Раскол Тита и Стаљина

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Тито
Стаљин
Карта источног блока након што је Југославија одлучила остати несврстана држава

Раскид Тита и Стаљина, или раскол Југославије и СССР-а, односи се на раскол између вођа Југославије и СССР-а, Јосипа Броза Тита и Јосифа Стаљина, што је довело до избацивања Југославије из Комунистичког информационог бироа (Информбиро) 1948.

У суштини, спор се сводио на то што је совјетска влада хтјела контролирати југославенску унутрашњу и вањску политику, док је југославенска влада, након тешко изборене слободе у Другом свјетском рату, жељела остати неовисна и самостална, а не постати послужна совјетска сателитска држава. Започела је у облику совјетских критика тобожњих грешака у изградњи социјализма те оптужби да Комунистичка партија Југославије (КПЈ) води "антисовјетску политику", што је КПЈ одлучно одбацила.[1]

Према новијим истраживањима, позадински разлог сукоба је било Стаљиново супротстављање Титовом покушају да стави под своју контролу Албанију и Грчку у сарадњи са Бугарском, односно да успостави Балканску федерацију, моћни источноевропски блок ван контроле Москве.[2]

Кронологија догађаја

Након испоруке наоружања Југославији 1944-1945 године, Совјетски Савез је очекивао да заузврат има право од Југославије тражити разне уступке.

СССР се мијешао у југославенску производњу и индустрију јер је хтио робу којом био слиједио своје властите интересе.[3] Тенденција мијешања совјетске владе у југославенске унутрашње послове одражавала се у низу захтјева, од којих је најдрастичнији био да се формира совјетска обавјештајна служба у југославенским установама. 18. и 19.3. 1948. СССР је повукао све војне и цивилне стручњаке из Југославије, одбија преговоре о закључењу трговинског споразума и пријети економским санкцијама.[1] Резолуција Коминформа 28.6. 1948. доноси "осуду југославенског руководства". Титово "не" Москви довело је до великог метежа у СССР-у. Стаљин је након побједе у Другом свјетском рату имао апсолутну моћ те је било какво одбијање било врло опасно, а није било искључено ни да совјетски војници не започну и рат са Југославијом. Карло Штајнер, југославенски комунист који је тада недужан одржавао 20-годишњу казну у совјетским концентрацијским логорима, у својој књизи 7000 дана у Сибиру наводи да је недуго након тог догађаја позван од НКВД-а на саслушање те да су му понудили да јавно оцрни Тита и КПЈ у замјену за раније пуштање на слободу, што је он одбио. Официри НКВД-а су тада изјавили:

Дани југославенских издајица су одбројани. Ви знате да смо згазили колоса као што је била Хитлерова Њемачка. С Југославијом ћемо бити готови за неколико сати.[4]

Стаљин је увео економску блокаду Југославије, совјетска војска је изводила војне вјежбе уз источне југославенске границе а покренута је и нова чистка комунистичких партија у источној Еуропи како би се искоријенио Титоизам.[3] Албанија прекида дипломатске односе са Југославијом те истиче претензије према Косову, док Бугарска износи територијалне претензије према СР Македонији.[1] Овакав притисак само је отежала суша у Југославији 1950., као и затегнути односи према Западу због питања Трста, али се САД укључила те јој пружила помоћ у храни у вриједности од 9,5 милијуна $.[5] Помоћ је настављена и идућих година, како би се поткопао Стаљинов покушај хегемоније у источној Еуропи.[3]

Тито је раскинуо односе са источним блоком те кренуо у стварање покрета несврстаних. Због своје позиције између двају страна у Хладном рату, Југославија је усвојила политику националне самообране те премјестила творнице оружја у средиште државе.[6] Око 500 југославенских комуниста у СССР-у одбило се тада вратити натраг у Југославију. I у самим редовима партије, око 55.000 чланова или 12% саме КПЈ, је стало на страну совјетског Коминформа. Титов одговор како би сузбио стаљинисте у властитим редовима био је оштар: око 16.000 је послано у радне логоре, поглавито Голи оток, док је 5.000 емигирирало. Укупно је око 172.000 људи ухићено у Југославији од 1948. до 1952.[7] Тито је тако преживио, ојачао углед Југославије у свијету те наџивио Стаљина чак 27 година. Велика помоћ био је САД, који је Југославији доставио модерно оружје, али и Корејски рат који је совјетској влади задао додатне проблеме на истоку.[8] Овај раскол се каткад узима као једна од Стаљинових најгорих стратешких грешака: умјесто да је дао Југославији аутономију, дао јој је могућност да постане супарничка комунистичка држава, те је отворен пут за друге верзије комунизма независне о СССР-у, па и будуће побуњенике у НР Кини.[3]

Тек након Стаљинове смрти 1953., почела је нормализација односа СССР-а и СФРЈ. Нови вође совјетске владе, Никита Хрушчов и Михаил Горбачов, су се касније испричали властима Југославије те окривили Стаљина због раскола.[9][10]

Повезано

Извори

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 Крлежа 1969, стр. 311
  2. ↑ Јероним Перовиц, "Тхе Тито–Сталин Сплит: А Реассессмент ин Лигхт оф Неw Евиденце." Јоурнал оф Цолд Wар Студиес (Спринг 2007) 9#2 пп: 32-63
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 Цоок 2001, стр. 1391
  4. ↑ Штајнер 1971, стр. 298
  5. ↑ Крлежа 1969, стр. 312
  6. ↑ Халл, стр. 231
  7. ↑ Хопф 2012, стр. 106
  8. ↑ Петер Хумпхреy (10.7. 1988). „Ласт оф Тито'с Аидес : Десперате Моментс оф '48 Рецаллед”. Лос Ангелес Тимес. 
  9. ↑ „1964: Кхрусхцхев 'ретирес' ас хеад оф УССР”. ббц.цо.ук. 15.10. 2005. 
  10. ↑ „Горбацхев Фаултс Сталин он Рифт Wитх Тито”. Неw Yорк Тимес. 17.3. 1988. 

Литература

  • Цоок, Бернард А. (2001). Еуропе Синце 1945: Ан Енцyцлопедиа, Опсег 2. Таyлор & Францис. ИСБН 9780815340584. 
  • Халл, Рицхард C.. Цонсумед бy Wар: Еуропеан Цонфлицт ин тхе 20тх Центурy. Университy Пресс оф Кентуцкy. ИСБН 9780813173535. 
  • Хопф, Тед (2012). Рецонструцтинг тхе Цолд Wар: Тхе Еарлy Yеарс, 1945-1958. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 9780199858484. 
  • Крлежа, Мирослав (1969). Енциклопедија Лексикографског Завода (III. свезак - Хелиодор-Лагерлоф). Загреб: Југославенски лексикографски завод. 
  • Штајнер, Карло (1971). 7000 дана у Сибиру. Загреб: Глобус. ИСБН 9780552134866. 
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Raskol_Tita_i_Staljina&oldid=41803154”