Мартин Сцорсесе

Биографске информације
Рођење	Мартин Цхарлес Сцорсесе (1942-11-17)17. 11. 1942. Неw Yорк, НY, Сједињене Државе
Националност	Талијан
Држављанство	америчко
Супружник	Лараине Марие Бреннан (1965–ц. 1971; развод) Јулиа Цамерон (1976–77; развод) Исабелла Росселлини (1979–82; развод) Барбара Де Фина (1985–91; развод) Хелен Моррис (1999–)
Родитељи	Цхарлес Сцорсесе Цатхерине Сцорсесе
Професионалне информације
Занимање	режисер, продуцент, сценарист, повјесничар филма, глумац
Опус
Дјелатни период	1963. -
Жанрови	драма, трилер
Знаменита дјела
Таxи Дривер Гоодфеллас Тхе Департед Схуттер Исланд Рагинг Булл Боардwалк Емпире
Награде Осцар Осцар за најбољег редатеља 2007. Тхе Департед Еммy Приметиме Еммy за најбољу режију - драмска серија 2011. Боардwалк Емпире Приметиме Еммy за најбољу режију - документарни филм 2012. Георге Харрисон: Ливинг ин тхе Материал Wорлд Приметиме Еммy за најбољи документарац 2012. Георге Харрисон: Ливинг ин тхе Материал Wорлд Златни глобус Златни глобус за најбољег редатеља 2003. Гангс оф Неw Yорк 2007. Тхе Департед 2012. Хуго БАФТА Награда БАФТА за најбољи филм 1991. Гоодфеллас Награда БАФТА за најбољег редатеља 1991. Гоодфеллас Награда БАФТА за најбољи адаптирани сценариј 1991. Гоодфеллас Награда БАФТА за животно дјело (2012.) Цéсар Почасни Цéсар (2000.) ААЦТА Телевизијски програм године 2011. Боардwалк Емпире Филм године 2012. Хуго Граммy Најбољи дугометражни спот 2006. Америцан Мастерс: Но Дирецтион Хоме: Боб Дyлан (#19.7) Награда Цецил Б. ДеМилле 2010. уручена Сцорсесеју
Инспирација
Од Елиа Казан, Мицхаел Поwелл, Емериц Прессбургер, Сатyајит Раy
На Паул Тхомас Андерсон, Давид Финцхер, Петер Јацксон, Ницолас Wиндинг Рефн, Qуентин Тарантино

Мартин Марцантонио Луциано Сцорсесе (Qуеенс, Неw Yорк, 17. студеног 1942.) амерички је филмски редатељ, сценарист, продуцент и повјесничар филма. Оснивач је Свјетске филмске закладе те добитник награде Америчког филмског института за животно дјело за свој допринос филму те Златног глобуса, БАФТА-е и награде Цеха америчких редатеља. Сцорсесе је предсједник Филмске закладе^[1], непрофитне организације посвећене очувању филма и превенцији пропадања филмског материјала.

Сцорсесеово дјело обрађује теме као што су идентитет талијанских Американаца, католички концепт кривње и искупљења,^[2] мачизам и насиље. Сцорсесе се сматра једним од најзначајнијих и најутјецајнијих америчких редатеља своје генерације, поготово због режије филмова као што су Таксист, Разјарени бик и Добри момци; на сва три је сурађивао с једним од својих највјернијих сурадника, глумцем Робертом Де Ниром.^[3] За филм Покојни освојио је Осцар за најбољег редатеља те зарадио титулу магистра примијењених умјетности у филмској режији на Тисцх Сцхоол оф тхе Артс.

Мартин Сцорсесе рођен је у Неw Yорк Цитyју. Његов отац, Луциано Цхарлес Сцорсесе (1913.–1993.), и мајка, Цатхерине Сцорсесе (1912.–1997.), радили су у њујоршкој творници одјеће.^[4] Као дјечака родитељи су га често водили у кино; у том је раздобљу свог живота развио своју страст за филм. У раној доби опсједнут повијесним спектаклима, чини се како су бар два филма тог жанра, Земља фараона (1955.), и Ел Цид (1961.), оставили снажан и трајан утјецај на његову филмску технику. Касније се присјетио тог утјецаја у документарцу о талијанском неореализму те коментирао како су га Крадљивци бицикла заједно с филмовима Паисà, Рим, отворени град инспирирали те како је то утјецало на његов поглед и приказ његова сицилијанског насљеђа. У својем документарцу, Моје путовање у Италију, Сцорсесе је истакнуо да је сицилијанска епизода Паисе Роберта Росселлинија као прво што је видио на телевизији заједно са својим рођацима, који су сами били сицилијански досељеници, извршило велики утјецај на његов живот.^[5] Као још један велики утјецај на своју каријеру навео је индијски неореализам редатеља Сатyајита Раyа.^[6][7] Његова првотна жеља да постане свећеник док је похађао Цардинал Хаyес Хигх Сцхоол у Бронxу, замијењена је оно за филм - сјемениште је замијенио за Њујоршку школу филма, гдје је 1969. стекао магистериј.

Иако је Вијетнамски рат почео у то вријеме, Сцорсесе је успио избјећи војну службу. Похађао је филмску школу у склопу њујоршког свеучилишта, снимајући краткометражне филмове Што тако лијепа дјевојка ради на оваквом мјесту? (1963.) и Ниси само ти, Мурраy! (1964.). Његов најпознатији кратки филм из овог периода био је црнохуморни Тхе Биг Схаве (1967.), у којем се непознати човјек брије све док не почне обилно крварити, режући властити врат бритвицом. Филм је био својеврсна оптужба америчке војне интервенције у Вијетнаму, а алтернативни назив филма био је Виет '67.^[8]

Исте године, Сцорсесе је снимио свој први дугометражни филм, црно-бијели Тко то куца на моја врата, с колегом студентом, глумцем Харвеyјем Кеителом и монтажерком Тхелмом Сцхоонмакер, с којима ће дуго и успјешно сурађивати. Филм је био претеча касније снимљеног филма Улице зла. Иако недовољно развијен, већ је тада био евидентан "Сцорсесеов стил": осјећај за улични живот талијанских Американаца, динамична монтажа, еклектична роцк глазба за филм и проблематични мушки протагонист.

Почетком десетљећа постаје пријатељ и знанац са такозваним "филмским балавцима" седамдесетих: Францисом Форд Цопполом, Брианом Де Палмом, Георгеом Луцасом и Стевеном Спиелбергом. Де Палма га је упознао с глумцем Робертом Де Ниром, који му постаје велики пријатељ и сурадник на многим пројектима. Тијеком овог периода радио је као један од монтажера на филму Wоодстоцк и упознао глумца и редатеља Јохна Цассаветеса, који ће му такођер постати велики пријатељ и ментор.^[9]

Главни чланак: Улице зла

Сцорсесе је 1972. снимио гангстерски филм Боxцар Бертха, радњом смјештен у доба Велике депресије, за продуцента Б-филмова Рогера Цормана, који је лансирао каријере редатеља као што су Францис Форд Цоппола, Јамес Цамерон и Јохн Саyлес. Иако је сматран мање вриједним дјелом, недвојбено је научио Сцорсесеа како снимити филм јефтино и брзо, те га припремио за први филм с Де Ниром, Улице зла.

Улице зла је био филм који се показао као прекретница у каријерама за Сцорсесеа, Де Нира и Кеитела. Сад се већ добро осјетио Сцорсесеов рукопис: мацхо држање, крваво насиље, католички осјећај кривње и искупљење, динамична монтажа и роцк глазба за филм. Иако је филм био иновативан, његова напета атмосфера, скоро па документаристички стил и "улична" режија највише су дуговали редатељима Цассаветесу и раном Јеан-Луц Годарду.^[10]

1974. је глумица Еллен Бурстyн избабрала Сцорсесеа да режира филм Алице више не станује овдје, за којег је освојила Осцар за најбољу глумицу. Иако добро прихваћен, филм остаје аномалија у редатељевој раној каријери будући да се фокусира на средишњи женски лик. Вративши се у Малу Италију како би истражио своје етничке коријене, Сцорсесе је снимио Италианамерицан, документарац у којем су се појавили и његови родитељи, Цхарлес и Цатхерине Сцорсесе.

Главни чланак: Таксист

Двије године послије, 1976., Сцорсесе је шокирао кино публику диљем свијета кад је режирао култног Таксиста, мрачни и насилни приказ човјека који лагано тоне у лудило у пакленој визији Манхаттана.

Филм је важан из низа разлога. Прије свега, Сцорсесе је с њим стекао репутацију комплетног редатеља који дјелује на високој разини заједно са сниматељем Мицхаелом Цхапманом чији стил тежи изразитим контрастима, снажним бојама и сложеним покретима камере. Осим тога, била је то изведба прекретница Роберта Де Нира у улози поремећеног и психотичног Трависа Бицклеа, те је исти тренутак филм постао један од најлегендарнијих филмских прекретница. У филму су наступили и Јодие Фостер у изразито контроверзној улози малољетне проститутке, те Харвеy Кеител као њезин сводник, Маттхеw или "Спорт."

Таксист је означио и почетак сурадње са сценаристом Паулом Сцхрадером. Филм дијели тематске везе с радом француског редатеља Роберта Брессона, понајвише с филмом Пицкпоцкет (у смислу "дневника" осамљеника и опсједнутог човјека који тражи искупљење). Сценарист/редатељ Сцхрадер често се враћао Брессоновим радовима у својим филмовима као што су Амерички жиголо и Лигхт Слеепер и у Сцорсесеовом каснијем филму, Између живота и смрти.^[11]

Контроверзан од самог објављивања, Таксист се нашао на насловницама поновно пет година касније, кад је Јохн Хинцклеy Јр. покушао убити тадашњег предсједника Роналда Реагана. Неколико пута се оправдавао својом опсесијом ликом Јодие Фостер (у филму, лик којег глуми Де Ниро, Травис Бицкле, покушава убити сенатора).^[12]

Таксист је освојио Златну палму на Филмском фестивалу у Цаннесу,^[13] те зарадио четири номинације за Осцара, укључујући ону за најбољи филм, међутим није освојио ниједну награду.

Сцорсесеу је након тога понуђена улога Цхарлеса Мансона у филму Хелтер Скелтер и епизодна улога у ратном филму Велика прва дивизија, али је одбио обје понуде. Међутим, прихватио је улогу гангстера у филму Цаннонбалл редатеља Паула Бартела. У то се вријеме говорило и о неколико никад снимљених редатељских пројеката као што су Хаунтед Суммер, о Марy Схеллеy и филм с Марлоном Брандом о масакру над Индијанцима код Wоундед Кнееја.

Главни чланак: Неw Yорк, Неw Yорк (1977)

Критички успјех Таксиста охрабрио је Сцорсесеа да крене са својим првим високобуџетним пројектом: раскошним мјузиклом Неw Yорк, Неw Yорк. Почаст Сцорсесеовом родном граду и класичним холивудским мјузиклима био је велики неуспјех на боx-оффицеу и код критике.

Неw Yорк, Неw Yорк је била трећа редатељева сурадња с Робертом Де Ниром, уз којег је наступила Лиза Миннелли (почаст и алузија на њеног оца, легендарног редатеља мјузикала Винцентеа Миннеллија). Унаточ визуалној раскоши и стилским бравурама, многи критичари замјерили су филму на доста оловној студијској атмосфери у односу на раније Сцорсесеове пројекте. Гледано с данашњег стајалишта, филм остаје једна од редатељевих раних студија мушке параноје и несигурности (која дијели доста тога с његовим другим филмовима као што су Улице зла, Таксист, Разјарени бик и Покојни).

Разочаравајући пријем филма бацио је Сцорсесеа у депресију. До тада је већ постао озбиљан овисник о кокаину. Међутим, нашао је доста креативне снаге да сними високо цијењени Посљедњи валцер, документирајући посљедњи концерт групе Тхе Банд. Концерт је одржан у дворани Wинтерланд у Сан Францисцу, а на њему је наступила једна од најширих постава познатих глазбеника који су гостовали на једном концерту као што су Ериц Цлаптон, Неил Yоунг, Неил Диамонд, Ринго Старр, Муддy Wатерс, Јони Митцхелл, Боб Дyлан, Паул Буттерфиелд, Ронние Wоод и Ван Моррисон. Међутим, Сцорсесеве обвезе другим пројектима одгодиле су излазак филма све до 1978.

Још се један Сцорсесеов документарац појавио 1978., назван Америцан Боy, с фокусом на Стевена Принцеа, дрског продавача оружја који се појавио у Таксисту. Сл��једио је период дивљих тулума, који су наштетили ионако слабом Сцорсесеову здрављу.

Главни чланак: Разјарени бик

Према многим изворима (укључујући Сцорсесеа), Роберт Де Ниро практично му је спасио живот кад га је увјерио да се мора скинути с кокаина да би могао снимити, за већину свој најбољи филм, Разјарени бик (1980.). Увјерен да више неће снимити ниједан други филм, усмјерио је сву енергију у стварање насилне приче о боксачком прваку у средње тешкој категорији, Јакеу Ла Мотти, називајући то "камиказа методом" снимања филма.^[14] Филм је посвуда сматран ремек-дјелом те је у гласовању енглеског престижног магатина Сигхт & Соунд проглашен најбољим филмом осамдесетих.^[15][16] Зарадио је осам номинација за Осцара, укључујући ону за најбољи филм, најбољег глумца Роберта Де Нира и прву Сцорсесеову за најбољег редатеља. Де Ниро је освојио, као и Тхелма Сцхоонмакер за монтажу, али Осцар за најбољег редатеља отишао је Роберту Редфорду за Обичне људе.

Разјарени бик, снимљен у изразито контрастној црно-бијелој техници, означио је тренутак кад је Сцорсесеов стил досегао свој зенит: Таксист и Неw Yорк, Неw Yорк рабили су елементе експресионизма како би нагласили психологију, али овдје је стил доведен до нових екстрема, уводећи дуге успорене снимке, комплексне снимке, екстравагантно искривљење перспективе (примјерице величина боксачког ринга мијења се из борбе у борбу).^[17] Тематски такођер јер су теме пренешене из Улица зла и Таксиста: несигурни мушкарци, насиље, кривња и искупљење.

Иако је сценариј за Разјареног бика приписан Паулу Сцхрадеру и Мардику Мартину, коначни сценариј доста се разликовао од Сцхрадерове оригиналне верзије. Неколико пута су га преправљали писци као што је Јаy Цоцкс (који је сурађивао на писању сценарија за касније Сцорсесеове филмове Доба невиности и Банде Неw Yорка). Већи дио завршне верзије написали су Сцорсесе и Роберт Де Ниро.^[18]

Главни чланак: Краљ комедије (1983)

Сцорсесеов сљедећи пројект била је пета сурадња с Робертом Де Ниром, Краљ комедије (1983.). Била је то апсурдна сатира свијета медија и звијезда, одступање од емоционално интензивних филмова с којима је најчешће довођен у везу. Визуално је био много мање покретљив за разлику од стила који је редатељ постигао до тада, често употребљавајући статичну камеру и дуге снимке.^[19] Експресионизам из његових пријашњих радова уступио је мјесто готово тоталном надреализму. Међутим, био је то очито Сцорсесеов рад и одмак од Неw Yорка. Зарадио је многе успоредбе с Таксистом, највише зато што се бави незадовољним самцем који иронично зарађује статус иконе након криминалног чина (убојства и отмице).^[20]

Краљ комедије није најбоље прошао у кинима, али је добио добре оцјене код критичара у годинама након објављивања. Можда је тематика о испразном шоубизнису и опсједнутошћу звијездама много актуалнија за данашње прилике него за доба кад је филм објављен.

1983. је Сцорсесе почео радити на дуго припреманом пројекту, Посљедње Кристово искушење. Филм је требао финанцирати Парамоунт Студиос, али непосредно прије почетка снимања, студио је одустао од пројекта под притиском религијских скупина. У овој недовршеној верзији из 1983., Исуса је требао глумити Аидан Qуинн, Понција Пилата Стинг. (У верзији из 1988., ове улоге одиграли су Wиллем Дафое и Давид Боwие).

Главни чланак: У ситне сате (1985)

Након колапса овог пројекта Сцорсесе је опет осјетио да му се каријера налази на критичној точки. Примјетио је да у комерцијалном свијету осамдесетих високо стилизирани и особни филмови из седамдесетих, на којима су он и други изградили своје каријере, нису више уживали исти статус, те се одлучио на готово потпуно нови приступ свом раду. С филмом У ситне сате (1985.) вратио се на готово "ундергроунд" стил снимања филмова - његов начин да остане жив. Сниман с врло малим буџетом, на локацији и ноћу у Сохоу, филм је црна комедија о једној несретној ноћи у животу пријазног њујоршког службеника (Гриффин Дунне). Иако стилска аномалија за Сцорсесеа, филм се добро уклопио с популарним нискобуџетним "култ" филмовима осамдесетих, као што су Дивља дјевојка Јонатхана Деммеа и Репо Ман Алеxа Цоxа.

Главни чланак: Боја новца (1986)

Заједно с видеоспотом Мицхаела Јацксона за пјесму "Бад", Сцорсесе је 1986. снимио Боју новца, наставак цијењеног филма Хазардер с Паулом Неwманом из 1961. Иако визуално допадљив, Боја новца био је први Сцорсесеов излет у снимање комерцијалних маинстреам филмова. Паул Неwман је освојио Осцара за најбољег глумца, а Сцорсесе је коначно осигурао финанције за свој дуго припремани пројект: Посљедње Кристово искушење.

Главни чланак: Посљедње Кристово искушење (1988)

Након кокетирања с комерцијалним Холлywоодом средином осамдесетих, Сцорсесе се 1988. вратио снимању више особних филмова са сценаријем Паула Сцхрадера за Посљедње Кристово искушење. Темељен на контроверзној књизи Никоса Казантзакиса из 1951., филм препричава причу о Исусову животу на хуманији начин за разлику од дотадашњег приказивања Исуса као божанства. I прије самог објављивања филм је изазвао масовни бијес, демонстрације диљем свијета против наводног богохуљења те тако од нискобуџетног филма постао медијска сензација.^[21] Највише контроверзи односило се на крај филма у којем Крист на крижу под утјецајем Сотоне халуцинира како је оженио Марију Магдалену и подигао обитељ.

Превладавши контроверзе, Посљедње Кристово искушење зарадио је добре критике и остао важан дио Сцорсесеова рада. Зарадио је другу номинацију за најбољег редатеља, али и овај пут неуспјешно. Осцар је отишао Баррyју Левинсону за Кишног човјека.

Главни чланак: Добри момци

Након десетљећа мање-више успјешних комерцијалних резултата, мафијашки еп Добри момци из 1990. био је повратак у форму за Сцорсесеа и његов визуално највјеродостојнији филм још од Разјареног бика. Вративши се Малој Италији, Де Ниру и Јоеу Песцију, Добри момци су понудили виртуозан приказ редатељеве вјештине и поновно га етаблирали као једног од водећих редатеља у Холлywооду. Филм се сматра једним од редатељевих највећих постигнућа.^[22][23][24]

Међутим, Добри момци су означили помак у редатељеву раду, инаугурирајући еру у његовој каријери која је технички била потпуна, али неки су приговарали да је била и емоционално хладна.^[25] Унаточ томе, многи су видјели филм као Сцорсесеов архетип – највише достигнуће у његовим редатељским вјештинама.

Сцорсесе је зарадио своју трећу номинацију за најбољег редатеља, али је опет изгубио, овај пут од Кевина Цостнера (који је режирао свој први филм Плес с вуковима). Осим тога, Јое Песци је добио Осцар за најбољег споредног глумца.

1990. се појавио у цамео улози као Винцент ван Гогх у филму Снови легендарног јапанског редатеља Акире Куросаве.

Главни чланак: Рт страха (1991)

1991. је донијела Рт страха, обрада истоименог култног филма из 1962., и седму сурадњу с Де Ниром. Био је то још један излет у маинстреам, филм је стилизирао Гранд Гуигнол обилно преузимајући атмосферу филма Алфреда Хитцхцоцка и Цхарлеса Лаугхтона Ноћ ловца из 1955. Рт страха зарадио је подијељене критике, а приговарано му је због женомрзачких сцена насиља. Међутим, мрачна тема филма дала је Сцорсесеу прилику да искористи низ блиставих визуалних трикова и ефеката. Филм је зарадио двије номинације за Осцара. Зарадивши осамдесет милијуна долара само у Америци, остат ће највећи Сцорсесеов комерцијални успјех све до филма Покојни из 2006.

Главни чланак: Доба невиности (1993)

Раскошно намјештени филм Доба невиности (1993.) био је необичан пројект за Сцорсесеа јер је морао адаптирати роман Едитх Wхартон о конзервативном високом друштву Неw Yорка у касном 19. стољећу. Критичари су писали хвалоспјеве о филму, али је подбацио у кинима. Како је у документарцу Сцорсесе он Сцорсесе нагласио монтажер/интервјуер Иан Цхристие, Сцорсесе је био привучен ликовима и причом Wхартонина текста те је хтио да његов филм буде емоционално искуство као што је то њему била књига, а не класична адаптација књижевног дјела. Како би то постигао, Сцорсесе је тражио инспирацију из различитих повијесних филмова који су остварили емоционални утисак на њега. У Сцорсесе он Сцорсесе, он наводи утјецаје филмова као што су Сенсо и Гепард Луцхина Висцонтија као и Величанствени Амберсонови Орсона Wеллеса те Ла Присе де Поувоир пар Лоуис XIV Роберта Росселлинија. Иако се Доба невиности од ових филмова првенствено разликовало у погледу нарације, приче и тематике, присутност изгубљеног друштва, изгубљених вриједности као и детаљизираних оживљавања друштвених обичаја и ритуала настављају традицију ових филмова.

Филм је на већи одазив наишао у еуропским земљама, поготово у Уједињеном Краљевству и Француској, него у Америци. Филм је зарадио пет номинација за Осцаре (укључујући ону за Сцорсесеа за најбољи адаптирани сценариј), освојивши онај за костимографију. Остварио је и значајан утјецај на редатеље као што су кинески аутор Тиан Зхуангзхуанг,^[26] и британски редатељ Теренце Давиес^[27] који су навели филм као један од десет најомиљенијих.

Била је ово прва Сцорсесова сурадња с Даниелом Даy-Леwисом, с којим ће опет сурађивати на Бандама Неw Yорка.

Главни чланак: Цасино (1995)

Као и Доба невиности, и раскошни Цасино из 1995. је уско фокусиран на повријеђеног мушкарца чији је добро организирани живот поремећен доласком непредвидљивих непогода. Чињеница да је то био насилни гангстерски филм одушевила је оне Сцорсесеове обожаватеље који су се осјећали преваренима његовим задњим филмом. Критике, међутим, нису биле тако једногласне. Већина критичара замјерила је филму да је пресличан Добрим момцима. I доиста, многи су визуални изрази и трикови подсјећали на ранији филм, а пренесени су доста нетактично. Најочитија сличност био је лик психопата којег глуми Јое Песци. Неки су Цасино сматрали његовим најнасилнијим филмом, а неке уводне сцене подсјећале су на документарце. Ипак, филм је технички било изванредно постигнуће, а трајао је скоро три сата. Схарон Стоне номинирана је за Осцара у категорији за најбољу глумицу.

У издању часописа Филм Цоммент за сијечањ 2000., посвећеном најбољим филмовима деведесетих, Тхиеррy Фремауx из Института Лумиèре изјавио је: "Најбољи филм десетљећа у исто је вријеме најподцјењенији филм десетљећа: Цасино", док је Мицхаел Wилмингтон Добре момке и Цасино назвао "Сјајним касним врхунцима ноира".^[28]

Сцорсесе је 1995. снимио четверосатни документарац понудивши исцрпно путовање кроз америчку кинематографију. Покрио је еру нијемог филма до 1969., годину кад је Сцорсесе почео своју професионалну каријеру, изјавивши: "Не би било у реду да коментирам себе или своје сувременике."

Главни чланак: Кундун

Ако је Доба невиности одвратио и збунио неке обожаватеље, онда је Кундун (1997.) отишао неколико корака даље, приказујући рани живот Тензина Гyатсоа, 14. Далај Ламе, кинеску инвазију на Тибет и Далај ламин прогон у Индију. Тематски одмак није био једини видљив у Сцорсесеову раду, него и нови приповједачки и визуални приступ. Традиционална драматска средства замијењена су задивљујућим сликовитим визуалним предоџбама.^[29]

Филм је изазвао узбуну у уредима свог дистрибутера, Диснеyја, који је у то вријеме планирао експанзију на кинеско тржиште. Студио је испрва пркосио кинеским властима, а онда се дистанцирао од пројекта, остављајући Кундун на немилост тржишта.

Главни чланак: Између живота и смрти

Између живота и смрти био је повратак на домаћи териториј и нова сурадња с редатељом и сценаристом Паулом Сцхрадером. Овај пут радило се о мрачном дјелу које по атмосфери подсјећа на Таксиста.^[30] Као и пријашње сурадње између Сцорсесеа и Сцхрадера, задње сцене приказивале су искупљење које су опет призвале филмове Роберта Брессона.^[31] Критике су већином биле позитивне,^[32] иако се није радило о апсолутном признању као код његових других филмова.

Главни чланак: Банде Неw Yорка

1999. је Сцорсесе продуцирао документарац о талијанским редатељима назван Моје путовање у Италију. Документарац је наговијестио редатељев сљедећи пројект, епске Банде Неw Yорка (2002.), инспириране (између осталог) великим талијанским редатељима као што су Луцхино Висцонти. Филм је у цијелости сниман у Риму, у гласовитом филмском студију Цинецитта.

Уз буџет за који се говорило да је прешао 100 милијуна долара, Банде Неw Yорка био је Сцорсесеов вјеројатно највећи маинстреам пројект. Као и Доба невиности, радњом је био смјештен у Неw Yорк 19. стољећа, иако се фокусирао на људе с друге стране друштвене љествице. Продукција је била ометана гласинама да се редатељ сукобио са шефом Мирамаxа Харвеyјем Wеинстеином.^[33] Унаточ демантијима о умјетничком компромису, Банде Неw Yорка постале су редатељев најконвенционалнији филм. Оригинална глазба коју је складао редовити Сцорсесеов сурадник Елмер Бернстеин одбијена је поткрај продукције у замјену за ону конвенционалнију Хоwарда Схореа и маинстреам роцк глазбеника У2 и Петера Габриела.^[34] Коначна верзија филма трајала је 168 минута, док је редатељева верзија била дужа од три сата.

Без икакве сумње, средишње теме филма биле су у складу са Сцорсесеовом традиционалном проблематиком: Неw Yорк, насиље као културна посебност и супкултурне подјеле по етничкој припадности.

Оригинално сниман за објаву зими 2001. (да се натјече за Осцаре), Сцорсесе је одгодио коначну продукцију филма све до почетка 2002.; студио је непрестано одгађао филм све до изласка у сезони Осцара, крајем 2002.^[35]

Банде Неw Yорка донијеле су Сцорсесеу његов први Златни глобус за најбољег редатеља. У вељачи 2003., филм је добио неколико номинација, међу којима су биле оне за најбољи филм, редатеља и најбољег глумца Даниела Даy-Леwиса. Била је то Сцорсесеова четврта номинација за Осцара те су многи мислили како би коначно могао побиједити. Ипак, филм није однио ниједну награду, а Сцорсесеу је побједу однио Роман Полански с филмом Пијанист.

2003. је објављен Тхе Блуес, дуги документарац у седам дијелова о повијести блуеса од афричких коријена, преко делте Миссиссиппија и даље. Седам филмаша, међу којима су били Wим Wендерс, Цлинт Еастwоод, Мике Фиггис и сам Сцорсесе, снимил�� су сваки свој дио филма од по 90 минута. (Сцорсесеов дио звао се Феел Лике Гоинг Хоме).

Главни чланак: Авијатичар (2004)

Сцорсесеов филм Авијатичар (2004.) раскошна је и опсежна прича о редатељу, продуценту, ексцентрику, мултимилијунашу и пиониру авијације Хоwарду Хугхесу. Као и Банде Неw Yорка, те посебно Неw Yорк, Неw Yорк прије тога, филм је био још један покушај да споји властити креативни сензибилитет с конвенцијама златног доба Холлywоода. Филм је зарадио одличне критике,^{[36][37][38][39][40]} иако је мањи број критичара замјерио филму да му недостаје нешто "Сцорсесеова потписа". Побрао је успјех у кинима диљем свијета и добио признања од Академије.

Авијатичар је био номиниран за шест Златних глобуса, укључујући оне за најбољу драму, режију, сценариј и најбољег глумца у драми – Леонарда ДиЦаприа. Освојио је три, укључујући оне за најбољу драму и глумца у драми. У сијечњу 2005., Авијатичар је зарадио највише номинација на 77. додјели Осцара, чак 11, између којих и ону за најбољи филм. Остале номинације су биле готово у свим главним категоријама: по пети пут Сцорсесе је номиниран за режију, а осим њега филм је номиниран у категоријама за најбољег глумца (Леонардо Ди Цаприо), најбољу споредну глумицу (Цате Бланцхетт) и за најбољег споредног глумца (Алан Алда). Иако је био главни фаворит по броју номинација, филм је добио свега пет Осцара: за најбољу споредну глумицу, сценографију, костимографију, монтажу и фотографију. Сцорсесе је опет изгубио, овај пут од Цлинта Еастwоода за филм Дјевојка од милијун долара (који је проглашен и за најбољи филм).

Но Дирецтион Хоме је документарац Мартина Сцорсесеа који прати живот Боба Дyлана и његов утјецај на популарну глазбу и културу 20. стољећа. Филм не покрива цијелу Дyланову каријеру, него се фокусира на њезине почетке, пут до славе у шездесетима, његову контроверзну трансформацију с акустичне гитаре на електрични звук и "повлачење" с турнеје 1966. због пада с мотоцикла. Филм је премијерно приказан у САД-у и Великој Британији 26. и 27. рујна 2005. Освојио је награду Пеабодy.

Главни чланак: Покојни

Сцорсесе се вратио криминалистичком жанру својим задњим филмом, трилеру радњом смјештеном у Бостон, Покојни, темељен на криминалистичкој драми Паклени послови из Хонг Конга. Филм је опет ујединио редатеља с Леонардом Ди Цаприом, глумцем с којим је већ радио на два пројекта. Покојни су исто тако довели до сурадње Сцорсесеа и Јацка Ницхолсона.

Покојни су одушевили критику, а неки су тврдили како је то један од Сцорсесеових најбољих радова од филма Добри момци из 1990.,^[41][42] а неки су га стављали у ранг с најславнијим класицима, Таксистом и Разјареним биком.^[43][44] Са зарадом од око 130 милијуна долара само у Америци, Покојни су комерцијално досад најуспјешнији Сцорсесеов филм.

Сцорсесеова режија Покојних донијела му је други Златни глобус за режију, као и награду критичара и, коначно, након пет неуспјешних номинација, Осцар за најбољег редатеља. Ту награду многи су сматрали као заостали дуг, а неки критичари су написали како је то Осцар Сцорсесеу за "животно дјело",^[45] или "Таксист/Разјарени бик/Добри момци Осцар". Награду су му уручили дугогодишњи пријатељи и колеге Стевен Спиелберг, Францис Форд Цоппола и Георге Луцас, сви чланови генерације Новог Холлwоода. Академија је реагирала на Сцорсесеов успјех заглушујућим овацијама. Покојни су освојили и Осцара за најбољи филм 2006. године, најбоље адаптирани сценариј и најбољу монтажу дугогодишње Сцорсесеове монтажерке Тхелме Сцхоонмакер. Био јој је то трећи Осцар за неки Сцорсесеов филм.

Вјечни сјај је документарац који описује каријеру роцк састава Тхе Роллинг Стонес. Филм укључује и снимке с недавно завршене турнеје А Биггер Банг из 2006.

Сцорсесе је снимао Стонесе двије ноћи у Неw Yорк Цитy'с Беацон Тхеатреу, 29. листопада и 1. студеног 2006. Материјал с та два концерта искомбиниран је са снимкама иза кулиса, повијесним исјечцима и интервјуима с бендом.

• Често за своје филмове ангажира Роберта Де Нира, Харвеyа Кеитела, Јое Песција, своју мајку Цатхерине Сцорсесе прије њезине смрти 1997., а у неколико посљедњих година, и Леонарда Ди Цаприја.
• Често ради с монтажерком Тхелмом Сцхоонмакер.
• Често ради са сниматељима Мицхаелом Баллхаусом и Робертом Рицхардсоном.
• Почиње филмове са с��гментима узетима из средине или с краја приче. Примјери су Разјарени бик (1980.),^[46] Добри момци (1990.),^[47] Цасино (1995.)^[48] и Посљедњи валцер^[49] (у којем је прва изведена пјесма заправо бис с концерта).
• Често користи успорене снимке, нпр. у Улицама зла, Таксисту и Разјареном бику.^[50]
• Главни јунаци у његовим филмовима често су социопати и/или желе постати прихваћени у друштву.^[51]
• Плавуше у насловним улогама обично се у очима главног јунака сматрају анђелима и божанственима; носе бијело у својој првој сцени те су снимане успореном снимком (Цyбилл Схеперд у Таксисту, Цатхy Мориартy носи бикини у Разјареном бику, Схарон Стоне носи бијелу миницу у Цасину).^[52]
• Често користи дуге пратеће кадрове.^[53]
• Користи монтажне секвенце с агресивним покретима камере и динамичном монтажом, уз популарну глазбу.
• Често сурађује са складатељом Елмером Бернстеином и, пуно чешће, с Хоwардом Схореом.
• Прије њихове смрти, ангажирао је своје родитеље, Цхарлеса и Цатхерине, за мање улоге, случајне пролазнике или споредне улоге.
• Некад се сам појављује накратко у својим филмовима (Улице зла, Таксист, Краљ комедије, У ситне сате, Посљедње Кристово искушење (у којем је скривен под капуљачом), Доба невиности, Банде Неw Yорка). Осим тога, често користи властити глас у филмовима без особног појављивања или приповиједа причу у Улицама зла и Боји новца, а у Разјареном бику појављује се у свлачионици у задњој сцени филма. У филму Између живота и смрти посудио је глас диспечеру хитне помоћи који се у филму не види.
• Често користи глазбу Тхе Роллинг Стонеса, а поготово пјесму "Гимме Схелтер".
• Као мјесто радње често користи Неw Yорк, нпр. у филмовима Банде Неw Yорка, Таксист, Доба невиности, У ситне сате и Неw Yорк, Неw Yорк.^[54]
• Некад користи кружни ефект из филмова о Јамесу Бонду како би истакнуо ликове. Овај ефект може се видјети у Цасину (Схарон Стоне) и у Покојнима (Матт Дамон).
• У многим његовим филмовима налазе се алузије на филм Схане (1953.).
• Често је изјављивао како мисли да су најбоље улоге Роберта Де Нира под његовом редатељском палицом биле оне Јакеа Ла Мотте у Разјареном бику или Јиммyја Цонwаyа у Добрим момцима.
• У задње вријеме, у његовим филмовима се појављују корумпирани ликови, као што су полицајци у Покојнима и Бандама Неw Yорка^[55] и политичари у Бандама Неw Yорка^[56] и Авијатичару.^[57]

Сцорсесе је био познат по ангажирању истих глумаца у својим филмовима, посебно Роберта Де Нира, који је сурађивао с њим на 8 филмова. Сцорсесе је често говорио како је најбоља Де Нирова изведба под његовом режијом била у Краљу комедије у улози Руперта Пупкина. Осим тога, у његовим филмовима често су се појављивали и Харвеy Кеител (5), Јое Песци (3), Франк Винцент (3) те Леонардо ДиЦаприо (4, укључујући најновију сурадњу^[58]). Прије њихове смрти, у мањим улогама су се појављивали и Сцорсесеови родитељи, Цхарлес и Цатхерине.

Од своје екипе, Сцорсесе је често радио с монтажерком Тхелмом Сцхоонмакер,^[59] сниматељима Мицхаелом Баллхаусом^[60] и Робертом Рицхардсоном, костимографкињом Сандy Поwелл, сценографом Дантеом Ферреттијем^[61] и складатељима Елмером Бернстеином^[62] и Хоwардом Схореом.^[61] Сцхоонмакер, Рицхардсон, Поwелл и Ферретти су освојили Осцаре у својим категоријама за њихове сурадње са Сцорсесеом. Елаине и Саул Басс, од којих је потоњи био Хитцхцоцков дизајнер шпице, дизајнирали су уводну шпицу за Добре момке, Доба невиности, Цасино и Рт страха.

Сцорсесе је од 1999. у браку с Хелен Моррис; она му је пета жена. Имају кћер, Францесцу, која се појавила у Покојнима и Авијатичару. Из првог брака с Лараине Бреннан има кћер Цатхерине, а из другог брака с Јулиом Цамерон има кћер глумицу Доменицу Цамерон-Сцорсесе. Сцорсесе је од 1979. до 1983. био у браку с Исабеллом Росселлини. 1985. је оженио продуцентицу Барбару Де Фину; и њихов је брак завршио разводом.

Као редитељ [уреди | уреди извор] Година Филм 1963. Што тако лијепа дјевојка ради на оваквом мјесту? 1964. Ниси само ти, Мурраy! 1967. Тхе Биг Схаве Тко то куца на моја врата 1970. Сцене с улице 1972. Боxцар Бертха 1973. Улице зла 1974. Италианамерицан Алице више не станује овдје 1976. Таксист 1977. Неw Yорк, Неw Yорк 1978. Посљедњи валцер 1980. Разјарени бик 1983. Краљ комедије 1985. У ситне сате 1986. Боја новца 1988. Посљедње Кристово искушење 1989. Њујоршке приче 1990. Добри момци 1991. Рт страха 1993. Доба невиности 1995. Цасино 1997. Кундун 1999. Између живота и смрти 2002. Банде Неw Yорка 2004. Авијатичар 2005. Но Дирецтион Хоме: Боб Дyлан 2006. Покојни 2008. Вјечни сјај 2010. Оток Схуттер 2011. Хуго 2013. Вук с Wалл Стреета

Изабрана филмографија (као глумац) [уреди | уреди извор] Година Филм Улога 1973. Улице зла Јиммy Схортс (цамео) 1976. Таксист Путник у Трависову таксију (цамео) 1978. Посљедњи валцер он сам 1983. Краљ комедије ТВ редатељ (цамео) 1986. Око поноћи Гоодлеy 1990. Снови Винцент ван Гогх 1994. Квиз Мартин Риттенхоме 1999. Муза он сам 1999. Између живота и смрти диспечер 2004. Риба риби гризе реп Сyкес (глас) 2005. Без одушевљења, молим он сам 2008. Ентоураге он сам

• Мартин Сцорсесе на сајту ИМДб
• Мартин Сцорсесе на Филмској бази података ТЦМ (en)
• Мартин Сцорсесе Библиограпхy (виа УЦ Беркелеy)
• Тхеy Схоот Пицтурес, Дон'т Тхеy?
• Сцорсесе интервиеwс он ББЦ
• 1999 Принцетон Q&А лецтуре Архивирано 2012-03-08 на Wаyбацк Мацхине-у (РеалМедиа видео)
• Пхотосхоот оф Мартин Сцорсесе он YоуТубе
• Подцаст: Сцорсесе Дисцуссес Хис Дигитал Wоркфлоw Тецхниqуес