Сан Леуцио
| Палача у Цасерти с парком, Ванвителлијев аквадукт и комплекс Сан Леуцио | |
|---|---|
 Свјетска баштина – УНЕСЦО | |
 | |
 | |
| Регистриран: | 1997. |
| Врста: | Културно добро |
| Мјерило: | и, ии, иии, ив |
| Угроженост: | но |
| Референца: | УНЕСЦО |
Сан Леуцио је област у опћини Цасерта, у јужној талијанској регији Кампанија; најпознатија као подручје око старе творнице свиле која је 1997. год., заједно с палачом у Цасерти и Ванвителлијевим аквадуктом, уписана на УНЕСЦОв попис мјеста свјетске баштине у Еуропи. Налази се 3,5 км сјеверозападно од Цасерт��, на 145 м надморске висине.
41°06′Н 14°20′Е / 41.100°Н 14.333°Е
Хисторија
[уреди | уреди извор]Год. 1750., Карло VII. Напуљски је по савјету министра Бернарда Тануцција одабрао ово мјесто, изворно мјесто краљевског ловачког дома обитељи Ацqуавива (сада обновљен, и познат као Палаззо дел Белведере), за необичан друштвени и технолошки експеримент. Наиме, желио је примјенити различите моделе производње свиле на темељу техничких иновација и упозорити на потребе радника. Комплекс је изграђен на остацима цркве св. Леуција, одакле је Ванвителијев водовод носио воду за краљевску палачу у Цасерти. Архитект Францесцо Цоллецини обликовао је индустријске зграде, гдје су бучни ткалачки стројеви инсталирани уз краљевске апартмане, а дневна соба је постала капелица за раднике, што је прилично јединствено у Еуропи касног 18. стољећа. Изграђено је и ново насеље за раднике и велика заједница ткалаца свиле је прерастала у индустријски град, који је 1789. год. назван "Колонијом краљевских ткалаца свиле" (Реал Цолониа деи Сетаиоли).
У својим раним данима, Сан Леуцио је било мјесто ужитака и краљевско ловиште Карловог сина, Фердинанда I., који није волио градску гужву и више је уживао у лову. У Сан Леуцију су кориштене најнапредније технологије у процесу добивања готовог производа, тада познате у Еуропи. Чланови колонија имали су повлаштени статус с модерним суставом социјалног осигурања. Краљ је планирао проширити колонију на прави нови град, Фердинандополис, али је пројект заустављен француском инвазијом 1799. год. Сан Леуцио се и даље развијао за вријеме француске управе од 1806. до 1815. год., а оставштина краља Карла је у томе што у граду и данас дјелује више творница свиле које раде за најзахтјевније свјетске потрошаче свиле.
Данас се у комплексу налази "Живи музеј свиле" који приказује све фазе производње свиле, а у дворишту дворца Белведере се чувају изворни ткалалчки разбоји. од 1999. год. у љетним мјесецима се у комплексу одржава "Фестивал Леуциана" који промовира дворац Белведере и његов парк.
