Православна црква

Дио серије чланака на тему Хришћанство Кршћанство

Исус Христос Рођење · Крштење · Учење Смрт · Ускрснуће Основе Апостоли · Еванђеље · Црква Хисторија Рано кршћанство · Оци · Сабори Иконоклазам · Шизма · Крижари Реформација · Екуменизам Традиције Источне Православље · Древноисточне цркве · Сиријско хришћанство · Асирска црква Западне Римокатолици · Лутерани · Реформисти · Англиканци · Анабаптисти · Баптисти · Менонити · Методисти · Адвентисти · Светости · Пентекосталци · Енвагелици · Фундаменталисти · Либерали Нетринитарне Јеховини свједоци · Покрет Светаца Посљедњих дана · Унитаријанизам · Христаделфијанци · Теологија Стварање · Пад · Гријех · Суд Спасење · Царство · Христологија Тројство (Отац, Син, Свети дух) Библија Стари завјет · Нови завјет Књиге · Канон · Апокрифи Ова кутијица: погледај • разговор • уреди

Православна црква је јединствена канонска заједница помесних цркава које исповедају православље.

Православна црква се састоји из помјесних цркава — аутокефалних и аутономних.

Аутокефална црква је самостална помјесна црква, административно и канонски потпуно независна од других помјесних цркава. Аутономна црква је зависна помјесна црква, има територијалну и административну независност, али се налази у саставу неке аутокефалне цркве.

Све оне се налазе у јединственом канонском заједништву.

Диптих Цариградске патријаршије	Диптих Руске патријаршије
Аутокефалне цркве:
Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Српска Румунска Бугарска Грузијска Кипарска Грчка Пољска Албанска Чешких земаља и Словачке	Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Грузијска Српска Румунска Бугарска Кипарска Грчка Албанска Пољска Чешких земаља и Словачке Америчка
Аутономне цркве:
Синајска Финска Естонска апостолска	Синајска Финска Јапанска Кинеска Естонска

Од 2005, права аутономне цркве је добила и Православна охридска архиепископија.

Главни чланак: Цариградска патријаршија

Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији. Оснивач и први епископ био је Свети апостол Андреј Првозвани. Када је Бизант благодарећи цару Константину (306—331), постао престоница царства, и други Рим, стекао је велику црквену и политичку важност.

Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта.

У 11. веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци Византијског царства него и хришћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва, Русије и Румунских земаља. У то време, Васељенска патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински крсташи освајају Цариград 1204; после тога патријарх премешта своје седиште у Никеју, где је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Турке 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Цариградске патријаршије.

Формирањем помесних аутокефалних цркви, на крају XIX века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предато Грчкој православној цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканијских епархија, као и Света гора.

На трону Цариградске патријаршије налази се Његова свесветост патријарх константинопољски Вартоломеј I.

Главни чланак: Александријска православна црква

То је најстарији патријарашки престо; помиње га већ Први васељенски сабор. Патријарх, који себе сматра наследником јеванђелиста Марка и носи титулу „папа и патријарх Александрије и Африке“, у почетку по части заузимаше друго место, после епископа Рима.

Услед монофизитског спора (457), Александријска црква поцепала се на две групе: једну која је прихватила христолошко халкидонско учење (451) и власт византијског цара („мелкити“), и другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска египатска црква („монофизити“). Александријски патријарх потиче од „мелкита“ из Египта.

Испрва је Александријска црква употребљавала коптски или александријски обред, а између 11. и 13. века прешла је на византијски обред пошто су и верници и јерархија грчког порекла. Садашња јурисдикција Александријске патријаршије пружа се на Египат, Судан, Тунис, Конго, Кенију, Камерун и Јужну Африку, земље за које су хиротонисали афричке епископе и свештенике. Патријаршија има седиште у Александрији (Египат).

На трону Александријске патријаршије налази се Блажењејши патријарх александријски Теодор.

Главни чланак: Антиохијска православна црква

Помиње је Други канон Другог васељенског сабора (381).

У 5. веку, због монофизитске јереси, настаје и овде исти раскол као и у Александрији. Данашња Антиохијска патријаршија потиче од Сиријаца халкидонаца (или мелкита). Она је употребљавала антиохијски или сиријски обред све до 13. века, када је од Цариграда преузела византијски обред.

Године 1366, седиште патријарха сели се из Антиохије (данас град у Турској) у Дамаск у Сирији.

Од 1899, патријарх је Арапин, као и већина клира и верника. Арапски је литургијски језик.

Патријаршија, са седиштем у Дамаску, обухвата епархије у Сирији, Либану, Ираку, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији, Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини.

На трону Антиохијске патријаршије налази се Блажењејши патријарх антиохијски Игњатије Антиохијски.

Главни чланак: Јерусалимска православна црква

На Сабору у Халкидону (451) епископ Јувеналије добија сагласност да Јерусалим буде аутономна патријаршија. Заузевши пето место у поретку пентархије, имала је јурисдикцију над Палестином и Синајским полуострвом.

Услед инвазије Персијанаца и Арапа у 7. веку, а нарочито због оснивања латинских држава у 12. и 13. веку, Јерусалим је изгубио од свог црквеног значаја. Касније је ушао под утицај Цариградске патријаршије. Тек у 19. веку поново је стекао древну аутономију.

Већина верника пореклом су Арапи, насељени у Израелу и Јордану.

На трону Јерусалимска патријаршије налази се Блажењејши патријарх јерусалимски Теофил.

Главни чланак: Руска православна црква

Обухвата православне у некадашњем Совјетском Савезу, сем оних у Грузији.

Чувају стари, неисправљени календар и у богослужењу употребљавају црквенословенски језик. Године 989, кијевски кнез Владимир намеће крштење народу те тако хришћанско православље постаје службена вера његове државе. Кнез Јарослав (1019—1054) ставља цркву под јурисдикцију цариградског патријарха, који именоваше кијевског митрополита.

Године 1240, Кијев су освојили Монголи. Московски кнез Димитрије устаје против Татара (1380), али је тек Иван III Московски (1440—1505), одмах после пада Цариграда (1453), успео да ослободи земљу. Иван је сматрао Москву „трећим Римом“.

Године 1589, цариградски патријарх Јеремија даје митрополиту Јову титулу патријарха Русије. Патријаршију је укинуо Петар Велики (1721) и заменио је Светим синодом.

Патријаршија је поново васпостављена тек после 1917. избором патријарха Тихона (+1925). После извесног интеррегнмума, године 1943. изабран је за патријарха митрополит Сергије, кога је наследио патријарх Алексије (1945—1971).

Историја Руске цркве познаје велике црквене и духовне вође, као Сергија Радоњешког (1314—1391), Димитрија Ростовског (1651—1709), Тихона Задонског (1724—1783), Серафима Саровског (1759—1833), али и велике расколничке покрете, као „раскољнике“, за време патријарха Никона (1652—1658). Руска православна црква је дала аутономију Јапанској и Кинеској православној цркви.

На трону Московске патријаршије од 2009. године налази се Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил.

Главни чланак: Српска православна црква

Хришћанство на просторима Балкана почиње првих векова нове ере. Оснивач Српске православне цркве био је Свети Сава, син жупана Стефана Немање (око 1167—1196). Монах на Светој гори, Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за архиепископа Србије 1219. године у Никеји од васељенског патријарха Манојла првог. Познате су у историји три Српске патријаршије:

1. Она коју је прогласио цар Душан Велики 1346, а Турци је укинули 1458;
2. Српска патријаршија између 1557. и 1776. (са седиштем у Пећи), кад је Цариград поново укида;
3. Патријаршија тек обновљена 1920. после оснивања државе Југославије, са седиштем у Београду, иако је Србија стекла независну државу још 1830. године.

У периоду Другог светског рата, Српска црква и њен патријарх Гаврило (1937-1950) претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји.

Године 1969. од Српске патријаршије одвојила се самозвана Црква Македоније. Њен митрополит има седиште у Скопљу и носи титулу архиепископа охридског. 2022. Српска православна црква признала је Македонску православну цркву - Охридску архиепископију као аутокефалну^[1], сто је такодје уцинила и Руска православна црква^[2], а претходно и Цариградска (Васељенска) патријаршија.^[3]

(обе цркве су се сложиле, као што стоји и у одлуци васељенског патријарха, да ће се Македонска православна црква - Охридска архиепископија звати само као Охридска архиепископија без употреби речи Македонија.

Од 2010. до 2020. на челу Српске православне цркве налазио се патријарх српски Иринеј, а од 2021. патријарх српски Порфирије.

Главни чланак: Румунска православна црква

Хришћанство се укоренило у Дакији још почетком 2. века, у периоду окупирања ове регије од Римљана, што значи једновремено са формирањем румунског народа.

Већ 325. године један готски епископ присуствује Никејском сабору. Аријански свештеник Улфила (око 310-381) преводи Свето писмо на готски језик.

У 15. веку организују се две велике митрополије, у Влашкој и Молдавији, под јурисдикцијом цариградског патријарха. Такође, постојала је и митрополија за православне Румуне у Трансилванији, затворена за време аустроугарског царства.

После сједињења румунских земаља (1859), Румунија је 1877. добила државну независност, а 1885. године Румунска црква стиче аутономију.

Године 1925, оснива се Румунска патријаршија, уздизањем букурештанског архиепископа на степен патријарха. Први патријарх био је Мирон Кристеа (1925-1939).

Литургија и проповеди врше се на румунском језику.

На трону Румунске патријаршије налази се Његова светост Патријарх румунски Данијел.

Главни чланак: Бугарска православна црква

Бугаре, огранак јужних Словена, покрстили су византијски мисионари које је послао цариградски патријарх Фотије I 865. године.

Цар Борис (853—889) примио је хришћанство у форми византијског обреда.

Бугарска патријаршија основана је 927. године, за време цара Симеона, али њу је укинуо византијски цар Василије II (Бугароубица) 1019. године.

Године 1186, захваљујући Светом Сави обнавља се Патријаршија са центром у Трнову, но њу су укинули отомански Турци (1393). За време отоманске окупације Црква се налазила под Цариградском патријаршијом, која је покушала да укине литургију на црквенословенском језику.

Године 1879, Бугари добијају од султана Абдул Азиза право да имају независну патријаршију. То Цариград није прихватио, те 1882. Бугарску цркву проглашава „расколничком“. Та се неслога превазилази 1945. године, када Цариград даје аутокефалију Бугарској цркви, признавши за егзарха митрополита Стефана. Тек 1959. године, после 560 година, поново је васпостављена Бугарска патријаршија избором патријарха Кирила (+1971).

Бугарска патријаршија прешла је на нови календар, у богослужењу чува стари црквенословенски језик, а седиште јој је у Софији.

На трону Бугарске патријаршије налази се Његова светост патријарх бугарски Неофит.

Главни чланак: Грузијска православна црква

Хришћанство је продрло у Грузију још у 5. веку захваљујући Светој Нини. До 1053. године, кад постаје аутокефална, Грузијска црква била је у тесној вези са Антиохијском патријаршијом.

Од 1817. па до 1917. зависила је од Московске патријаршије и није имала аутономију.

Године 1918. поново постаје независна, али Руска црква признаје јој статус аутокефалне патријаршије тек 1944. године. Седиште патријаршије је у Тбилисију.

Црква употребљава у богослужењу грузијски језик.

На трону Грузијске патријаршије налази се Његова светост патријарх све Грузије Илија.

Главни чланак: Кипарска православна црква

Проглашена је за независну на Ефеском сабору (431) са разлога што су је основали Свети Павле и Апостол Варнава.

Острво је било заредом окупирано од Арапа, Византинаца, латинских крсташа (1191-1571), од отоманских Турака (1571-1878) и Енглеза (1878-1960). Под архиепископом Макаријем (1950-1977), који је у исто време био и председник земље („етнарх“), Црква је била ангажована у покрету уједињења са Грчком.

Архиепископија има седиште у Никозији.

На трону Кипарске архиепископије налази се Блажењејши архиепископ кипарски Хризостом.

Главни чланак: Грчка православна црква

Грчка је једина земља где је православна црква државна црква. Још у 4. веку грчке провинције биле су под јурисдикцијом Цариграда, али су оне биле и под бугарском доминацијом (X-XI век), затим отоманском (XV-XIX век).

Одмах после остварења националне независности Грчке (1833), Грчка црква проглашава себе аутокефалном, али Цариградска патријаршија ту аутокефалију признаје тек 1850. године. Године 1928. прима под своју јурисдикцију неке митрополије које су припадале Цариграду.

Седиште архиепископије се налази у Атини.

На трону Атинске архиепископије налази се Блажењејши архиепископ атински и све Грчке Јероним.

Главни чланак: Пољска православна црква

Основана је после Првог светског рата за стару словенску популацију (православне Белорусе и Украјинце) на територији Пољске. Један део православних прихватили су унију (Брест 1596).

Године 1924. Васељенска патријаршија даје јој статус аутокефалне цркве. После Другог светског рата, 1948. године, руски патријарх Алексиј обнавља тај статус.

Црква употребљава у богослужењу црквенословенски језик.

Пољска црква има статус митрополије, чије седиште је у Варшави. На трону Варшавске митрополије налази се митрополит варшавски и целе Пољске Сава.

Главни чланак: Албанска православна црква

Као и све остале помесне цркве групе на Балканском полуострву, припадала је Византијској патријаршији до осамостаљивања Српске патријаршије, чији део постаје све до укидања њене независности. Од тада је била под Цариградском патријаршијом све до добијања аутокефалије 1991. године. Данас је једна до најактивнијих помесних цркава.

Седиште Албанске цркве је у Тирани.

На трону Тиранске архиепископије налази се Блажењејши архиепископ тирански и све Албаније Анастасије.

Главни чланак: Православна црква чешких земаља и Словачке

Формирала се од разних група православних. Једна мала православна група постојала је у Прагу још 1870. године. А 1923. године васељенски патријарх именује епископа Саватија за епископа. Друга група јесте она која се одвојила од Рима и прешла у православље 1925. године, под управом Горазда Павлика, кога је хиротонисао српски патријарх.

Године 1930, једна група унијата Карпато-Руса враћа се у православље и формира епархију у Мукачеву. Друга група сачињена је од Рутена гркокатолика из прешевске епархије, који су се вратили у православље 1950. године.

Московска патријаршија доделила је аутокефалију овој цркви 1951. године. Отада православна црква са седиштем у Прагу има ранг митрополије.

На трону Прашке митрополије налази се Блажењејши митрополит чешких земаља и Словачке Христофор.

Главни чланак: Православна црква у Америци

Последњих деценија неколико цркава успело је да стекну статус аутономије или аутокефалије, после процедуре непознате у историји организације помесних цркава. „Аутокефалију“ ових цркава остале православне цркве сматрају за релативно неканонску, сем мајке цркве која им је исту доделила. Таква је Америчка православна црква. Већина православних у Америци, различитог етничког порекла и сопственог литургијског језика, обухваћена је у епархије које се налазе под јурисдикцијом дотичних помесних цркава. Епископи ових епархија формирају „Сталну конференцију канонских православних епископа у Америци“. Московски патријарх Алексеј додељује аутокефалију Руској православној саборној митрополији у Америци (митрополија), око које су се окупиле неке епархије и парохије са још непризнатим канонским статусом.

Поглавар Православне цркве у Америци је архиепископ вашингтонски и митрополит све Америке и Канаде Јона.

Главни чланак: Финска православна црква

Обухвата православне у Карелији. Године 1918. оформила се као од Московск�� патријаршије независна црква, а 1923. цариградски патријарх Мелетије IV даје јој ранг аутономне архиепископије под његовом јурисдикцијом. То је Московска патријаршија признала тек 1958. године. Црква има административни центар у Куопију, где је и седиште архиепископа Карелије и целе Финске.

Поглавар Финске православне цркве је архиепископ Карелије и целе Финске Лав (Маконен).

Главни чланак: Синајска архиепископија

Синајска архиепископија обухвата православне хришћане окупљене око манастира Свете Катарине, који је основао цар Јустинијан (VI век), у подножју Мојсијеве Горе. У почетку манастир је био зависан од Јерусалимске патријаршије, али 1575. Цариградски синод признао му је аутокефалију, док су 1782. године то учиниле и четири древне источне патријаршије.

На трону Синајске архиепископије налази се Архиепископ синајски Дамјан.

Главни чланак: Јапанска православна црква

Православље је засађено у Јапану 1860. године. Испрва свештенике домороце рукополагали су руски епископи. После Другог светског рата Јапанска црква зависила је од руске аутокефалне Митрополије у Њујорку, све до 1970. године када је од московског патријарха добила аутономију.

Јапанска православна црква има статус митрополије, а њено седиште је у Токију.

На трону Токијске митрополије налази се митрополит токијски и целог Јапана Данило.

Главни чланак: Кинеска православна црква

Кинеска православна црква је настала 1956. године, када је добила аутономни статус од Московске патријаршије.

Преживела је велики прогон током културне револуције шездесетих година у Кини и антирелигиозне политике њене комунистичке партије. У децембру 2004. године у Пекингу се у својој 80. години упокојио последњи кинески православни свештеник Александар Ду Лифу. Он није дочекао да добије решење од владе за отварање православне парохије у Пекингу, јер су власти тврдиле да за то нема довољно верника (око 300 људи).

У 21. веку православна црква у Кини доживљава свој препород. Велики број кинеских студената данас студирају на различитим богословским институтима у Русији. Према извештају свештеника Дионисија Поздњајева, који је одговоран за везе са Кином у ОВЦС Руске православне цркве, у Кини живи око 13.000 православних. Постоје и парохије без свештенства у Синђангу и Унутрашњој Монголији, док руска православна црква у Харбину представља локалну знаменитост. Московска патријаршија жели званично признавање православне цркве, али главна препрека за то је мали број парохијана.

Православни који се налазе ван граница помесних традиционалних цркава, било као плод мисије, било као последица скорашње емиграције (тзв. православна „дијаспора“), формирају више категорија:

1. епархије и парохије са канонским статусом, које непосредно зависе од матичних цркава и које су у заједници са свим православним црквама;
2. аутономне групе, од којих неке нису признате у канонској позицији;
3. изоловане групе емиграната које немају заједницу ни са једном православном аутокефалном или аутономном црквом.
4. групе римокатолика или других заједница које се организовано враћају православној цркви.

У складу је са одлукама Четврте предсаборске свеправославне конференције одржане од 6. до 12. јуна 2009. у Шамбезију код Женеве и потребе канонског организовања православне дијаспоре у складу са еклисиологијом и са канонском традицијом и праксом Православне цркве започет је процес стварања „епископских сабрања“ у одређеним подручјима света ради регулисања стања у дијаспори, то јест међу православним верницима настањеним изван традиционалних граница помесних православних цркава. Председници тих сабрања биће епископи који имају првенство међу епископима Васељенске патријаршије у датом региону, а у њиховом одсуству следећи епископи, по реду у диптисима Цркава. Чланови пак тих сабрања јесу сви епископи које све православне цркве признају као канонске, а који врше пастирску службу и имају надлежност над постојећим заједницама у сваком региону. Мисија епископских сабрања јесте да манифестују и унапређују јединство Православне цркве, да заједнички врше пастирску службу међу православним верницима региона и да заједнички сведоче православље пред светом. Одлуке епископских сабрања доносе се на основу начела консензуса Цркава које су у њима заступљене преко својих епископа. ^[4]

До сада формирана сабрања православних епископа:

• Скупштина канонских православних епископа Сјеверне и Централне Америке,
• Православна епископска конференција Јужне Америке
• Скупштина православних епископа Француске,
• Православна епископска конференција Аустрије,
• Православна епископска конференција Немачке,
• Православна епископска конференција Швајцарске,
• Православна епископска конференција Италије и Малте,
• Свеправославна епископска конференција за Британска острва,
• Православна епископска конференција Белгије, Холандије и Луксембурга,
• Православна епископска конференција Скандинавије,
• Православна епископска конференција Шпаније и Португалије,
• Епископска конференција свих канонских православних епископа Океаније

• Православље
• Српска православна црква