Легитимитет

Легитимитет легитимус
Демонстрације у Мјанмару

Легитимитет (од латинског легитимус = законит^[1]) је је термин из политике, то је вјеровање или повјерење народа у законитост политичке власти.^[2]

У породичном праву-легитимност се односи на статус дјеце која су рођена у законски признатом браку.^[1]

Легитимитет се у сувременим демокрацијама базира на принципима да суверенитет припада народу, владавини закона и социјалној правди. О кризи легитимитета може се говорити кад добар дио становништва сумња у основне вриједности или легитимност метода оних који су на власти.^[2]

Данашњи либералнодемократски системи базирају се на скупу процедура и институција којима се гарантира заштита неотуђивих људских права, власт већине и заштита мањина, слободна јавност и представнички принцип одлучивања.^[3]

Ријеч легитимитет може се тумачити на нормативни или на позитивистички начин. Прво се значење односи на политичку филозофију и бави се питањима као што су; Који су прави извори легитимитета? Дали је одређени политички систем или режим вриједан признања? Као такав, легитимитет је класична тема политичке филозофије. Друго се значење ослања на емпиријске методе којима се покушавају измјерити ступњеви прихваћања постојећих режима у јавности или покушавају тестирати каузална објашњења за низак или висок ступањ легитимности.^[4]

Имати легитимитет је потреба која није ограничена на либерално демократске режиме, већ се сматра основним предувјетом власти, јер се би се власт без минималне количине легитимитета урушила. Због тога сваки режим настоји оправдати своју владавину и на томе се базирају разни појмови. Током хисторије одвијала се борба и трансформација између различитих концепата легитимитета.^[4]

Традиционално владавина монарха оправдавала се чињеницом да је од бога дата, односно њиховим божанским порјеклом.^[4] Просвјетитељство је помогло рушењу тог религијског извора легитимитета и потакло демократске револуције, које су вољу народа прогласиле основом легитимитета. У том контексту је Маx Wебер развио типологију форми легитимитета, која се и данас сматра референтном; традиционални, каризматични и правно-рационални тип легитимитета.^[4] Тако се и данас легитимитет дијели на три основна типа;

• традиционални, прихваћање власти монарха јер се базира на »божјој вољи«,
• ларизматски, прихваћање власти вође на бази вјере у његов карактер или способности и
• правно-рационални, која се састоји у прихваћању политичког система зато што је он базиран на рационалним правним процедурама и институцијама.^[3]

Wебер је дијагностицирао хисторијску трансформацију од традиционалног до правно-рационалног типа легитимитета, у којој је каризматични легитимитет (базиран на каризми револуционарног вође) прелазни феномен.^[4]

Wеберов опис сувремених типова легитимитета као - правно-рационалних указује на оријентацију према модерним концепцијама легитимитета, која је најјача у њемачком говорном подручју. Конституционалистичка концепција легитимитета највише наглашава редовите методе који се користе за формулирање воље народа а такођер и на нормативна ограничења и правосудну контролу владајуће већине како би се осигурао једнак третман и индивидуална слобода.^[4]

Супротно томе, концепције демократске легитимности у англосаксонском свијету више се фокусирају на аспекте народног судјеловања и одговорности режима да осигура слободне и поштене изборе у комбинацији са системом политичке провјере и равнотеже (за разлику од легалистичког приступа међуинституционалних контрола у конституционалистичкој перспективи).^[4]

Друга линија схваћања демократског легитимитета има корјене у француској револуцији, - она подразумјева колективистичко разумијевање воље народа. Због тог нису толико важна правила и могућност судјеловања, већ афективна преданост заједници (патриотизам) и њезиној администрацији и то је база демократског легитимитета.^[4]

Колективистички поглед на демократски легитимитет базира се на материјализму - па се легитимитет владајућег режима првенствено осигурава економским просперитетом и егалитаризмом. У комунистичким државама тај начин размишљања довео до подређивања свих друштвених подсистема под исту капу, јер само потпуна контрола, нарочито над економијом, омогућавала је том политичком систему провођење воље народа. За разлику од тог се по западним земљама након Другог свјетског рата на демократски легитимитет се више гледало као резултат провођења демокрације.^[4]

Док је у англосаксонском свијету однос легитимитета и ефикасности био у фокусу полемика, дискурс о легитимитету у Њемачкој традиционално је имао још једну жаришну точку - однос између форме (законитости) и садржаја (морала) легитимне владавине. Разликовање форми / метода и норме / супстанције легитимне владавине била је основа за формирање секуларне и либералне државе и разликовање позитивног права од теологије и филозофије. Ипак, њемачка искуства с нехуманим нацистичким режимом, који је своју владавину службено базирао на народном пристанку и на механизмима државне администрације за реализацију политике, оживјела су уставну традицију допуњавања и ограничавања формално легитимних влада другим вриједностима.^[4]

Емпиријски приступи наглашавају субјективни аспект демократске легитимности. Ако људи вјерују да су постојећи политички систем или закони примјерени и достојни да се њима повинују, тад је и та владавина легитимна. Користећи анкете и друге емпиријске методе, истраживачи покушавају открити та субјективна увјерења о демократском легитимитету. Ипак, није лако точно измјерити овај феномен, јер је легитимитет апстрактан појам. Стога се углавном мјери посредно постављањем питања о политичком повјерењу.^[4]

Емпиријске студије у западним земљама откривају да је дошло до губитка повјерења у готово свим напредним демокрацијама. Али постоје значајне разлике у односу на оно на што се односи овај јаз повјерења. Владајуће политичке партије и њихови лидери суочени су са високим ступњем неповјерења, па се бројне институције које имају кључну улогу у државама класичне либералне демокрације попут парламента, партија и државне администрације морају носити са ниским повјерењем.^[4] Ипак се засад ради о мањинским друштвеним групама које су незадовољне начином на који демокрација функционира у њиховој земљи, али је већина још увјек против радикалних промјена свог демократског система.^[4]

• Легитимацy, говернмент (на порталу Енцyцлопаедиа Британница) (en)