The Godfather (film)

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Тхе Годфатхер
Кино-постер
РежијаФранцис Форд Цоппола
ПродуцентАлберт С. Руддy
СценариоМарио Пузо
Францис Форд Цоппола
Роберт Тоwне (ван шпице)
ПредложакТхе Годфатхер
Марио Пузо
УлогеМарлон Брандо
Ал Пацино
Јамес Цаан
Рицхард С. Цастеллано
Роберт Дувалл
Стерлинг Хаyден
Јохн Марлеy
Рицхард Цонте
Диане Кеатон
МузикаНино Рота
Цармине Цоппола
Царло Савина
ФотографијаГордон Wиллис
МонтажаWиллиам Х. Реyнолдс
Петер Зиннер[1]
СтудиоАлфран Продуцтионс
ДистрибуцијаПарамоунт Пицтурес
Датум(и) премијере
15. 3. 1972 (1972-03-15)
(САД)
Трајање175 мин.
Земља Сједињене Државе
Језикенглески
сицилијански
Буџет6,5 мил. $[2]
Бруто приход245,066.411 $
Кронологија
Претходи: Сл(иј)еди:
Тхе Годфатхер Парт II

Кум (енгл. The Godfather) је амерички драмски филм режисера Франсиса Форд Кополе из 1972. године с Марлон Брандом, Ал Пачином, Џејмс Каном, Робертом Дувалом и Дајаном Китон. Филм је адаптација истоименог романа, који је написао Марио Пузо. Прича филма покрива период од 10 година (1945-1955) и прати италијанско-америчку породицу Корлеоне.

Филм је награђен наградама Америчке филске академије за најбољи филм, најбољег глумца и најбољи адаптирани сценарио, а изабран је и за чување у Националном филмском регистру Сједиљених Држава. Такође је рангиран као други најбољи филм у историји америчке кинематографије, иза Грађанина Кејна на списку „100 година... 100 филмова (издање на 10. годишњицу)“ Америчког филмског института[3]. Исто тако, рангиран је као први на списку „250 најбољих“ ИМДБ[4], први на списку 100 најбољих сајта Метацритиц[5] и међу првих 10 на списку најбољих филмова свих времена сајта Роттен Томатоес[6].

Продукција

[уреди | уреди извор]

Копола и Парамоунт Пицтурес

[уреди | уреди извор]
Франсис Форд Копола, режисер филма.

Франсис Форд Копола није био први избор за режију, која је пре тога била понуђена бар двојици редитеља. Посао је био понуђен италијанском редитељу Серђу Леону, али је он одбио рекавши како није заинтересиран (после је снимио властиту мафијашку сагу Било једном у Америци, која се фокусирала на живодско-америчке гангстере)[7]. До тада, Копола је режирао осам филмова, од којих је био најпознатији верзија музикала Финианова дуга - иако је освојио Оскар за сценарију у филму Патон 1970.[8] Копола је био дужан Wарнер Брос. 400 хиљада долара због прекорачења буџета филма Џорџа Лукаса као и ТХX-1138, који је Копола продуцирао, а Кума је прихватио на Лукасов савет.[9]

Владало је велико неслагање између Кополе и студија, Парамоунт Пицтурес, а Копола је неколико пута умало био замењен. Парамунт је сматрао како Копола не ради на распореду, да је направио неколико грешака с аудицијом и продукцијом то да је инсистирао на непотребним трошковима. Копола каже, на ДВД коментару, да је био под притиском јер је зн��о да заменски редатељ чека у сени и да ће га заменити истог тренутка кад га опусте, али унаточ томе, успео је обранити своје одлуке и избећи отказ.

Аудиција

[уреди | уреди извор]

Кополин избор глумаца није био у складу са жељама шефова Парамаунта, посебно Марлон Брандо као Дон Вито Корлеоне. Парамаунт, који је хтео Лоренса Оливијеа (који је био недоступан због здраствених проблема), прво је забранио Кополи да ангажује Бранда, наводећи његово проблематично понашање на сетовима његових претходних филмова. У једном тренутку, Кополи је тадашњи председник Парамаунта рекао да се "Марлон Брандо никад неће појавити у овом филму". Након заузимања као шефова студија, Кополи је допуштено да ангажује Бранда под условом да овај прихвати мању плату него на претходним филмовима, да уради пробно снимање и да се обавеже како неће проузроковати одгађање у продукцији (као што је то чинио на претходним продукцијама)[10]. Копола је изабрао Бранда уместо Ернеста Боргнајна након што је овај на пробном снимању освојио и њега и руководство Парамаунта. Брандо је за своју улогу освојио награду Америчке филмске академије, коју је одбио да прими.

Студио је хтео Роберта Редфорда или Рајана О'Нила за улогу Мајкла Корлеонеа, али Копола је хтео непознатог глумца који изгледа као италијански Американац, и нашао га је у Алу Пачину[11]. Пачино је у то време није био познат[10], а студио га није сматрао подобним за улогу, делимично и због његове висине. Пачину је улога додељена након што је Копола запретио да ће напустити продукцију. За улогу су конкурисали и Џек Николсон, Дастин Хофман, Ворен Бејти, Мартин Шин и Џејмс Кан[10]. За улогу је био заинтересован и Елвис Пресли, али се није појавио на аудицији.

Пре него што је изабран Роберт Дувал, за улогу Тома Хагена су били разматрани Брус Дерн, Пол Њуман и Стив Маквин.

Тада непознати Роберт Де Ниро се пријавио за улоге Мајкла, Сонија, Карла и Паулија Гата. Изабран је за улогу Паулија, али Копола је средио "размену" с филмом The Gang That Couldn't Shoot Straight како би добио Ал Пачина.

Силвестер Сталоне се пријавио за улоге Карла Ризија и Паулија Гата, Антони Перкинс за Сонија, а Миа Фаров за Кеј. Вилијам Диван био је један од кандидата за улогу Моа Грина.

Софија Копола, тада новорођенче, је наступила као Мајкл Франсис Ризи, новорођени син Кони и Карла, у сцени крштења на крају филма. Наступила и у друга два филма. Копола је ангажовао и своје синове у улогама Френка и Ендруа Хагена, двојицу синова Тома Хагена. Могу се видети у уличној тучњави између Сонија и Карла и иза Пачина и Дувала у сцени сахвране.

Већина снимања обављена је између 29. марта и 6. августа 1971., док је сцена с Пачином и Кеатон била снимана у јесену - укупно се снимало 77 дана, мање од предвиђених 83 дана.

Снимало се на локацијама око Њујорка, као и у сицилијанским градовима Савоци и Форзи д'Агро. Кориштена је и једна локација у Лос Анђелесу[12]. Сцена са Пачином и кеатон снимана је у граду Рос, Калифорнија. Ентеријери су снимани у студијама Филмвејса у Њујорку[10][11].

Једна од најшокантних сцена у филму долази рано, она с одсеченом коњском главом. Протестовала су удружења за права животиња. Копола је касније рекао како је добио коњску главу од предузећа за производњу псеће хране; коњ није убијен специјално за потребе филма.

У роману, Џек Волц, је дуги, спори зум, који почиње с крупним планом погребника који мило Дон Корлеонеа, а завршава с кумом приказаним страга. Ова сцена, која траје око три минуте, снимана је компјутерским објективима које је дизајнирао Тони Карп. Објективи су коришћени и на снимању филма Силент Руннинг

За сцену крштења су коришћене две различите цркве. Унутрашње сцене снимане су у катедрали Светог Патрика у Њујорку. Спољне сцене након крштења снимане су у цркви Маунт Лорето на Стејтен Ајсленду, Њујорк. 1973. је пожар уништио добар део цркве. Остали су само фасада и звоник који су уклопљени у нову грађевину која је после саграђена.

Филм почиње на венчању кћерке Дон Вите Корлеонеа, Кони (Талија Шајр) за Карла Риција (Џиани Расо) у Њујорку у касно лето 1945. Како "ниједан Сицилијанац не може одбити услугу на дан венчања своје кћерке", Корлеоне, познат међу својим пријатељима и сарадницима као "Кум" и Том Хејген (Роберт Дувал) су заузети саслушавањем захтева пријатеља и сарадника. У међувремену, Дон Витов најмлађи син Мајкл (Ал Пачино), који се вратио из Другог светског рата као одликовани јунак, прича својој девојци Кеј Адамс (Дајана Китон) анегдоте о криминалном животу свог оца, уверавајући је да он није као његова породица.

Међу гостима на свечаности ја славни певач Џони Фонтејн (Ал Мартино), Корлеонов кум, који је дошао из Холивуда да замоли Кума да му помогне да добије улогу која ће му ревитализирати каријеру. Џек Волц (Џон Марлеј), шеф студија, не да Фонтејну улогу, али Дон Вито Корлеоне каже Џонију: "Направићу му понуду коју неће моћи да одбије." Хејген је послан у Калифорнији како би решио проблем, али му Волц љутито одврати како неће дати Фонтејну улогу, која је савршена за њега, јер је Фонтејн "уништио" старлету коју је Волц фаворизирао. Следећег јутра, Волц се буди и у кревету проналази крваву одсечену главу свог трофејног коња.

По Хејгенову повратку, породица се састаје с дилером хероина Вирџилом "Турчином" Солоцом (Ал Летиери), који је утецајан у противничкој породици Таталија. Солоцо замоли Дон Корлеонеа (Марлон Брандо) за политичку заштиту и финанцирање како би се почео масовни увоз и дистрибуција хероина, али унаточ великој колични новца који би се зарадио, Корлеоне одбија. Дон Витов најстарији син, Сантино "Сони" Корлеоне (Џејмс Кан), упада у разговор и неизравно изрази интерес за посао. Његов отац, љут због Сонијеве несугласице ��ред човеком који није члан породице, касније га насамо укори.

Убрзо након одбијања Дон Корлеонеа, он шета погођен неколико пута на локалној тржници. Јавно се не зна да ли је преживео. Солоцо и његови људи затим убијају Луку Брасија (Лени Монтена) и отимају Хејгена. Солоцо наговара Хејгена да понуди Сонију договор који је претходно понуђен његовом оцу, али Сони одбија и размислити о послу, рекавши како ће заратити са породицом Таталија и Солоцом.

Мајкл, којег друге мафијашке породице сматрају "цивилном" (није умешан у мафијашке послове) па зато може живети нормалним животом, посећује оца у болници. Одмах постаје сумњичев након што је приметио да нема полицијаца да чувају Дона. Схвативши да му је оцу опет намештено, назива Сонија, а након тога премешта оца у другу собу. Након тога одлази вани како би пазио пред вратама. Уз помоћ изненађеног Енца, одбија Солоцове људе. Долази полиција с корумпираним капетаном Маклускијем (Стерлинг Хејден), који удари Мајкла у лице. Појављује се Хејген с "приватним детективима" овлаштеним да носе оружје како би заштитили Дон Корлеонеа.

Након покушја убиства свог оца у болници, Мајкл се добровољно јавља да убије Солоцоа и капетана Маклускија, који глуми Солоцова телохранитеља. Сони и остали искуснији чланови породице се насмију Мајклову наводну наивност, а Сони га прекори да не реагира преособно и емоциално. Међутим, Мајкл их уверава да је убијање Солоцоа и Маклускија у интересу породице, то да он, као "цивил", неће изазвати пуно сумње код Солоцоа.

Састанак између Мајкла и Солоцоа, уз присусност Маклускија, договоран је у ресторану, наводно да се договори мир. Мајкл одлази, узима скривени пиштољ и убија Солоца и Маклускија, обојицу погода у глави. Како би избегао ухваћење за убиство, Мајкл је поислан на Сицилију док се породица Корлеоне припрема за рат против пет породице, које се уједињују против Корлеонеових.

На Сицилијијима, Мајкл живи под заштитом Дон Томасина, старог пријатеља породице. Тамо, он се ожени с локалном девојком, Аполониом, која је после убијена током покушаја убиства Мајкла.

У међувремену, у Њујорку, Дон Корлеоне се враћа кући из болнице. Он је изван себе након што је чуо да је Мајкл био тај који је убио Солоца и Маклускија. Неколико месеци после, 1948., Сони пребије Карла јер је тукао Конија. Након што ју је Карло још једном претукао, Сони одлази сам како би га пронашао и убио. На путу, упада у заседу на неплатним кућицама где га муче до смрти.

Уместо тражења освете за Сонијево убиство, Вито Корлеоне се састаје са шефовима пет породице како би прекинули рат између породице. Не само да им рат узима материјани и људски живот, него је прекид сукоба једини начин да се Мајкл може сигурно вратити кући. Променивши своју петходну одлуку, Вито се договара да ће породица пружити политичку заштиту за продају хероина Филипу Таталији (Виктор Рендина). На састанку, Дон Вито Корлеоне схваћа да је Дон Барзини (Ричард Конте), а не Таталија, одговоран за мафијашки рат.

Како у је сигурност осигурана, Мајкл се враћа са Сицилије. Након више од годину дана, враћа се својој бившој девојици, Кеј, рекавиши како је жели оженити. Како је Дон полу-умировљен, Сони мртав, а средњи брат Фредо (Џон Казале) се сматра неспособним да води породички посао, Мајкл постаје шеф и каже како ће породички посао убрзо бити у потпуности законит.

Пит Клеменза (Ричард С. Кастелано) и Салваторе Тесио (Ејб Вигода), два "капетана" породице Корлеоне, проговоре да их породични Барзини омаловажава то да затраже допуштење да узврате, али Мајкл одбија. С оцем као цонсиглиереом, планира породички посао преселити у Неваду и након тога, Клеменза и Тесио могу основати властите породице. Мајкл обећава да ће Конин муж, Карло, бити његова десна рука у Невади, док ће Хејген бити одветник породице у Лас Вегасу.

У Лас Вегасу, Мајкла поздравља Фредоа, у хотелу "Касино" у којем Корлеонеови имају удео, а води га Мо Грин (Алекс Рочо). Мајкл каже Џонију Фонтејну да ће породица требати његову помоћ у анговарању Џонијевих пријатеља у шоу-бизнису са потпишу дуготрајне уговоре за наступе у касинима. На састанку с Моом Грином, Мајкл понуди да откупи његов удео, али овај безобразно одбије. Грин верује како су Корлеонови слаби, то да може постићи бољи договор с Барзинијем.

Мајкл се враћа кући. На приватном састанку, Вито му препорућује да ће непријатељи породице покушати убити Мајкла користећи поверљивог сарадника да договоре састанак као изговор за убиство. Убрзо након тога, Дон Вито умире од срчаног удара док се играо с малим унуком.

Током спровода, Тесио преноси Мајклу понуду за састанак с Барзинијем, што га означава као издајника којег је Вито очекивао. Мајкл договара убиства Моа Грина, Филипа Таталија, Емилија Барзинија, Антонија Страчија и Карминеа Кунеоа, што се одвија за време крштења Кониа и Карлова другог сина, којем је Мајкл кум. Након крштења, Тесио верује да ће он и Мајкл на састанак с Барзинијем. Уместо тога, одводе га Вили Чичи и други плаћеници како би га убили. Мајкл се супротставља Карлу у вези Сонијева убиства, то га превари да призна да је он наместио заседу. "Данас", каже Мајкл, "ћу средити породичне послове." Мајкл каже Карлу као је његова казна, то да неће имати везе са породичким послом. Њему даје авионску карту за Неваду. Карло улази у ауто како би отишао на аеродром, али га убије Клеменза.

Касније, Кони се супроставља Мајклу, оптужујући га за Карлово убиство. Кеј упита Мајкла у вези оптужби, али он одбија одговорити. Она инзистира, а Мајкл слаже, рекавши јој како није имао никакве везе са Карловом смрту. Како филм завршава, Кеј гледа како Клеменза и Рока Лампонеа одају почаст Мајклу, љубећи му руку и ословљавајући га "Дон Корлеоне". Нови капо Ал Нери (Ричард Брајт) затвара врата, а Кеј схваћа да је Мајкл постао нови кум.

Разлике у односу на роман

[уреди | уреди извор]

Један од главних делова Пузовог романа који није искориштен за филм била је флешбек (фласхбацк) прича о раном животу Дон Корлеона, укључујући његов долазак у САД, брак и очинство, убиство Дон Фанучија и његов узлет у мафијашкој хијерархији, све оно што је искориштено у Куму 2.

Многи споредни делови радње нису добили своје место на великом платну, укључујући: несрећу певача Џонија Фонтејна са женама и проблеме с гласом: Сонијеву љубавницу Луси Манчини која налази љубав са доктором Јулесом Сегалом (који се уопште не појављује у филму), који не само да јој поправља вагину него и контактира хирурга који поправља Мајклове кости лица (које је оштетио капетан МакКлускеј). Оперише гласнице Џонија Фонтејна, поправивши му глас; педофилију Џека Волца; кућни живот Кеј Адамс; демонску порочност Луке Брасија; досетљиви план Дон Корлеонеа о Мајкловом одлазаку на Сицилију. Детаљни напад на двојицу мушкараца који су напали кћерку Бонасере, којег је предводио Поли Гато, а којег се само спомиње у филму и информације о Фреду Корлеону, које индицирају да је његово помамно завођење плесачица параван за дубоко потиснуту хомосексуалност.

Случајно, у роману се даје до знања како Луси није остала трудна са Сонијем када се она преселила у Лас Вегас, па је тако без смисла прича о Винсенту Манчинију у Кум 2. Зачудо, Марио Пузо је писао сценарије за сва три филма, па му је контрадикција морала бити позната.

Ликови с мањим улогама у филму него у роману су Џони Фонатане, Луси Манчини, Роко Лампоне и Ал Нери. Ликови који се нису појавили у филмској адаптацији су доктор Сегал, Генчо Абандандо и доктор Таза са Сицилије. Осим тога, у роману, Мајкл и Кеј имају два сина, али у филмовима имају сина и кћерку.

Роман се дотиче и судбина Мајклових телохранитеља на Сицилији, Фабриција и Калоа. У филму оба преживљавају (Кало се чак појављује у трећем наставку). У књизи, Кало умире с Аполониом у експлозији аутомобила, док је Фабрицио убијен као још једна жртва у славној "сцени крштења" након што је откривен како води пицерију у Сједињеним Државама.

Крај књиге разликује се од краја филма: док у филму Кеј схваћа да је Мајкл постао "као његова породица", у књизи јој Том Хејген открива тајне за које, према њему, би био убијен да Мајкл сазна. Током филмске сцене крштења, шефови мафијашких породица бивају убијени. У роману су убијени само Барзини и Таталија, који су пре тога били у рату са Корлеонеовима.

  1. Марц Лауб анд Мурраy Соломон аре листед ас унцредитед едиторс бy соме соурцес; сее Аллмовие Продуцтион цредитс Архивирано 2006-04-26 на Wаyбацк Мацхине-у
  2. Коментар Франциса Форда Цопполе на ДВД-издању "Тхе Годфатхер – Тхе Цоппола Ресторатион"
  3. (en)Америцан Филм Институте "Цитизен Кане Стандс тхе тест оф Тиме"
  4. „ИМДб Топ 250”. ИМДБ. 
  5. (en)„Метацритиц: Бест Ревиеwед Мовиес”. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-09. Приступљено 2008-08-28. 
  6. (en)„"Роттен Томатоес: Топ Мовиес: Бест оф Роттен Томатоес”. 
  7. Тхе Кид Стаyс ин тхе Пицтуре (2002), доцументарy филм абоут Еванс' лифе
  8. Јон Е Леwис, ур. (1998). Неw Америцан Цинема. Дуке Университy Пресс. стр. 14-17. 
  9. Хеарн, Марцус (2005). Тхе Цинема оф Георге Луцас. Неw Yорк Цитy: Харрy Н. Абрамс Инц.. стр. 46. ИСБН 0-8109-4968-7. 
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Тхе Годфатхер ДВД Цоллецтион доцументарy А Лоок Инсиде, [2001] Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Лоок” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  11. 11,0 11,1 Тхе Годфатхер ДВД цомментарy феатуринг Францис Форд Цоппола, [2001]
  12. ТХЕ ГОДФАТХЕР: Сцене Лоцатионс

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Претходник:
Француска веза
Оскар за најбољи филм
1972.
Наслједник:
Жаока