Јован Дучић — разлика између измена
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 80: | Ред 80: | ||
*[http://www.dereta.co.yu/pisac.jsp?id=815 Биографија Јована Дучића на сајту „Дерете“] |
*[http://www.dereta.co.yu/pisac.jsp?id=815 Биографија Јована Дучића на сајту „Дерете“] |
||
*[http://www.24casa.com/sections.php?op=listarticles&secid=1 Одломци из дела и песме Јована Дучића] |
*[http://www.24casa.com/sections.php?op=listarticles&secid=1 Одломци из дела и песме Јована Дучића] |
||
*[http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_09.html#_Toc412464028 Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности, Парнасо-симболичка поезија] |
|||
*[http://www.rastko.org.yu/istorija/jducic-jugoslovenstvo_c.html Јован Дучић о „југославизму“] |
*[http://www.rastko.org.yu/istorija/jducic-jugoslovenstvo_c.html Јован Дучић о „југославизму“] |
||
*[http://www.geocities.com/draganakonstantinovic/library/jovanducic.html Песмарица] |
*[http://www.geocities.com/draganakonstantinovic/library/jovanducic.html Песмарица] |
Верзија на датум 27. април 2007. у 18:56
Јован Дучић | |
---|---|
![]() Фотографија Јована Дучића | |
Датум рођења | 17. фебруар 1871. |
Место рођења | Требиње, Босна и Херцеговина |
Датум смрти | 7. април 1943.72 год.) ( |
Место смрти | Гери, САД |
Јован Дучић (Требиње, 17. фебруар 1871. — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943.) био је српски песник, писац и дипломата.
Биографија
О години рођења Дучића постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М.Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15.јун или 15.јул.
Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890 -1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустро-угарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године ,власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учтељску службу готово нигде, па се упошљава у манастирској школи у Житомислићу.
Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис Зору. Последње године боравка у Мостару, зајено са пријатељем писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу . За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926-1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члан�� изабран 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик у Мадриду.
Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југолсавији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.
Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Срспке књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.
Библиографија
- Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
- Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908.
- Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
- Песме (штампа «Давидовић»), Београд, 1908.
- Песме, издање С.Б.Цвијановића, Београд, 1911.
- Сабрана дела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће «Народна просвета» (1929-1930).
- Књ. I Песме сунца (1929)
- Књ. II Песме љубави и смрти (1929)
- Књ. III Царски сонети (1930)
- Књ. IV Плаве легенде (1930)
- Књ. V Градови и химере (1930)
- Књ. VI Благо цара Радована, Београд, издање пишчево, 1932.
- Градови и химере, (Путничка писма), Српска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940.
- Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943.
- Сабрана дела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Ктарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943.
- Сабрана дела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951.
- Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
- Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.
О Дучићевој поезији
Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.
Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ћe дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.
![](https://cdn.statically.io/img/upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/3/34/Jovan_Ducic.jpg/220px-Jovan_Ducic.jpg)
Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.
Приватни живот
У јесен 1893. године на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина“ млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године. Један део те коресподенције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и песник Алекса Шантић упутио Магдалени 6. априла 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје „Песме“. Љиљана Лукић, професор у пензији, чува у личном власништву преписку између Дучића и Магдалене.
Професорица Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је становала са сестром. После раскида са Дучићем Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. „Као каква романеска хероина живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела“, закључује професорица Лукић. Дучићева тајна вереница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу следеће речи, које и дан данас стоје уклесане на бијељинском гробљу: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће“.
Двадесет година пре Магдаленине смрти, Дучићу је, док је био опуномоћени министар Краљевине Југославије, стигла молба која сведочи о дубоком трагу који је Дучић оставио у Бијељини. Певачко друштво „Србадија“ тражила од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. „На првом месту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би желело и да би било срећно, ако види да ваш дом ’Србадије’ буде сазидан и назван Задужбина песника Јована Дучића-Србадија“, стоји између осталог у писму послатом 1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји стоји Дучићев рукопис: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог песника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.
Литература
- „Историја југословенске књижевности“, Ђорђе Анђелић, 1938 г.
Спољашње везе
![](https://cdn.statically.io/img/upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/4/4c/Wikisource-logo.svg/38px-Wikisource-logo.svg.png)
![](https://cdn.statically.io/img/upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/f/fa/Wikiquote-logo.svg/34px-Wikiquote-logo.svg.png)