Ономастика

Ономастика (именословље, грч. ὄνομα, онома = име) посебна је грана лингвистике која се бави проучавањем особних имена (имена и презимена) и надимака, односно проучава значење и повијест имена људи (антропоними) и имена мјеста (топоними).

При свом проучавању ономастика се користи етимологијом, дијалектологијом, повијешћу, етнологијом, митологијом.

Антропоними (грч. áнтропхōс) имена су људи.
Проучава их грана ономастике која се назива антропономастика.

Особна имена најстарији су слој хрватске антропонимије јер су некоћ људи имали само особно име, а то нам потврђују и бројни језични споменици, примјерице у Башћанској плочи спомињу се краљ Звонимир и опат Држиха, а о презименима нема гласа, она су најмлађи слој хрватске ономастике.

Према поријеклу постоји неколико слојева хрватских и похрваћених имена:

• славенски слој

Имена која су присутна и у другим славенским језицима:
Весна, Весела, Здеслав...

• слој народних имена

Имена која су изворно хрватска или су пак преведенице:
Хрвоје, Борна, Домагој, Вјера...

• кршћански слој

Имена кршћанских светаца и блаженика те библијских особа:
Марија, Ана, Ева, Јосип, Петар, Иван...

• исламски слој

Имена која су се проширила због турских освајања:
Осман, Фатима, Хасан...

• слој посуђених имена

Имена која су се проширила због дотицаја с другим културама:
Карло, Наташа, Вања...

• слој помодних имена

Имена која су резултат друштвених догађања, идеологија и популарних људи:
Југослав, Индира, Елвис, Инес, Нивес, Долорес...
Та се имена, попут потоња три, често и не могу прилагодити хрватскоме језичном суставу па се не склањају.

Надимци су средње стари слој хрватске антропонимије. Служили су као својеврсни епитети особним именима да би се лакше разликовале особе истих имена. Заправо су надимци претходници презимена у која су се често и развили. Могли су означавати неку физичку и психичку особину или мјесто рођења или становања.

Презимена су најмлађи слој хрватске антропонимије, потјечу с пријелаза из дванаестог у тринаесто стољеће. Тридентски сабор донио је одлуку о пописивању пучанства с именом и презименом у матице.

Хрватска презимена потјечу од неколико различитих извора:

• особна имена, матроними (презимена изведена од имена мајке) и патроними (презимена изведена од имена оца)

Анић, Јурић, Стипаничев...

• занимања

Ковач, Клобучар, Лончар, Ткалчић, Столар...

• надимци

Дебељак, Црнић, Обад...

• топоними

Хорват, Херцеговац, Посавец, Загорец...

Некоћ су презимена била латинизирана, примјерице:
Марко Марулић > Марцус Марулус, Иван Лучић > Иоханнес Луциус, Иван Чесмички > Ианнус Паннониус, Фауст Вранчић > Фаустус Верантиус, Илија Цријевић > Аелиус Цервинус, Бартол Кашић > Бартхоломаеус Цассиус

А такођер су се за вријеме хрватског народног препорода похрваћивала имена и презимена:
Игназ Фуцхс > Ватрослав Лисински, Р. Флиедер > Р. Јоргованић, Ф. Wиеснер > Ф. Ливадић, Љ. Фаркаш > Љ. Вукотиновић, , А. Wебер > А. Ткалчевић, Јакоб Фрасс > Станко Враз, Биаггио Фаггиони > Влахо Буковац

Топоними су имена мјеста.
Топониме проучава топономастика.

Топоними су подијељени на ове скупине:

• еконими или ојконими

Имена насељених мјеста: Ријека, Сплит, Пула , Загреб, Задар, Пожега, Бегово Раздоље...

• ороними:

Имена гора и узвисина: Учка, Биоково, Велебит, Папук, Динара, Медведница...'

• хидроними

Имена вода - ријека, потока, језера: Цетина, Сава, Јадро, Врљика, Карасица, Вранско језеро, Трибаљско језеро...

Етници (грч. етхникóс = који припада народу) имена су становника насељена мјеста.
Примјерице: Загрепчанка, Сплићанин, Осјечанка, Пожежанин.

Главни је критериј одређивања етника назив који си становници тога мјеста сами надјену. Тај се назив не мора поклапати с правилно, хрватском творбом, али свеједно има првенство: Дубровкиња (а не Дубровчанка), Бјеловарчанин (а не Бјеловарац), Шупетранка (становница Светог Петра у Шуми)...

Ктетици (грч. ктēтикóс = посвојни) посвојни су придјеви изведени од имена насељена мјеста.
Примјерице: ријечки, сплитски, осјечки, пожешки.

Ако се изводе од страних имена, могу се фонетизирати (писати по изговору), а могу се писати етимолошки до творбеног шава, а затим се додаје дометак (суфикс), али је препоручљивије фонетизирати.
Примјерице: њујоршки, лајпцишки, неwyоршки, леипзишки...

Егзоними су похрваћени називи за стране топониме, настала због додира култура и језика, разликују се од изворнога назива, ендонима.
Примјерице: Беч (Wиен), Рим (Рома), Атена (Атхина), Будимпешта (Будапест), Солун (Тхессалоники), Праг (Праха), Париз (Парис)...

Неки су егзоними нестали, али су били чести у повијести:
Дражђани (Дресден), Јакин (Анцона), Липиско (Леипзиг), Турин (Торино), Монаков (Мüнцхен), Градац (Граз), Навијорк (Неw Yорк).

Неки су егзоними специфични за одређено повијесно раздобље:
Млеци (Венеција), Цариград (Истанбул), Пожун (Братислава).

У егзониме улазе и кроатизирани називи држава:
Мађарска, Велика Британија, Њемачка, Чешка...

• Топоними
• Егзоними
• Ендоними
• Епоними

• Институт за хрватски језик и језикословље
• Илирска ономастика^{[мртав линк]}
• Имена и поријекла ((ен))