Роман Јакобсон — разлика између измена

Роман Осипович Јакобсон (23. октобар 1896, Москва – 18. јули 1982, Бостон) , руски лингвиста и семиотичар, био је један од најутицајнијих лингвиста 20. века и зачетник развоја структуралистичке анализе језика, поезије и уметности.

Живот и рад

Рођен, у богатој породици руских јеврејских досељеника, у Москви од раног доба био је фасциниран језиком. Као студент био је водећа фигура Московског лингвистичког серкла и учествовао у московском активу светске авангардне уметности и поезије. Лингвистика у то време је била обележена неограматичарима и инсистирала да је једино научно проучавање језика проучавање историјске лингвистике и развоја речи кроз време (дијахронијски приступ). С друге стране, Јакобсон је под утицајем радова Фердинанда де Сосира развио идеју структурне анализе лингвистичких феномена (синхронијски приступ).

Године 1920. Јакобсон, услед политичких промена, напушта своју родну земљу и долази у Праг као члан Совјетске дипломатске мисије да настави своје докторске студије. У Прагу се спријатељује са бројним чешким књижевницима. Такође је импресионирао чешке академике својим изучавањем чешких стихова. Године 1926. он заједно са Н. Трубецкојим, В. Матхезиусом и осталима постаје оснивач прашке школе, односно лингвистичког друштва под називом Прашки лингвистички серкл. Док је Трубецкој инсистирао на томе да је језик начин чувања и саморазумевања културе, Јакобсон је супротно сматрао да је језик начин изражавања и развоја културе. Иако су њихови приступи били различити, њихова сарадња је била веома корисна за славистику и лингвистику 20-ог века. У то време Јакобсон је написао бројне радове из фонетике и 1929. године он користи термин структурализам да би први пут описао шта је дистинкција у руским студијама. Јакобсонова универзална структурално-функционална теорија фонологије базира се на принципу бинарности за успостављање дистинктивних обележја (опозиција) и била је прво успешно решење лингвистичке анализе у складу са Сосировим хипотезама. Под дистинктивним обележјем се подразумева оно својство једног гласа на основу којег тај глас стоји у фонолошкој опозицији према другом гласу. Принцип бинарности (дихотомије) испољава се у сврставању језичких јединица у парове од по два члана између којих постоји опозиција по присуству, односно одсуству карактеристичног обележја. Постојање дистинктивних обележја као стварних релевантних категорија у конкретном процесу споразумевања показују и психолошки тестови извршени над већим бројем лица.

После нацистичке инвазије на Праг 1941. године, Јакобсон одлази у Шведску и Данску где се придружује Копенхагеншком лингвистичком серклу и ту упознаје Луиса Хјелмслева. Јакобсон се интересује за антропологију и то му помаже да направи лингвистички заокрет у правцу хуманизма. По доласку у САД он постаје члан великог удружења интелектуалаца емиграната у Њу Јорку. Ту такође наставља дружење са чешким емигрантима. На –{Ecole Libre des Hautes Etudes}-, врсти франкофоног универзитета у егзилу Јакобсон сарађује са Клод-Леви Штраусом, који је исто био један од најпознатијих структуралиста. Предавајући на Колумбија универзитету, Харварду и МИТ-у, Јакобсон ствара познанства са многим америчким лингвистима и антрополозима као што су Бенџамин Ворф, Едвард Сапир, Франц Боас и Леонард Блумфилд.

Године 1949. Јакобсон се сели на Харвард универзитет где ће провести остатак свог живота. Његово интересовање се окреће од руске поезије према општим особеностима поетског језика. Са истраживањима на ту тему постао је светски познати мислилац. Почетком 1960. године Јакобсон свеобухватно проучава језик и почиње писати о комуникационим наукама у целини.

Комуникацијске функције

Јакобсон разликује шест комуникацијских функција, које одговарају димензијама комуникацијског процеса. Димензије су: 1.контекст; 2.порука; 3.пошиљалац; 4.прималац; 5.канал; 6.код. Функције су: 1.референтна (контекстуална или ситуациона информација); 2.поетска (естетска или креативна); 3.емотивна (лична или експресивна); 4.конативна (вокативно или императивно адресовање примаоцу); 5.фатичка (контролни радни канал); 6.металингвистичка (контролни радни код). Једна од шест функција увек је доминантна у тексту и обично одређује тип текста. У поезији доминантна функција је поетска функција: фокус је на самој поруци. Права ознака поезије је према Јакобсону „пројекција принципа једнакости од основе селекције до основе комбинације“. Уопштено говорећи, то значи да поезија успешно комбинује и интегрише форму и функцију. Јакобсонова теорија комуникација је први пут објављена у –{„Closing Statements: Linguistics and Poetics“}-. Данас ниједно истраживање на тему комуникацијских наука не може заобићи његов рад.

Легат

Јакобсонове три основне идеје данас играју значајну улогу у лингвистици, а то су лингвистичка типологија, маркираност (обележеност) и лингвистичке универзалије. Та три концепта су тесно испреплетана: типологија је класификација језика у смислу заједничких граматичких обележја као супротност заједничком пореклу, маркираност грубо речено означава то да су извесне форме граматичке организације „природније“ од других, односно ова разлика се тиче присуства или одсуства неког језичког обележја, и лингвистичке универзалије су назив за заједничка обележја свих језика света.

Јакобсон се бавио и непотпуним језичким системима, тражећи шта је у њима увек и најчешће присутно, а шта може и изостати. Тако су настали његови радови о дечјем језику и афазији. Афазија је језички поремећај, који настаје кад се оштети област мозга која је укључена у обраду језика. Према Јакобсону афазија је смањење способности одабира (селекције) или комбинације и контекстуализације.

Његове заслуге у лингвистици су постојале и на пољу морфологије, где је дао метод одређивања односа у оквиру морфолошких система према принципу бинарности (обележена категорија има према себи необележену категорију). Посебно је испитивао руски глаголски и падежни систем.

Иако је Роман Јакобсон у складу са програмом прашке школе, као њен најеминентнији члан највише пажње поклањао истраживању фонологије и дистинктивних обележја његова научна делатност је била вишеструка (комуникацијске функције, испитивања поетског језика, језичка типологија, социјална антропологија, психоанализа). Пре свега његовом заслугом Харвардска славистичка школа, коју је он формирао је данас једна од најрепрезентативнијих у свету.

Библиографија

• Р.Јакобсон “Remarques sur l'evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929
• Р.Јакобсон “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941
• Р.Јакобсон “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960
• Р.Јакобсон “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes:
  • 1.Phonological Studies, 1971
  • 2. Word and Language, 1971
  • 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980
  • 4. Slavic Epic Studies, 1966
  • 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978
  • 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985
• Р.Јакобсон “Questions de poetiqe, 1973
• Р.Јакобсон “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985
• Р.Јакобсон “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978
• Р.Јакобсон “The Framework of Language, 1980
• Р.Јакобсон “Halle M., Fundamentals of Language, 1956
• Р.Јакобсон “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979
• Р.Јакобсон “Pomorska K., Dialogues, 1983

Литература

• Ивић, Милка - Правци у лингвистици 1-2/Милка Ивић - 9.изд. допуњено поглављем "Лингвистика у деведесетим годинама". - Земун :Библиотека XX век ; Београд : Чигоја штампа, 2001