Ultimo tango a Parigi

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ултимо танго а Париги
Кино-постер
РежијаБернардо Бертолуцци
ПродуцентАлберто Грималди
СценариоБернардо Бертолуцци
Францо Арцалли
Агнèс Варда (француски дијалози)
синопсис: Бернардо Бертолуцци
УлогеМарлон Брандо
Мариа Сцхнеидер
Јеан-Пиерре Лéауд
МузикаГато Барбиери
ФотографијаВитторио Стораро
МонтажаФранцо Арцалли
Роберто Перпигнани
ДистрибуцијаУнитед Артистс
Датум(и) премијере
14. 10. 1972 (1972-10-14) (НY)
15. 12. 1972 (1972-12-15) (САД)
Трајање129 мин.
250 мин. (оригинална верзија)
Земља Француска
 Италија
Језикенглески
француски
Буџет1,25 мил. $

Ултимо танго а Париги (француски: Le Dernier Tango à Paris; енглески: Last Tango in Paris; дословно Посљедњи танго у Паризу) је италијанско-француски играни филм снимљен 1972. у режији Бернарда Бертолуцција. По жанру је љубавна драма а протагонистица је млада Парижанка (чији лик тумачи Мариа Сцхнеидер) која успркос тога што се ускоро треба удати започиње страствену, али анонимну секусалну везу са средовјечним америчким удовцем (чији лик тумачи Марлон Брандо). Филм је направљен у јеку сексуалне револуције те је изазвао бројне контроверзе због за дотадашње стандарде неуобичајено натуралистичког приказа људске сексуалности, укључујући сцене аналног секса. Док је с једне стране међу либералним критичарима изазвао одушевљење, међу конзервативнима је проглашен порнографијом те је био изложен цензури и забранама у низу земаља.

Улоге

[уреди | уреди извор]

На снимању

[уреди | уреди извор]

Као и код осталих филмова које је снимио у то време, Брандо није желео да памти текст. Бертолучи му је учинио уступак, те његове реченице записивао на цедуље и уклапао их у ентеријер.[1] Камерман је наравно, имао задатак да пази да нека од њих не упадне у кадар. Међутим, када је у сцени бдења затражио да неке реченице напише на телу своје мртве супруге, редитељ је одлучно одбио.[2]

Марија Шнајдер је рекла да је Бертолучи изузетно лукав и човек широких схватања. Рекла је да су на снимању сви били веома блиски, јер их је он терао да једно другом причају најмрачније детаље из своје прошлости. Шнајдерова је признала да је спавала са педесетак мушкараца и двадесетак жена, да је била зависник од хероина, кокаина и марихуане.[3] Касније је демантовала Бертолучија, који је изјавио да је Брандо према њој гајио веома очинска осећања.[1] Изјавила је да је тачно да јој је Марлон био фигура патрона, али то није био однос родитеља према детету.[2] Додала је још и следеће:

Требало је да позовем свог менаџера и адвоката на сет, јер не можете присилити некога да ради нешто што није у сценарију. Међутим, тада то нисам знала. Марлон ми је рекао: Марија, не брини, то је само филм! Иако је то што је радио била само глума, у тој сцени сам истински плакала. Осећала сам се тако понижено, и да будем искрена, помало силовано од стране обојице – и Бранда и Бертолучија. На крају, Марлон ме није чак ни позвао да ме утеши или да ми се извини. Срећом, имали смо још само једно такво снимање.[4]

Рекла је још да је то једина ствар у њеном животу коју није требала да уради,[5] која јој је тада уништила живот.[6] Бертолучи је 2011. године признао да је она била превише млада да разуме шта се ради, и да јој је овим филмом украо младост.[7] Као и Шнајдерова, и Брандо се осећао потпуно силованим.[5] Обећао је Бернарду да више никада неће снимити филм попут овог[2] и нису говорили петнаест година.[8] Бертолучи се покајао што је снимао Брандове гениталије. Рекао је да се толико идентификовао са њим, да би приказивање Брандовог полног органа, било као приказивање његовог самог.[2] Због тога је ту сцену избрисао, тачније, оставио за себе.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,0 1,1 „Селф-Портраит оф ан Ангел анд Монстер - ТИМЕ”. Архивирано из оригинала на датум 2013-08-25. Приступљено 28. 8. 2011. 
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 Мицхенер, Цхарлес. Неwсwеек. "Танго: Тхе Хоттест Мовие." Фебруар 12, 1973.
  3. ↑ Клемесруд, Јудy. "Мариа Саyс хер 'Танго' ис Нот." Тхе Неw Yорк Тимес. Фебруар 4, 1973. стр. 117.
  4. ↑ „И фелт рапед бy Брандо | Маил Онлине”. Приступљено 28. 8. 2011. 
  5. ↑ 5,0 5,1 „Доwнхилл риде фор Мариа афтер хер танго wитх Брандо - Филм - Ентертаинмент”. Приступљено 28. 8. 2011. 
  6. ↑ „Xан Броокс талкс то Бернардо Бертолуцци | Филм | гуардиан.цо.ук”. Приступљено 28. 8. 2011. 
  7. ↑ „ГреенЦине Даилy: ИНТЕРВИЕW: Бернардо Бертолуцци”. Архивирано из оригинала на датум 2011-01-05. Приступљено 28. 8. 2011. 
  8. ↑ „Брад Балфоур: Легендарy Осцар-Wиннер Бернардо Бертолуцци'с Цареер Целебратед ат МоМА”. Приступљено 28. 8. 2011. 

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ultimo_tango_a_Parigi&oldid=41831476”