Кулминација

Кулминација у астрономији обухваћа горњу и доњу кулминацију, два положаја небескога тијела, када оно због Земљине вртње пролази кроз мјесни меридијан; у горњој кулминацији пролази кроз ону половицу небеског меридијана која садржи зенит, у доњој кулминацији пролази кроз половицу небеског меридијана која садржи надир. Циркумполарне звијезде имају горњу и доњу кулминацију изнад обзора (хоризонта), антициркумполарне испод обзора, а остале звијезде имају горњу кулминацију изнад обзора, а доњу кулминацију испод обзора. ^[1]

Астрономија је везана за оријентацију у простору, а она се састоји у томе да гледајући у небо, и прелазећи погледом с једног небеског тијела на друго, ми повезујемо смјерове у којима видимо тијело. Положај тијела пројицирамо на плоху једне кугле, коју називамо небеском сфером. Због великих даљина небеских тијела, можемо замислити да је и небеска сфера на великој даљини. Блиски предмети, као што су авион или умјетни сателит, на небеској ће сфери брзо мијењати међусобни положај, а много удаљеније звијезде, иако се и оне уствари гибају, дуже ће задржавати привидно једнак пројицирани размјештај. Дакле, положај тијела одређује се смјеровима и кутовима између њих. ^[2]

За запис положаја на небеској сфери служе сферне координате, слично као што за утврђивање положаја на површини Земље служе земљописне координате. Важне точке на глобусу јесу полови, точке кроз које пролази Земљина ос вртње. Веома важно својство, смјер вртње, не можемо одредити друкчије него на основи искуства. Кажемо да се Земља окреће као десни вијак који напредује од Јужног пола према Сјеверном полу. Смјер се може одредити и с обзиром на начин гибања сатне казаљке. Гледајући на Сјеверни пол Земље, она се врти у смјеру супротном од казаљке на сату. Помоћу меридијана одбројавају се земљописне дужине; рачунају се као источне или као западне, од 0° до 180°. Почетни меридијан је онај који, по договору, пролази звјездарницом у Греенwицху, предграђу Лондона. Окомито на меридијане пролазе паралеле (успореднице). Паралела највећег опсега је екватор, а од њега се према сјеверу и према југу одбројавају земљописне ширине, као сјеверне и јужне, и то од 0° до 90°. Меридијана и паралела има неизмјерно много.

У астрономији се примјењује неколико координатних сустава (небески координатни сустави). Сваки од њих има основни круг (као што је Земљин екватор) и почетну полукружницу (као што је почетни Греенwицхски меридијан) од којих се одбројавају координате.

Непосредан изглед појава на небу увјетован је Земљиним гибањима. Земљина вртња узрок је привидном окретању небеске сфере и измјене дана и ноћи. Свакако, није свеједно окреће ли се Земља или небеска сфера, са свим звијездама и галактикама. У посљедњем би случају релативне брзине звијезда морале надмашити брзину свјетлости, а недостајале би многе ситне појаве које пружају физичке и астрономске доказе гибања Земље. Те појаве јесу: закретање равнине њихања (Фоуцаултово њихало), отклон на исток при слободном паду, спљоштеност Земље, појава дневне паралаксе, дневна аберација свјетлости и још неке. Без разумијевања физичке суштине, а то значи не знајући за ограничену величину Земље и њезина гибања, непосредно видљиве промјене на небу нису једноставно протумачиве. Зато је и требало много времена док се човјек није издигнуо изнад непосредно даног.

Видљив предио неба овиси о положају проматрача и о тренутку проматрања. Сваки проматрач на Земљи стоји на водоравној равнини, а правац силе теже, вертикала, окомит је на ту равнину. Смјер вертикале показује слободно објешен, миран висак. Продужи ли се вертикала према небеској сфери, пробост ће је у точки која овиси о земљописном положају и о тренутку дана, јер се Земља окреће. Због Земљина окретања вертикала описује стожац око продужене Земљине оси или небеске оси. Небеска ос пробада небеску сферу у сјеверном и јужном небеском полу. Небеска ос је замишљени правац идентичан са Земљином оси ротације и пробада небеску сферу у сјеверном и јужном небеском полу. У точки сјеверног небеског пола се приближно налази звијезда Сјеверњача. Око небеске оси се привидно окреће небеска сфера (привидно окретање настаје због ротације Земље). Сва небеска тијела привидно се окрећу око небеске оси. Равнина Земљина екватора, протегнута до небеске сфере, исијеца на њој кружницу или небески екватор. Небески екватор је пројекција Земљиног екватора на небеску сферу. Равнина којој припада небески екватор окомита је на небеску ос. Равнина меридијана на којему се проматрач налази пресијеца небеску сферу уздуж велике кружнице или небеског меридијана. Небески меридијан је замишљена велика кружница на небеској сфери која пролази сјеверним и јужним небеским полом и садржи пројекцију небеског тијела чији меридијан проматрамо. Меридијан проматрача пролази небеским половима, те садржи зенит и надир проматрача. Како проматрач субјективно не осјећа Земљину вртњу, чинит ће му се да се небеска сфера окреће око Земљине оси, и то у супротном смјеру.

Водоравна равнина на којој се проматрач налази је равнина обзора или хоризонта, а кружница коју она исијеца на небеској сфери је обзор или хоризонт. Обзор је велика кружница небеске сфере, настаје пресјеком равнине која пролази стајалиштем проматрача са небеском сфером и окомита је на правац зенит-надир. Видљиви хоризонт (на отвореним површинама као море) због закривљености Земљине површине налази се испод астрономског хоризонта (томе је узрок и надморска висина те рефракција Земљине атмосфере). Точке у којима окомица или вертикала пробада небеску сферу јесу зенит и надир. Зенит је точка на небеској сфери која се налази директно изнад проматрача. Надир је точка на небеској сфери супротно од зенита (испод проматрача). На арапском значи супротан, насупрот. Звијезде обилазе око небеске оси по кружницама које су назване дневне кружнице. Неке звијезде, оне које су близе сјеверном небеском полу, стално су изнад обзора (циркумполарна звијежђа). Неке звијезде излазе изнад обзора и залазе под обзор.

Као источна точка обзора (Е) и као западна точка обзора (W) задаје се пресјециште небеског екватора с обзором. Небески меридијан пролази кроз зенит, сјеверни и јужни небески пол. Пресјециште меридијана и обзора ближе сјеверном небеском полу је сјеверна точка обзора (Н), а њој насупрот, јужна точка обзора (С). Четири главне точке обзора (Н, С, W и Е) одређене су привидним дневним гибањем неба и разликовањем полова, а размакнуте су на обзору за прави кут. Звијезде излазе на источној страни обзора, подижу се до небеског меридијана, гдје достижу највећу висину или каже се да пролазе кроз горњу кулминацију. Настављајући кружење, залазе на западној страни обзора. Након тога ће звијезде проћи и кроз најнижи положај или доњу кулминацију. Изнад обзора звијезде се премјештају од источне стране према западној. Циркумполарне звијезде никада не залазе, а антициркумполарне никада не излазе. Све звијезде, проматране на свим земљописним ширинама, без обзира на то јесу ли циркумполарне или нису, пролазе кроз горњу кулминацију у оној половици меридијана (меридијан је располовљен сјеверним и јужним небеским полом) која садржи зенит; кроз доњу кулминацију звијезда ће проћи у оној половици меридијана која садржи надир. Дијелови дневних кружница изнад обзора јесу дневни лукови. Звијезда која се налази на дневној кружници сјеверније од небеског екватора излази између сјеверне (Н) и источне (Е) точке обзора, а залази између сјеверне и западне (W) точке обзора. Јужније од линије исток-запад излазе и залазе оне звијезде које су смјештене јужније од небеског екватора.

Фигуративно гледано, кулминација је највиша точка у развитку нечега, врхунац (кап која је прелила чашу).

Појам кулминација такођер се може односити и на књижевни термин (драмске етапе) и тада представља врхунац драме.