Руси

За остале употребе, в. Руси (разврставање).

Руси
Димитрије I. • Петар I. • Ломоносов • Пушкин Достојевски • Толстој • Мендељејев • Чајковски Чехов • Павлова • Корољев • Гагарин
Укупно припадника
129 милијуна
Значајна подручја насељавања
Русија 115 889 107
Украјина 8 334 000 Казахстан 3 962 100 САД 3 152 959 Бјелорусија 1 142 000 Латвија 556 422 Канада 500 600 Киргистан 439 860 Молдавија 369 488 Естонија 331 000 Туркменистан 314 000 Уједињено Краљевство 300 000 Литва 219 789 Бразил 200 000 Италија 199 600 Њемачка 187 835 Азербејџан 144 000 Аргентина 114 303 Чиле 70 000 Таџикистан 68 200 Грузија 67 671 Уједињени Арапски Емирати 58 000 Аустралија 56 600 Шпањолска 42 585 Румуњска 36 397 Француска 15 601 Финска 15 600 Бугарска 15 595 Арменија 14 660 Кина 13 500
Језик
Руски
Вјера
Православље
Повезане етничке групе
Славени, Источни Славени Бјелоруси, Украјинци, Русини

Руси су народ који припада источнославенској језичној групи с око 145 милијуна припадника настањених широм свијета. У Русији живи око 79,8% грађана који се изјашњавају етничким Русима. Руси имају утјецајне мањине у више европских држава, а посебно је значајна мањина у Латвији, Бјелорусији и Украјини. Изван граница Европе Руси се у већем броју налазе у Казахстану и САД-у.

Руси су највећи славенски народ (слиједе их Украјинци и Пољаци) и најмногољуднији народ Европе. Током вјековног ширења средњовјековне руске државе према Централној и источној Источној Азији, Руси су долазили у дотицај са разним евроазијским народима, често туркијског, угро-финског и другог поријекла. У истом периоду већи број тих расно разноврсних племена асимилирао се са руским етносом који је настао у процесу мултикултуралног прожимања славенских и угро-финских племена на просторима централне Русије.

Руси су данас најсроднији Украјинцима, Бјелорусима, Балтима, и нешто мање Пољацима и Финцима. Међутим, у многољудном руском народу данас се налазе карактеристике многих других неевропских народа чије се генетске карактеристике не сусрећу у толикој мјери међу другим источноевропским народима. То је првенствено посљедица положаја аутохтоног руског простора у широј околици Москве и ширења руске државе преко 5. вијека из источне Европе скроз до пространства источне Азије и Аљаске.

Данас постоји неколико хисторијских полемика који се односе на почетак стварања модерне руске нације и права на насљеђе Кијевске Русије из 9. односно 10. вијека. За руске хисторичаре посебно је проблематична полемика и питање: јесу ли Кијевску Русију створили Викинзи, Украјинци или Руси.

Руски хисторијски документи упућују да руска племена све до 14. вијека нису имала властито колективно име. У почетку описни назив "руски", којег и данас користе у етничком смислу, стекли су у склопу Кијевске Русије, а надјенули су га кијевски кнежеви из 9. вијека тада познати као Рус. Руска племена Вјатичи, Кривичи и Радимичи на кијевском двору су названи "рус'кие људе".

Друга важна полемика, која је такођер усредоточена на Кијевску Русију (Рус') говори о међусобним културним односима између Русије и Украјине односно Московије и Рус'и. За голему већину Руса, Кијевска држава је била прва руска држава, док је за Украјинце она била прва украјинска држава. Разлог тим полемикама прати околности из 17. и 18. вијека, када је московски цар Петар Велики желио објединити руски и украјински народ на етничкој, културној и другој основи. Од краја 20. вијека односно распада СССР-а бројне научне полемике постале су политички мотивиране због успона украјинског национализма и тежњом за дистанцирањем двају народа.

Прва племена на територију будуће Москве јављају се у неолитику. Најстарија насеља датирају из трећег тисучљећа п.н.е., а откривена су на ширем подручју око данашњег града Москве. Прва источнославенска племена која су везана за данашње Русе јесу Вјатичи, Кривичи и Радимичи, који су такођер живјели у склопу Кијевске Рус'и. Та племена створила су базу за руску нацију која се током 5. вијека надопуњавала у склопу територијалног ширења Русије. Прво спомињање Москве, као града, забиљежено је у старом манускрипту из 1147. Године 1156, принц Јуриј Долгорукиј (Юрий Долгорукий; Yурy Долгорукy) подигао је утврду око насељеног мјеста и опкружио је јарком.

У саставу модерне руске нације налази се неколико бивших славенских и угро-финских племена које са сматрају темељним фактором у формирању руског етноса од 5. вијека. У културном смислу посебно су значајна славенска племена: Вјатичи, Кривичи, Илменски Славени, Радимичи; затим у етногенолошком смислу такођер су значајна угро-финска племена: Мордвини, Мокши, Мешчери, Муромани, Мари, Удмурти, Чуди, Чухни, Вепси, Перми, Југри, Печори и други.

Након напада Монгола у 13. вијеку, многи руски владари и племство имали су дотицаја и сродности са монголским. Након 17. вијека, модерни Руси сусрећу се у великом омјеру са источноевропским народима посебно са Украјинцима, Пољацима, Бјелорусима, Балтима и нешто мање Финцима. Такођер постоје значајни дотицаји са германским, јеверејским те кавкашким народима. Данас не постоји карактеритичан руски изглед иако у руској физиономији доминирају плава и свјетло смеђа коса, те плаве или свијетло смеђе очи. Исте карактеритситке су посебно значајне за средишњу Русију у околици града Москве односно простору који се сматрао аутохтоним за раздобља формирања модерног руског етноса.

Данашњи Руси у 10. и 11. вијеку били су саставни дио прве источнославенске државе Кијевске Русије. Током 8. вијека, на европски дио данашње Русије и Украјине почињу долазити скандинавска племена која прате водене токове балтичког и црноморског слива. Сва источнославенска племена бити ће уједињена ширењем кршћанства у 10. и 11. вијеку. Кршћанство прихваћа и шири кијевски кнез Владимир, праунук Олгин, рођен 956. и преобраћен 988. Током 11. вијека сва моћ централизирана је у Кијеву. С истока пријети опасност од Монгола и других номадских племена. Године 1240. Кијев су разорили Монголи, а води их Бату Кан. Разорени су готово сви кључни градови Кијевске Рус'и, осим Новгорода, Пскова и још неких важних градова у западној Украјини.

Монголско Царство раширило се преко азијског континента и данашње Русије под владавином Златне Хорде. Староруски териториј бит ће расцјепкан на бројне мање кнежевине, а предјелу Русије доминирати ће кнежевина Владимир-Суздаљ. Град Москва у 14. вијеку војно јача и под цариградским одобрењем постаје провинцијално средиште православне Цркве. У 15. вијеку кнез Иван III. задобио је Новгород и Твер избацивши Монголе. Иван IV. Грозни (1533.-1584.), први московски цар, оснива Велику кнежевину Москву, касније познату као Московску државу, која остаје средњовјековна све до Петра Великог (1689.-1725.), унука Михајла Романова (1613.-1645.). Михајло Романов наводно је имао врло оштре законе.

Петар Велики уводи реформе и побједом у бици на Полтави 1709., шири московске границе на запад. Обједињује освојен мултиетнички териториј у Руски империј (рус. Россијаскаја империја) који је обухватио и Рус' односно Украјину. Катарина II. Велика (1762.-1796.) наставила је Петрову империјалну политику ширећи териториј према јужној Украјини и источној Пољској.

У вријеме Александра I. (1801.-1825.) Наполеон води голему војску на Руски империј, његове трупе доживјеле су пораз 1812. Двије војске среле су се на пољу Бородино, а Русе је предводио маршал Кутузов. Око 108.000 војника овдје изгуби живот. У Паризу, јесен 1815. руски цар Александар I., аустријски Фрањо I. и пруски краљ Фридрик Вилим III. потписују Свету алијансу. Тај су документ касније потписали сви европски монарси осим британскога регента, султана и папе. Она говори о подршци коју ће потписници пружити једна другој у било којем тренутку . Александар II. границе Русије шири све до Пацифика и Централне Азије. Тада пак слиједи рат с Јапаном у којој Руси губе флоту и готово све битке.

У вријеме Николе II. завршена је изградња транс-сибирске пруге (1916.) и појављује се нова идеологија – бољшевизам. Цара Николу и његову обитељ након абдикације убијају бољшевици у Јекатеринбургу 1918. Истовремено, Сергеј Михаилович Прокудин-Горскии (рођен у Мурому; Сергей Михайлович Прокудин-Горский) напушта Русију, и преко Норвешке одлази за Енглеску да би патентирао прву колор камеру. Велике демографске губитке Руси ће доживјети током совјетских чистки и Другог свјетског рата.

Козачки утјецај видљив је од 15. до 20. вијека. Најпознатији руски односно козачки плес «Хопак» популаран је међу руским сељацима, као и чувеним композиторима Мусоргским и Чајковским. Од козака са Терека је и «Лезгинка», док је популарни «Чардаш» мађарског поријекла, Мађари га познају од 9. вијека и плешу га уз «Тáрогатó», могуће је да су га они преузели од Рома. Овај плес популаран је и међу Јеврејима (тзв. јеврејски чардаш, а Руси ��у га са собом прењели и у САД. Популарни плесови су такођер «Барyнyа», «Дробусхки» (степ плес) уз традиционална глазбала гармошка, трешотки, ложки или балалајку. Коробушка или «Коробеиники» је лирска народна пјесма и плес, стар око 150 година.

Позната руска глазбала: балалајка, домра, гусле, кољоснаја лира, донслој рилеј, аутентични руски хурди-гурди, гудок, рожок, жалеика, волинка, свирел, кугикли, ложки, трешчотки, калиуки.

• Балалајка (рус. балалайка); Балалајка је руска народна гитара триангуларног облика са три или шест жица које иду од клинова за подешавање све до базе инструмента. Она се спомиње први пута у документима из 17. вијека (1688.).
• Гудок (рус. гудок); је старо глазбало са три жице, од којих је једна постављена нешто више, и луком. Гудок је познат негдје од 12. вијека. Можда и раније, у 14. вијеку је модифициран.
• Трешчотка (рус. трещотка); врста су удараљки, у ствари низ малених плочица на узици које ударају једна у другу и клепећу.
• Рожок (рус. рожок); је народна трубља (трумпет) учињен од говеђег рога или брезове коре.
• Жалејка (рус. жалейка) је кларинет или рог с цијеви, најуобичајенији аутентични руски духачки инструмент.
• Свирељ (рус. свирель); је руска звиждаљка или флаута.
• Ложки (рус. ложки); су врста удараљки, посебно украшених дрвених жлица.

О руској кухињи може се говорити тамо од 9. вијека када је славенска популација научила пећи крух од ражи и квасца за дизање. Записе о првим рецептима оставили су нам редовници који су у манастирима морали живјети од плодова свога рада. Обрађивали су тло, ловили рибе, сакупљали гљиве, биље и воће, али су и записивали своје рецепте у књигу кухања. Једно од најпознатијих руских јела је јуха од купуса позната као шчи (рус. Щи), у коју се по данашњем рецепту стављају још и мрква, коријен целера, лук, крумпир и друго. Од традиционалних пића најпознатија су им квас и водка.

Староруска кухиња састојала се углавном од меса, рибе, дивљачи, поврћа и сакупљачких плодова, као што су гљиве, дивље воће и бобице. Раж је традиционална у припреми круха, док се пшеница користи тек у новије вријеме. Јухе су веома популарне, уз шчи, ту је и рассољник (рус. Рассольник). Риба је такођер популарна, у старој руској кухињи слатководна риба била је гост само на царским и бојарским столовима, делиције напосе бијаху лосос и јесетра. Посебно је на цијени кавијар, којега је народ јео са оцтом, папром и луком. Најчешће јело старих Руса било је црвено месо (говедина), те браветина и свињетина. Конзумација неких врста меса у то вријеме била је стриктно забрањена, непосе месо дивљег зеца, но зато су на располагању имали месо дивљих птица, међу којима и лабуда и ждрала, црног тетријеба и јаребица.

Московски период: У вријеме тзв. Московије и Москаља, биле су двије кухиње, она за богате, и једна за сиромашне. Храна обичних људи била је једноставна, но зато су софистицирани боари уживали у посебним специјалитетима, особито у вријеме каквих благдана.

Новије доба: У вријеме Петра Великог и Катарине Велике почиње њихова кулинарска традиција али и почињу прихваћати нека западноевропска јела, као што су сендвичи, француски и низоземски сиреви, шунка ,етц.

Традиционално руско село састоји се од дрвених кућа. Дрво је најуобичајенији материјал за градњу јер Русија њиме и обилује. Од дрвета се граде и цркве, и куће за купање и други господарски објекти. Типична кућа на фарми 'изба' јавља се у три регионална типа, господарске зграде праве четвртасто двориште и ограђене су ниском дрвеном оградом. У сјеверним дијеловима Русије споредне структуре вежу се на главну, док су на југу свака засебно. Варијације избе се очитавају у број величини и броју зидова. Пиатстенок (петерозидни) има екстра зид који дијели дневни од складишног простора. Главна соба има и велику глинену пећ која загријава једину просторију куће, а коју нема «клет», грађевина са четири зида, врло једноставне дрвене структуре.

У другим државама-слиједницама СССРа постоје велике руске мањине, као на примјер у Украјини, Бјелорусији, Казахстану, Киргистану, Латвији, Литви, Естонији као и у САДу и Аустралији. У Народној Републици Кини су Руси службено признати као мањина, они тамо живе већ генерацијама. Они у Кини живе на сјеверу Xињианга (укључујући Üрüмqи) и у Хеилонгјиангу.

Од краја СССР-а долази поново до великих усељавања, како Руса у Кину, тако и Кинеза у Русију. У вријеме Царске Русије као и за вријеме Совјетског Савеза, потицано је насељавање Руса на цијело подручје тадашње државе. Након слома, Руси се полако враћају на подручје данашње Руске Федерације. Руси имају посебно значајну мањину у Украјини гдје их живи око 8 милијуна.

• Интродуцтион то Руссиан Цултуре