Мадрид

За остале употребе, в. Мадрид (разврставање).

Мадрид шп. Мадрид
Колажни приказ градских знаменитости
Основни подаци
Држава	Шпанија
Покрајина	Мадрид
Основан	9. век
Становништво
Становништво	3.232.463
Агломерација	7.061.748
Густина становништва	5.325,31 ст./км²
Положај
Координате	40°25′00″Н 3°42′00″W / 40.416667°Н 3.7°W / 40.416667; -3.7
Надморска висина	667 м
Површина	607 км²
Мадрид Мадрид (Шпаније)
Остали подаци
Градоначелник	Мануела Цармена (од 2015)
Веб-страна	мунимадрид.ес

Мадрид (шп. Мадрид) је главни град Краљевине Шпаније и аутономне покрајине Мадрид.

Регион (Мадрид са околином) се са око 5 милиона становника убраја у највеће европске метрополе. Сам град Мадрид (без предграђа) је са својих 3,1 милион становника, после Лондона и Берлина, трећи највећи град у Европској унији.

Мадрид је, како од националног, тако и од интернационалног значаја за трговину и финансије и политички је и културни центар Шпаније. Главни град је средиште шпанске управе, па осим краља, у њему живе католички бискуп и важни припадници владе и војске. Овде је смештено шест универзитета, разне високе школе, многа позоришта, музеји и друге културне установе.

Мадрид је за европске односе млада метропола. У периоду од 852. до 886. године подигнуто је маварско утврђење (алкасар) на месту данашње мадридске краљевске палате. Утврђено место било је названо Магерит, а од 939. Мадшрит и од 1038. Мадрид. Градске зидине из периода арапске владавине одржале су се до данас. 1309. одржан је први састанак Кастиљанског градског парламента (Цортес де Цастилла) на челу са Фернандом IV.

Заседањем парламента 1561, као и заседањем 1588. управе из недалеко смештеног Толеда на челу са Фелипеом II почео је успон града. Изузев мањег прекида у периоду од 1601. до 1606, Мадрид је званично био главни град Шпаније, што је и данас. Део Мадрида кога су подигли шпански Хабзбурговци и данас се зове аустријски Мадрид (“Ел Мадрид де лос Аустриас”). У овом периоду саграђени су Пуерта дел Сол, Дескалзас Реалес, Паласио де Уседа, Пласа де ла Виља и знаменито дело хабзбуршке архитектуре Пласа Мајор као и катедрала Сан Исидро.

Између 1701. и 1713. године Шпанија је била у рату, а 1706. уследила је енглеска и португалска владавина. Од 1808. до 1813. Мадрид је био у француском поседу и тада је краљ био Жозеф Бонапарта, старији Наполеонов брат. Наравно да Жозеф и његова жена Жили нису били прихваћени тако да заправо ни нису били прави владари. Устанци због њихове наводне владавине почели су да се дижу од 2. маја 1808. године. Ови освајачи или, боље рећи пролазници, су срушили манастир и целу једну градску четврт, како би направили трг.

Од 1833. до 1876. године био је још један рат, а притом је беснела и епидемија колере. 1873. године проглашена је прва република под диктатором Емилијом Кателаром, а 1923. уследила је војна диктатура под генералом Мигелом Примом де Рибејром. У Мадриду је 14. априла 1931. проглашена Друга Република. У Шпанском грађанском рату вођеном од 1936. до 1939. године, до 28. марта Мадрид је претрпео велика разарања италијанским и немачким бомбардовањем. После рата диктатура Франсиска Франка спроводила се до 1975. Поводом тога од 1965. до 1973. одржавани су стални штрајкови и протести студената. Након Франкове смрти 1975. године краљ Хуан Карлос I спровео је демократизацију.

Године 2004. је био мета исламских терориста и тада је погинуло 192 људи.

Мадрид се налази у срцу Шпаније на 665 м надморске висине (главни град са највећом надморском висином у Европи). Смештен је на обали мале реке Манзанарес и припада историјском пределу Кастиље. Северозападно од града издиже се планина Сијера де Гвадарама са врхом Пењалара висине 2429 м. На истоку се

лина Енарес прожета железничким и ауто-путевима који воде до Сарагосе и Барселоне. Око 50 км јужно, на Таху, смештен је Толедо, некадашњи главни град Кастиље.

Мадрид има суву и топлу климу. Његову континенталну климу одликују екстремне температуре: лета су топла, а зиме кратке и интензивно хладне. Просечна годишња температура износи 15 °Ц. Лета су сува и веома топла. Просечна температура у јулу и августу износи 25 °Ц. Зиме у Мадриду су хладне и суве. Снежне падавине су ретке, али се могу јавити крајем децембра и у јануару. Најхладнији месец је јануар са просечном температуром од 6 °Ц.

Климатолошки медијани за Мадрид (667 м), Парк Буен Ретиро у центру града (1981-2010)
Мјесец	јан-сиј	феб-вељ	мар-ожу	апр-тра	мај-сви	јун-лип	јул-срп	ауг-кол	сеп-руј	окт-лис	нов-сту	дец-про	година
Средњи максимум (°Ц)	9,8	12,0	16,3	18,2	22,2	28,2	32,1	31,3	26,4	19,4	13,5	10,0	19,9
Средња дневна (°Ц)	6,3	7,9	11,2	12,9	16,7	22,2	25,6	25,1	20,9	15,1	9,9	6,9	15,0
Средњи минимум (°Ц)	2,7	3,7	6,2	7,7	11,3	16,1	19,0	18,8	15,4	10,7	6,3	3,6	10,1
Преципитација (мм)	33	35	25	45	51	21	12	10	22	60	58	51	421
Број сунчаних сати	148	157	214	231	272	310	359	335	261	198	157	124	2766
Извор: Агенциа Естатал де Метеорологíа[1][2][3][4]

Средином 16. века Мадрид је доживео значајан пораст становништва. Ово повећање је посебно било значајно у периоду од 1940. до 1970. године, када је број становника, због унутрашње миграције, био утростручен. Од седамдесетих година, овај пораст успорава и почиње да опада број становника, да би опет од 1995. године тај број почео да се повећава. Према процени, у граду је 2008. живело 3.213.271 становника, ^[5] а према подацима из 2011. године, број становника у Мадриду износио је 3.265.038 становника.

Као главни град Шпаније, привукао је имигранте из целог света. Око 83,2% становништва Мадрида чине Шпанци, док 16,2% чине имигранти из Латинске Америке, Европе, Азије, северне Африке, западне Африке. Године 1989. је у Мадриду живело 3.010.492^[6] становника, док их је 2002. боло 2.938.723.^[6]

Данас је Пуерта дел Сол (шп. Пуерта дел Сол) средиште мадридског живота, врви људима и све је пуно енергије. Згодан симболички приказ важности овога трга јесте и тзв. Тачка нултог километра, која означава средишње место шпанске улицне мреже.

Тргом доминира Каса де Кореос (јез-шп|Цаса де Цорреос), некада зграда Поште, а данас седиште мадридске локалне самоуправе. Грађевина је препознатљива по сату који се на њој налази, и познат је по томе што га милиони погледа обасипају на новогодишње вече, јер се управо он сматра ”службеним бројачем”. Уз тај сат веже се занимљива традиција. Наиме, кад започне Нова година, људи поједу по једно зрно грожђа за сваки откуцај сата (12 пута), а верује се да то доноси срећу у остатку године.

На овом месту се, такође, налази и симбол Мадрида-брончани споменик медведа који једе јагоде са стабла (шп. Ел Осо y Ел Мадроно). Исти симбол налази се и на мадридском грбу. Постоје одређене расправе око тога што је заправо приказано, јер многи сматрају да се не ради о стаблу јагоде, него сродној биљци која је некада расла у изобиљу на подручју Мадрида, а постоје и присталице теорије по којој је мадридски симбол испрва приказивао медведицу, а не мужјака.

Плаза де Торос де Лас Вентас (шп. Пласа де Торрос де лас Вентас) популарна је мадридска арена за борбу с биковима (корида). Дизајнирана је у неомаварском стилу, налази се у градској четврти Саламанке, а свечано је отворена 1931. године. Има 24.000 места за седење, што је чини највећом таквом грађевином у Шпанији, те трећом на свету, након оних у Мексику и Венецуели.

Седишта су подељена у 10 редова, док се цена одређује по томе колико су близу борилишту. На самој арени налази се пет врата, плус троја кроз која улазе бикови. Највећа врата зову се Пуерта Гранде (шп. Пуерта Гранде), позната и као ”Врата Мадрида”, а пролазак кроз њих сан је сваког тореадора, као што су били Антонио Биенвенида и Хосе Куберо, чија се два споменика налазе испред грађевине.

Мадрид представља највеће железничко чвориште, од кога иду најважније линије у земљи ка већим обласним средиштима и иностранству. Затим, поред Барселоне, има један од најгушћих метро система на свету. Град има три железничке станице: Аточа, Чамартин и Викалвара.

Мадридски метро се састоји од 12 линија класичног метроа и три линије лаког метроа, а укупна дужина мреже износи 293 км. Лаки метро представља трамвајски превоз у урбаним деловима града. Својства су слична модерном трамвају, а једна од битних карактеристика је систем делимично или потпуно одвојен од друмског саобраћаја, са засебним и резервисаним шинама и сопственом сигнализацијом.

Најважније ваздухопловно чвориште у Шпанији је мадридски аеродром „Барахас“, који се налази на свега 12 км североисточно од средишта Мадрида. То је један од највећих светских аеродрома. Овај аеродром је главна веза између Европе и Латинске Америке. Он има 4 огромна терминала.

Привреда града Мадрида је најразвијенија међу шпанским градовима и на четвртом је месту међу европским. БДП по глави становника износио је $35.372 у 2005. години. БДП расте у последњих неколико година брже него у осталим деловима Шпаније. Главна економска активност у граду су услуге, које чине 85% од укупног броја. Посебно су финансијске услуге које чине 31,91 % од укупног, трговина 31,84 %, у оквиру које је укључен туризам (око 10%) и остале услуге са 21,23 %. Главни центри запошљавања и допринос БДП града Мадрида су сам аеродром и „ИФЕМА“, сајам града. Индустрија у граду Мадриду губи тежину мало по мало, да би се преселила у општине градског подручја. Ипак, индустрија остаје значајан проценат у градском буџету. Изградња је најбржи растући сектор Мадрида, процењује се 8,2% у 2005. години. Мадрид је последњих неколико година постао један од најпосећенијих градова у Европи, одмах иза Париза, Лондона и Рима и најпосећенији је град у Шпанији. У граду има много активности туристичког, рекреативног и културног карактера.

Мадрид је један од највећих центара шпанске књижевности. У овом граду рођени су неки од најбољих писаца шпанског Златног века, као што су Лопе де Вега (шп. Лопе де Вега), реформатор шпанског позоришта. Његов рад је наставио Калдерон де ла Барка (шп. Цалдерóн де ла Барца). Познато дело овог драмског писца је „Живот је сан“ (шп. Ла вида ес суеñо). Франсиско де Кеведо је шпански племић и писац познат по својим сатирама, које су критиковале шпанско друштво тога времена, и по томе што је аутор књиге Ел Бусцóн. Још један од чувених писаца је Тирсо де Молина (шп. Тирсо де Молина), који је створио чувени лик Дон Xуана. Поред тога, Сервантес и Гонгора такође су живели у Мадриду, иако они нису били тамо рођени.

Поред ових писаца, у овом граду богате историје и културе, рођени су и Леандро Фернандез де Моратин (шп. Леандро Фернандез де Моратíн), Мариано Хосе де Лара (шп. Мариано Јосé де Ларра), Хосе де Ечегарај (шп. Јосе де Ецхегараy), Рамон Гомес де ла Серна (шп. Рамóн Гóмез де ла Серна), Педро Салинас (шп. Педро Салинас), Дамасо Алонсо (шп. Дáмасо Алонсо) и Енрике Хардиел Понсела (шп. Енриqуе Јардиел Понцела).

Мадрид је дом Шпанске краљевске академије. Академија је створена 1713. године иницијативом Хуана Мануела Фернандеза Пачека (шп. Јуан Мануел Фернáндез Пацхецо). Она је међународно важна, културна институција, посвећена доношењу закона чији је циљ промовисање језичког јединства унутар Шпаније, али и у другим хиспанским државама.

У Мадриду је основан и Институт Сервантес (шп. Институто Цервантес), најпознатија школа шпанског језика у свету, чији је задатак промоција и учење језика, као и ширење културе Шпаније и Латинске Америке.

Национална библиотека Шпаније (шп. Библиотеца Национал де Еспаñа) је главна јавна библиотека, највећа у Шпанији. Колекција библиотеке се састоји од више од 26.000.000 ставки, укључујући 15.000.000 књига и других штампаних материјала, 30.000 рукописа, 4.500.000 графичких материјала, 90.000 електронских докумената, итд.

Мадрид је познат по великом броју музеја, међу којима се највише истичу музеји уметности. У улици Пасео дел Прадо налазе се три оваква музеја од светског значаја, због чега је овај крај познат и као златни троугао уметности. То су Музеј Прадо, Национални музеј и уметнички центар Краљица Софија и Музеј уметности Тисен-Борнемица.

Музеј Прадо (шп. Мусео дел Прадо) је најчувенији музеј класичне уметности у Шпанији, а и један од бољих уметничких музеја у свету, посвећен углавном сликарству. Налази се у централном делу Мадрида, у области која је некада била прекривена повртњацима по којима је музеј добио назив. Зграда је у неокласичном стилу, стара је више од две стотине година а дизајнирао ју је архитекта Хуан де Виљануева. Изграђена је 1785. године за време владавине краља Карлоса III. Он је у то време био импресиониран монументалним грађевинама у Риму, Лондону а нарочито музејем Лувр у Паризу па је желео да и Шпанија достигне тај ниво у култури. Иако је зграда првобитно осмишљена као природњачки музеј, претворена је касније у „Краљевски музеј слика и скулптура”, на иницијативу краљице Марије Изабеле од Браганса, жене Фердинанда VII. Фонд музеја су чинила дела сакупљана преко три стотине година, из различитих колекција шпанских краљева из династије Хабзбурга и Бурбона. За јавност је први пут отворен 19. новембра 1819. године, а након прогона Изабеле II преименован је у Музеј Прадо^[7].

Колекција је највише фокусирана на шпанска, италијанска и фламанска дела, тако да музеј нуди опсежан преглед западног сликарства. Поседује најобимнију колекцију шпанског сликарства у свету, око 4000 слика. Садржи око 2000 дела фламанских и италијанских сликара и више од 300 слика француских и других уметника. По броју ремек-дела које чува, може се уврстити у најбогатије галерије света. Посебно су занимљиве изванредне колекције шпанских сликара Веласкеса, Гоје, Ел Грека, Хосеа де Рибере, Франсиска Сурбарана. Међу италијанским уметницима се истичу дела Рафаела, Ботичелија, Тицијана, Тинторета и Каравађа, а од фламанских уметника ту су дела Рубенса, Рембранта, Вејдена, Ван Дајка.. А најпознатија међу свим делима је свакако Веласкесова слика, „Младе племкиње“ (шп. Лас Менинас). Од осталих дела издвајају се: „Бахов Тријумф“, „Нага Маја“, „Породица Карлоса ИВ“, „Три грације“, „Аутопортрет Дуера“, „Врт уживања“, „Распеће“, „Портрет племића са руком на грудима“, „3. мај 1808“ и многе друге.

Осим уметничких слика, музеј има и богату збирку скулптура (око 1000) из грчко-римског, ренесансног и каснијих периода. Затим око 6000 цртежа, графика, кованих новчића, ордена, медаља и других украсних предмета од керамике и порцелана^[8].

Током шпанског грађанског рата уметничка дела су више пута била одвођена из музеја како би се заштитила од потенцијалних бомбардовања. Почетком Другог светског рата већина њих је враћена у Мадрид, а 1872. године музеј је у своју колекцију уврстио и бројна уметничка дела која су до тада била у поседу шпанских манастира. Захваљујући разним донацијама, колекција музеја се временом све више богатила. Ипак, услед недостатка простора, била су честа пресељења уметничких дела. Тако је 1992. године Прадо напустила славна Пикасова Герника(шп. Гуерница), а потом и дела настала почетком XX века. Та дела су касније послужила као основа за колекцију оближњег музеја Краљица Софија(шп. Реина Софíа).

У XX веку комплекс је проширен, изграђена је и галерија за привремене изложбе а између 1900. и 1960. године музеју су прикључене две оближње зграде: Цасóн дел Буен Ретиро и Салóн де Реинос. Комплекс се стално шири и надограђује тако да би се данас могло рећи да сачињава мању градску четврт.

Национални музеј и уметнички центар Краљица Софија (шп. Мусео Национал Центро де Арте Софíа) или само Краљица Софија (шп. Реина Софíа) је шпански музеј модерне уметности. Смештен је у неокласичној згради из XVIII века која је некада представљала болницу. Дизајнирао ју је Хосе де Ермосиља а потом Франсиско Сабатини између 1776. и 1781. године, и тренутно је позната као зграда Сабатини у част чувеног италијанског архитекте. Године 1986. зграда је претворена у Центар уметности (шп. Центро дел Арте) а након 1988. године постала је Национални музеј и уметнички центар Краљице Софија. Музеј је 10. септембра 1992. године свечано отворио своја врата^[9].

Музеј је углавном посвећен шпанској уметности XX века. Заступљене су пре свега уметничке слике, скулптуре и фотографије. Могу се видети изузетне колекције двојице најзначајнијих шпанских уметника XX века, Пабла Пикаса и Салвадора Далија. Почасно место заузима Пиакасово ремек-дело „Герника“, посвећено шпанском грађанском рату. Налазе се и дела других познатих уметника попут Хуана Гриса, Жоана Мироа, Хулиа Гонзалеза, Пабла Серана, Луиса Гордиље и других. Колекција која се налази у музеју обухвата период од XX века и подељена је на 3 дела: дела од 1900-1945. године, од 1945-1968 и од 1962-1982. године^[10].

У музеју се налази и библиотека која располаже колекцијом од преко 100.000 монографија и брошура, 1000 магазина и 1000 видеа. Године 2005. музеј је проширен од стране француског архитекте Жана Ноувела (шп. Јеан Ноувел) тако да данас музеј представља комплекс објеката који га чине. Подељен је на две зграде, Сабатини и Ноувел, и два изложбена простора у Парку дел Ретиро ( шп. Парqуе дел Ретиро): Кристалну дворану (шп. Ел Палацио де Цристал) и Палату Веласкес (шп. Ел Палацио де Велáзqуез). Обе палате је изградио Рикардо Веласкес Боско.

Музеј Тисен-Борнемиса (шп. Мусео Тхзссен-Борнемисза) је један од највећих музеја приватне колекције сликарства у свету. Колекција је започела 1920. године као приватна колекција Хајнриха Барона Тисен-Борнемиса коју је потом развио његов син, Барон Ханс Хајнрих. Првобитно је била смештена на породичном имању у Лугану. Године 1988. Барон је желео да прошири објекат али му градски савет није дозволио. На предлог његове супруге, колекција је пребачена у Шпанију, у зграду поред музеја Прадо. Музеј је званично отворен 1992. године, а годину дана касније га је купила шпанска влада. Музеј садржи више од 1600 радова најзначајнијих уметника од XIII до XX века. Већина сликарских праваца има своје представнике, а неки од њих су: Пол Сезан, Гистав Курбе, Салвадор Дали, Антонис ван Дајк, Пол Гоген, Франсиско Гоја, Ел Греко, Винсент ван Гог, Клод Моне, Кандински, Мондријан, Кле, Едуар Мане, Миро, Тицијан, Едвард Мунк, Камиј Писаро, Рембрант, Петер Паул Рубенс, Тинторето... Осим уметничких слика, у музеју се налазе скулптуре и резбарија^[11].

Национални археолошки музеј (шп. Ел Мусео Национал де Антропологíа) нуди збирку предмета различитих народа од периода праисторије па до средњег века.

Веома необичан и потпуно другачији од свих осталих музеја је Музеј шунке (шп. Мусео де Јамóн). Карактеристичан је по шунки која виси са таваница и на зидовима и која се стално мења како би свеже мирисала. Музеј представља једну од незаобилазних туристичких атракција у Мадриду и место на коме се могу наћи све врсте шпанских шунки и сира^[12].

Музеј робота (шп. Ел мусео дел Робот) је један од недавно отворених музеја у Мадриду. Колекција обухвата 140 робота, међу којима се налазе и чувени Аибо-роботи. Оснивачи наводе да представља највећи музеј робота у Европи^[13].

• Музеј Америке (шп. Мусео де Амéрица)
• Музеј костима (шп. Мусео дел Траје)
• Национални музеј декоративних уметности (шп. Мусео Национал де Артес Децоративас)
• Национални музеј романтизма (шп. Мусео Национал дел Романтицисмо)
• Музеј ваздухопловства (шп. Мусео дел Аире)
• Национални музеј природних наука (шп. Мусео Национал де Циенциас Натуралес)
• Музеј Сералбо (шп. Мусео Церралбо)
• Музеј Сороља (шп. Мусео Соролла)
• Музеј Ласаро Галдијано (шп. Мусео Лáзаро Галдиано)
• Музеј ковнице (шп. Мусео Цаса де ла Монеда)
• Музеј железнице (шп. Мусео дел Ферроцаррил де Мадрид-Делициас)
• Музеј рударства (шп. Мусео Геоминеро)
• Музеј воштаних фигура (шп. Мусео де Цера)
• Афрички музеј (шп. Мусео Африцано)
• Историјски музеј (шп. Мусео де Хисториа де Мадрид)
• Поморски музеј (шп. Мусео Навал де Мадрид)
• Музеј науке и технологије (шп. Мусео де Циенциа y Тецнологíа)
• Музеј ватрогасаца (шп. Мусео де лос Бомберос)^[14]

Архитектуру у Мадриду чине разни архитектонски стилови који су се, током дуге историје Шпаније, смењивали.

Од средњевековне архитектуре постоји свега неколико очуваних грађевина у Мадриду које свакако треба споменути: Мудехар куле Свети Николас (шп. Сан Ницóлас) и Свети Педро (шп. Сан Педро ел Виејо), Палата породице Лухан (шп. ла Цаса y Торре де лос Лујанес), Готичка црква Светог Херонима (шп. Сан Јерóнимо ел Реал), део манастира који су саградили католички владари у XV веку и Бискупска капела (шп. Цапилла дел Обиспо де Мадрид). Из историјских докумената сазнајемо да је град некада био опасан зидинама и да се у њему налазио дворац Алкасар (шп. Алцáзар) на чијем се месту данас налази Краљевска палата.

Из периода ренесансе такође нема пуно грађевина али најрепрезентативнији су Мост Сеговије (шп. Пуенте де Сеговиа) и Манастир босоногих краљева (шп. Монастерио де лас Десцалзас Реалес).

У XVI веку, доласком династије Хабзбурговаца и под њиховим утицајем, почео је да се развија хови архитектонски стил. Материјал који су користили био је опека. Међу главним архитектама за време владавине краља Филипа II издвајају се Франсиско де Мора (шп. Францисцо де Мора) и његов рођак, Хуан Гомес де Мора (Јуан Гóмез де Мора). Он је заслужан са изградњу Ла цаса де ла Вилла, Палату савета (шп. Палацио де лос Цонсејос), Палата Санта Круз, данашње Минстарство спољних послова и сарадње Шпаније (шп. Министерио де Асунтос Еxтериорес y де Цооперациóн де Еспаñа).

У време Филипа II је започета изградња манастира Ескоријал (шп. Монастерио де Ел Есцориал). Краљ је одлучио да у Мадрид уведе стил који је тада био популаран у холандској архитектури, што ће нарочито бити присутно у XVII и XVIII веку. Овај стил се знатно разликовао од некадашњег арапског, кога су одликовали плочасти кровови. Овај манастир је дело архитекте Хуана де Ерере (шп. Јуан де Херрера) и изграђена је 1584. године. Он је, такође, изградио Мост Сеговије(шп. Пунте де Сеговиа).

Током владавине Филипа III изграђен је велики број културних објеката. Из овог периода датира Манастир Цонвенто де лас Царбонерас дел Цорпус Цхристи. За време Филипа IV завршена је изградња Палате Буен Ретиро, а од црквених грађевина ту су Државна школа тј. језуитска образовна институција или Школа Светог Педра и Пабла (шп. Ел Цолегио Империал де ла Цомпаñíа де Јесúс о Е�� Цолегио де Сан Педро y Сан Пабло де ла Цомпаñíа де Јесúс ен ла Цорте) и Црква светог Антонија Португалског (шп. Ла иглесиа де Сан Антонио де лос Португуесес). Ла цаса де ла Вилла је дуго грађена и више архитеката је учествовало у том пројекту. Градњу је започео Хуан Гомес де Мора (шп. Јуан Гóмез де Мора), преузео Хосе де Виљареал (шп. Јосé де Виллареал), а завршио Хосе дел Олмо (шп. Јосé дел Олмо) крајем XVII века.

^[15]

У XVII веку, након доласка италијанског архитекте Крезензија, барок је постао званичан стил шпанског племства и католичке цркве. Он је извршио велики утицај на шпанске уметнике. Међу првим градитељима барокних грађевина истакао се већ поменути Хуан Гомес де Мора: Црква Отелотворења (шп. Ел Реал Монастерио де ла Енцарнациóн), Ла цаса де ла Панадерíа (општински и културни објекат), али и Педро Санчес (шп. Педро Сáнцхез).

Једна од првих показатеља барокног стила је црква Свети Исидор (шп. Иглесиа де Сан Исидоро), коју је изградио Педро Санчес. Значајна су и талентована браћа Ћуригера, Хосе, Алберто и Хоакин (шп. Јосé Бенито Цхурригуера, Алберто Цхурригуера y Јоаqуíн Цхурригуера), која су у периоду од 1690-1733. године изградила неке од најлепших грађевина: цркву Светог Кајетана (шп. Иглесиа де сан Цаyетано) и Краљевска Академија ликовних уметности Свети Фернандо (шп. Реал Ацадемиа де Беллас Артес де Сан Фернандо). На њиховим грађевинама се уочава велики број декоративних украса у облику цвећа и воћа, која ће и неки каснији уметници преузети у својој градњи. Њихов китњаст стил је следио и Педро де Рибера, а дела која најбоље сведоче о томе су Историјски музеј (шп. Реал Хоспицио дел Аве Марíа y Сан Фернандо), црква Монтсерат (шп. Иглесиа де Нуестра Сеñора де Монтсеррат), Мост Толеда (шп. Ел Пуенте де Толедо), као и Палата цвећа (шп. Палацио Мирафлорес). Године 1734. је избио пожар у Краљевској палати (шп. Реал Алцáзар де Мадрид) па је краљ Филип V наредио изградњу нове палате. Филиппо Јувара је започео пројекат изградње годину дана касније, а потом је преузео Ђовани Батиста Саћети (шп. Гиованни Баттиста Сацхетти).

У XVIII веку, доласком династије Бурбона на власт, јавља се барок а потом неокласичан стил у архитектури. Репрезентативне грађевине из овог периода су Врата Алкале (шп. Ла Пуерта де Алцалá), Краљевска осматрачница (шп. Ел Обсерваторио Астронóмицо Национал де Еспаñа), Базилика Светог Франсиска Великог (шп. Сан Францисцо ел Гранде), Зграда поште (шп. Реал Цаса де Цорреос), Општа болница (шп. Хоспитал Генерал) а касније Музеј Краљица Софија (шп. Мусео Реина Софíа), Историјски музеј (шп. Реал Хоспицио дел Аве Марíа y Сан Фернандо), Краљевска палата (шп. Палацио Реал), Врата Сан Висентеа (шп. Пуерта де Сан Виценте), Министарство финансија (шп. Реал Цаса де Адуана), Краљевска Ботаничка башта (шп. Реал Јардíн Ботáницо де Мадрид), Музеј Прадо(шп. Мусео дел Прадо). Архитекте које су обележиле овај период су: Дијего де Виљануева (шп. Диего де Виллануева), Вентура Родригез (шп. Вентура Родрíгуез), Франческо Сабатини (шп. Францесцо Сабатини).

Средином XIX века Мадрид је модернизован па су се појавила нова насеља и споменици као што су Краљевско позориште (шп. Театро Реал), Гробље де ла Алмудена (шп. Цементерио де ла Алмудена), Кристална палата (шп. Палацио де Цристал), Базилика госпе од Атоће (шп. Басíлица де Нуестра Сеñора де Атоцха) и многе друге.

У XX веку изграђени су:

• Године 1901, Споменик Алфонсу ХИИ (шп. Монументо а Алфонсо XII)
• Године 1902, Палата Лонгорија (шп. Палацио де Лонгориа)
• Године 1902, Лирско позориште (шп. Театро Лíрицо)
• Године 1908, Кућа Перез Виљамил (шп. Цаса Пéрез Виллаамил)
• Године 1910, Црква светог Мануела и Светог Бенита (шп. Иглесиа де Сан Мануел y Сан Бенито)
• Године 1911, Институт Сервантес (шп. Институто Цервантес)
• Године 1916, Палата Бермехиљо (шп. Палацио Бермејилло)
• Године 1918, Кућа Томас Аљенде (шп. Цаса Томáс Алленде)
• Године 1906, Круг Лепих уметности (шп. Цíрцуло де Беллас Артес)
• Године 1984, Стаклени павиљон (шп. Пабеллóн де Цристал)
• Године 1992, Станица Атоћа (шп. Естациóн де Атоцха)
• Године 1993, Мадридска катедрала (шп. Цатедрал де Мадрид)

У XXI веку изграђене су многе грађевине попут:

• Године 2002, Народна библиотека де Исера (шп. Библиотеца Пúблица де Усера)
• Године 2005, Музеј краљица Софија (шп. Мусео Реина Софíа)
• Године 2007, Музеј Прадо (шп. Мусео дел Прадо)
• Године 2008, Кристална кула (шп. Торре де Цристал)
• Године 2009, Магична кутија (шп. Цаја Мáгица)

Мадрид никада није био познат по облакодерима. Њихова изградња је започела тек крајем XIX и почетком XX века и ти први објекти припадају тзв. Арт Ноувеау правцу у архитектури. Најпре су настајале у улици Гран Вíа, и међу њима је највиша била Зграда Метрополис (шп. ел Едифицио Метрóполис), изграђена 1910. године.

Листа зграда које су биле проглашене за највише:

• 1910-1921: Едифицио Метрóполис, 45м
• 1921-1929: Палацио де ла Пренса, 61м
• 1929-1953: Едифицио Телефóница, 89,3м
• 1953-1957: Едифицио Еспаñа, 117м
• 1957-1988: Торре де Мадрид, 142м
• 1988-2007: Торре Пицассо, 157м
• 2007-2008: Торре Еспацио, 230м
• 2008: Торре де Цристал, 249м
• 2008: Торре Банкиа, 250м

Мадрид је познат и по великом броју паркова који се налазе у њему.

Природне лепоте једног од најпознатијих паркова Мадрида, баште Хир Аламеде од Осуне (шп. Ел Цаприцхо де ла Аламеда де Осуна), омогућавају да уживате у сензуалности сваког дела те баште. Уметници су изградили павиљоне, фонтане и водопаде који су допринели лепоти овог простора богатог разним врстама зеленила, и омогућили посетиоцима незабораван боравак. Карактерише га жбуње и дрвеће различитих боја, и тако формира живописну, љубавну, прелепу, пролећну башту. Изузетни су и примерци храста, бора, чемпреса, тисе, кедра и банане. Такође, у овој башти може се, чак, наићи и на дивље животињаме попут птица као што су косови, голубови, детлићи, сенице, црни лабудови и патке. Присутни су и сисари попут црвене веверице, ровчице и мишева.^[16]

Парqуе дел Буен Ретиро(шп. Парqуе дел Буен Ретиро) један је од највећих паркова у граду Мадриду. Парк је припадао шпанској монархији све до краја 19. века, када је постао јавни парк. Овај парк, као што му и само име каже, представља место у коме се можете опустити, осамити, одвојити од остатка света и уживати. Првенствено је припадао комплексу Реал Ситио дел Буен Ретиро палаце, а 1632. године краљ Филип IV (шп. Фелипе IV) саградио је палату као летњиковац за краљевску породицу. Парк је првобитно био изван градских зидина, али је данас потпуно ограђен Мадридом. Стотридесет хектара велики краљевски парк отворен је 1868. године за јавност. Пошто је преузео своју улогу као јавни парк крајем 19. века, почео се користити као место за разне међународне изложбе. Неколико објеката остало је као сведочанство таквих догађаја, укључујући „Рударску зграду“, познату као Веласкез палата (енгл. Velázquez Palace), архитекте Рикарда Веласкеза Боска, који је пројектовао и Кристалну палату (шп. Палацио де Цристал), стаклени павиљон, несумњиво најнеобичнији објекат са вртовима^[17].

Шеталиште статуа (шп. Пасео де лас Естатуас) представља део парка украшен неким од статуа краљева из „Краљевског двора’’ , извајаних између 1750. и 1753. године. Данас постоје уметничке галерије у Кристалној палати (шп. Палацио де Цристал) и Веласкецовој Палати (енгл. Velázquez Palace). У парку се такође налази и Шума несталих (шп. Ел босqуе де Аусентес), меморијални споменик у знак сећања на 191 жртву напада у Мадриду 11. марта 2004. године^[18].

Мадрид је универзитетски град. У њему се налазе Универзитет Комплутенсе, Мадрид (УЦМ) који је 1508. отворен у предграђу Алкале де Енарес, а од 1836. је премештен у Мадрид, Универзитет Комиљас (1982.), Политехнички Универзитет (УПМ, 1971.). Независни универзитет (УАМ, 1968.), Универзитет Карлос III (УЦ3М, 1989.) и Универзитет Краљ Хуан Карлос (1996.). Овде се налазе Краљевска шпанска академија, Академија уметности, природних и друштвених наука.

Краљевско позориште (шп. Театро Реал), у Мадриду налази се испред “Краљевског Двора”, између два трга, од Трга Исабеле II (шп. Плаза де Исабела II) и Трга де Ориенте (шп. Плаза де Ориенте). Ова област Мадрида, у којој се налази Краљевско позориште, је најцентралнија и као таква има одличан приступ главним знаменитостима и споменицима у граду^[19].

Од свог оснивања 1850. године па до данас позориште је било предмет сталних, политичких промена, грађевинских проблема и низа реновирања. Иако је првобитно било сцена за дела лирске продукције, такође је било домаћин скупштинских заседања, а чак је и коришћено као плесна дворана током прошлог века. Када је поново отворено 1997. године, оно поново постаје, као што је и краљица Изабела II (шп. Исабела II) првобитно желела, дом опере у Мадриду.

Године 1818, “Градско веће Мадрида” наручило је од архитекте Антониа Лопеза Агуада да дизајнира будуће “Краљевско позориште”. Међутим, изградња је претрпела озбиљна кашњења и велике неуспехе, од којих је један довео до заустављања радова на чак 13 година.

Током свог дугог и разноврсног живота, оно није само било место за приказивање уметничко-сценских наступа. Такође је било барутни магацин, парламентарна дебатна комора, а коришћено је и као импровизована касарна током Шпанског грађанског рата(шп. Гуерра Цивил). I коначно, након што је “Краљевска Уредба” издала рок од шест месеци за завршавање изградње ове грађевине, позориште је отворено на дан када је краљица, која је била велики љубитељ опере, прослављала свој рођендан, 19. новембра 1850. године. Најважнији појединци високог мадридског друштва имали су част да присуствују свечаном отварању и чују Доницетијеву „Ла Фавориту“ (итал. ”Ла фаворите”) која је изабрана да отвори овај догађај.

Више од седамдесет година, позориште је заузимало веома важно и истакнуто место на европској оперској сцени, захваљујући низу великих извођача који су у њему наступали и приказивали своје опере. Године 1863, сам Ђузепе Верди је по први пут баш у овом позоришту извео своју познату оперу „Моћ судбине“.

Од 1868. године, након прогона Католичке краљице, назив позоришта промењен је у Театро Национал де ла Опера. А оно „краљевско“ у свом имену вратиће доласком Алфонса XII (шп. Алфонсо XII) на власт. Временом је позориште почело да доживљава проблеме, претрпело је пожар 1867. године, као и политички колапс 1925, што је утицало да се оно коначно затвори, а последња опера која је изведена била је „Боеми“ (фр. La boheme) Мигела Флета (шп. Мигуел Флета) и Матилде Ревенга(шп. Матилде Ревенга).

Привремено напуштајући своје оперске корене, Краљевско позориште било је домаћин 14. Песме Евровизије 1969. године. Извођачи су морали да се такмиче за превласт на сцени са упечатљивом металном скулптуром створеном од стране водећег шпанског надреалистичког уметника, Салвадора Далија.

Од свог поновног отварања 11. октобра 1997. године делима Мануела де Фаље, балетом „Тророги шешир“ и опером „Храбар живот“ , Краљевско позориште је постепено повећало приказивање домаћих, шпанских опера, мада то није зауставило приказивање изванредних страних^[20].

Приказивање властитих опера представља најважнију понуду позоришта, наравно заједно са страним, општепознатим и популарним операма. То је оно што Театро реал чини тако успешним и цењеним.

У Мадриду се налазе фудбалски клубови Реал Мадрид и Атлетико Мадрид.

Реал Мадрид (шп. Реал Мадрид Цлуб де Фúтбол) је један од најпознатијих шпанских клубова. Седиште му је смештено у главном граду Шпаније, Мадриду. Основан је 6. марта 1902. Наступа у Првој лиги Шпаније (шп. Примера Дивисиóн) од формирања лиге 1928. до данас, без испадања у нижи ранг такмичења. Тим игра у белим дресовима по чему је и добио надимак „Бели“ (шп. Лос меренгуес). Утакмице играју на стадиону „Сантијаго Бернабе”, који је отворен 1947. године. Сам стадион је добио назив по највећем председнику у историји клуба, Сантјагу Бернабеу Хестеу. Капацитет стадиона је 85.454 седећих места. Фудбалски клуб Реал Мадрид ,према ФИФИ, проглашен је најбољим клубом 20. века.^[21]

ФК Атлетико Мадрид шп. Цлуб Атлéтицо де Мадрид је шпански фудбалски клуб, такође из Мадрида. Тренутно се такмичи у Првој лиги Шпаније. Своје домаће утакмице клуб игра на стадиону Винсенте Калдерон, који има капацитет од 54.960 седећих места.

Улица Алкала је шопинг улица која се простире од трга Пуерта дел Сол и води у правцу предграђа Алкала де Енарес. Између тргова Пуерта дел Сол и Плаза де Сибелес налазе се репрезентативне грађевине.

Пасео дел Прадо је веома широка улица која води од железничке станице Аточа до трга Плаза де Сибелес. У њој се налазе велики хотели и музеј Прадо.

Пасео де ла Кастељана је најважнија улица Мадрида, а почиње на тргу Плаза де Колон (Плаза Цолóн) и иде у правцу севера.

Гран Вија је улица у којој се налази велики број биоскопа, модних продавница и шпанско телефонско удружење Телефоника.

По улици Уертас названа је читава четврт у којој су живели и радили познати писци као што су Сервантес, Лопе де Вега, Кеведо или Гонгора. Осим места, за њих је заједничко и време, јер су они били писци, песници и драматурзи шпанског Златног века. Ово је једна од најважнијих пешачких зона.

• Андрес Мануел дел Рио (шп. Андрéс Мануел дел Рíо), научник
• Федерико Чуека (шп. Федерицо Цхуеца), композитор сарсуели
• Фернандо Труеба (шп. Фернандо Труеба), филмски редитељ
• Франсиско де Кеведо (шп. Францисцо де Qуеведо), писац
• Лопе де Вега (шп. Лопе де Вега), драмски писац реформатор позоришта
• Тирсо де Молина (шп. Тирсо де Молина), писац
• Хуан Карамуел (шп. Јуан Царамуел), сколастик, матепатичар и филозоф
• Хуан Грис (шп. Јуан Грис), сликар
• Мариа Гереро (шп. Марíа Гуерреро), позоришна глумица
• Франсиско Ајала (шп. Францисцо Ј. Аyала), биолог^[22]

• 
  Младе племкиње, Дијега Веласкеса
• 
  Нага Маја, Франсиска де Гоје
• 
  Краљевска палата и вртови
• 
  Краљевско позориште
• 
  Статуа Карлоса III
• 
  Универзитет Компултенсе у Мадриду
• 
  Врата Алкале
• 
  Гран Вíа
• 
  Река Манзанарес
• 
  Музеј Краљица Софија
• 
  Музеј Тисен-Борнемиса
• 
  Краљевски арсенал
• 
• 
  Зграда Метрополис
• 
  Институт Сервантес у Мадриду
• 
  Народна библиотека Шпаније
• 
  Стадион Сантјаго Бернабеу
• 
  Мадридска арена
• 
  Универзитет Компултенсе
• 
  Нови терминал(број 4) на аеродрому Барахас у Мадриду
• 

• Алкала де Енарес

• Општина Мадрид
• Историјски атлас Мадрида Архивирано 2007-07-09 на Wаyбацк Мацхине-у
• Туризам и бизнис у Мадриду
• Галерија фотографија Мадрида
• Мадрид Архивирано 2014-03-11 на Wаyбацк Мацхине-у
• Историја Мадрида Архивирано 2015-03-12 на Wаyбацк Мацхине-у
• Краљевска Палата Архивирано 2014-03-11 на Wаyбацк Мацхине-у
• Историја града Мадрида Архивирано 2013-06-22 на Wаyбацк Мацхине-у
• Историја Мадрида
• Краљевско Позориште Архивирано 2014-03-10 на Wаyбацк Мацхине-у
• Фестивали у Мадриду^{[мртав линк]}
• Урадити и видети у Мадриду
• http://gospain.about.com/od/byregion/a/madridfestivals.ht Vodič kroz Madrid