкотске, Апалачко горје у САД, Кавказ те Балкан, при чему се посебно истичу Црна Гора, Косово и Албанија.

Повод је обично сукоб између два мушкарца око међе, око дјевојке, прометне несреће или било чега другог, који се завршава убојством. У обитељи убојице убојство се оправдава "свјетлим образом", "чашћу" и сличним. Између повода и самог дјела крвне освете понекад знају проћи десетљећа, а као временски екстремни случајеви на Балкану у модерно доба се узима убојство након 50 година који је починио становник Црне Горе и оно након 70 година у Албанији [1].

Обитељ која "дугује крв", односно чији је члан убио члана друге обитељи, прелази на посебан начин живота. Мушкарци, осим дјеце мушког спола, не излазе ван дворишта куће, која је и због ових разлога опасана високим зидом. Све послове набавке хране, рада у пољу, чувања стоке и слично преузимају жене и дјеца. То траје док се неко од чланова обитељи не "превари" и изађе ван гдје га чека одабрани припадник друге обитељи с намјером га убије. Убојством се спор не измирује, већ почиње спирала смрти па сада "дуг крви" прелази на другу обитељ. Ако одабрани ликвидатор одбије убити члана непријатељске обитељи, сматра се кукавицом, обитељ га се одриче и доживљава највећу срамоту.

Помирење се тешко постиже и догађа се послије обично 20-30 година међусобног убијања, када се већ скоро нитко не сјећа како и када је сукоб почео. Тада "савјет мудраца" села или племена започиње дугачке преговоре с обје обитељи да обитељ која "дугује крв" дуг исплати у новцу. Послије преговора долази до помирења, јавно пред цијелим племеном и обитељи која је добила новац, тј. њен најстарији члан се рукује с најстаријим чланом друге обитељи и јавно изјављује да је дуг измирен.

Један од најпознатијих описа крвне освете у књижевности дао је албански књижевник Исмаил Кадаре у свом роману Прилли и Тхyер (Прекинути април) из 1978. године, а који је 2001. године адаптиран у Бразилу као играни филм Абрил Деспедаçадо.

Примјер крвне освете појављује се у култном филму Кум по роману Марија Пуза, с Марлоном Брандом и Ал Пацином у главним улогама.

• Самопомоћ (право)
• Линч
• Вигилантизам