Влакно

Природна влакна производ су природних процеса органске (флора и фауна) и анорганске природе (минерали).^[1] Природна влакна могу се надаље дефинирати и као скуп ћелија чија дужина значајно премашује њихов промјер.^[2] Иако природа обилује влакнастим материјама, нарочито целулозним врстама као што су памук, дрво, житарице и слама, само мали број се може користити за текстилне производе или друге индустријске сврхе.^[2]

У природи се налазе у облику у којем се могу директно искористити као текстилна сировина као вуна и памук, или у такву стању да је њихова употреба могућа након физикално-механичких захвата као код лана, јуте и свиле.^[1]

Постоје три главне групе природних влакана, то су:

• Биљна влакна грађена од целулозе,
• животињска влакна грађена од протеина, и
• минерална влакна]] силикатнога минерала кризотила.

Биљна влакна су влакна која настају у биљкама као производ природних процеса. У појединим биљкама влакна израстају из сјеменки као код памука, капока и акона, па се и зову сјеменска влакна. У некима се формирају у дијелу стабљике који се зове лико (ликова влакна) брнистра, јута, конопља, лан, рамија, а код неких у лишћу (сисал, агава, рафија), а код појединих и у плоду као код кокоса.^[3]

Једино сјеменска влакна као памук, израсну у таквом стању да се директно могу користити као текстилна сировина. Остала су влакна срасла с невлакнатим материјама, које треба одвојити адекватним биолошко-физикално-кемијским и механичким мтодама.^[3]

Целулоза је главни састојак биљних влакана, она уједно одређује њихове темељне карактеристике. Уз целулозу, влакна садрже и различите количине невлакнатих примјеса; лигнине, пектине, воскове, масноће, пигменте и др. Квалитета влакна зависи о количини тих примјеса, што је она мања - влакно је боље.^[3] Биљна влакна су отпорна на дјеловање лужина, а осјетљива на јаке минералне киселине, могу се искухавати, бијелити оксидацијским средствима те бојити различитим бојилима. Средње су чврстоће, чвршћа у мокром стању, у влажним и топлим складиштима нападају их микроорганизми, нарочито гљивице.^[3]

Добро подносе топлину на сухом, али су лако запаљива и брзо горе. Захваљујући целулози, добро упијају влагу из зрака, па се одјећа израђена од њих не набија статичким електрицитетом и врло је угодна за ношење, али нису еластична и лако се гужвају. Различите се врсте биљних влакана међусобно битно разликују у финоћи, дуљини и чврстоћи, па су им је и примјена различита, од финог и удобног рубља, периве горње одјеће, постељине и столног рубља до разноврсноих кућанских текстилија (подлоге за тепихе, простирке, отирачи), санитетских материјала и техничких текстила (амбалажа, везиво, ужад, привезнице за терет и др.).

Процент биљних влакана у укупној свјетској производњи влакана износи око 50%.^[3]

Биљна влакна могу израстати из сјеменки памука, капока, акона, или бити саставни дио коре стабљике као; лан, кудеља, јута, рамија), или плодова као кокос или из лишћа - агава. Животињска влакна су крзнени покривач (руно) или длака бројних животиња (овца, коза, кунић, дева, љама, алпака, викуња ...), или их производе гусјенице док се претварају у лептире. Иако у природи има више врста свилаца, најважнији је дудов свилац, који производи најквалитетнију свилу.^[1]

Једини је представник природних минералних влакана је азбест.^[1]

Адекватним физикално-кемијским процесима се неки природни полимери, као што је целулоза од дрва, бјеланчевине животињског и биљнога поријекла, каучук) могу превести у текући облик (отопину) да би се затим у процесу кемијског испредања - екструдирали (извлачили) у влакна. На тај начин се добијају умјетна целулозна влакна; вискозна, ацетатна, лиоцелна, казеинска и зеинска.^[1]

Полимери се синтетизирају од мономерних спојева који се у адекватним увјетима полимеризирају у довољно дугачке ланчане макромолекуле. Тако добивени полимери такођер се преводе у текући облик и након тог екструдирају у влакна.^[1]

Друга група умјетних влакана (која је далеко већа) су Синтетичка влакна, грађена од полимера којих нема у природи, већ се умјесто тога у потпуности производе по лабораторијима или погонима кемијске индустрије, готово увијек из нуспроизвода нафте или земног плина. Такви полимери су најлон и полиетилентерефталат, али се у њих убрајају и бројни други спојеви као су акрилна влакна, полиуретан и полипропилен. Синтетичка влакна може се масовно производити и то са готово свим потребним карактеристикама, па их се данас сваке године произведе на милијоне тона.^[4] У ту групу спадају и бројна друга синтетска влакна: полиестерска, полиамидна, полиакрилонитрилна, модакрилна, полиетиленска, полипропиленска, политетрафлуоретиленска, винилална, полиуретанска, арамидна ..., а на тржиште долазе под различитим маркетиншким именима. Истовременом екструзијом двају или више полимера добијају се бикомпонентна и вишекомпонентна умјетна влакна. Из те групе треба истаћи умјетна влакна висококвалитетних карактеристика која се производе врло специфичним сувременим технологијама. У ту групу се могу убројити различита анорганска влакна (угљикова, борна, боронитридна, силицијевокарбидна, силикатна, керамичка, стаклена, метална).^[1]

Како би се могла даље прерађивати у пређу и текстилне производе (тканине, плетива, неткане текстилије) влакна требају имати одређене примарне карактиристике; дуљину, чврстоћу, финоћу, савитљивост, једноличност. Такођер је важна карактеристика међусобнога кохезивнога повезивања, које омогућује да се из кратких влакана предењем добије довољно чврста пређа неограничене дуљине погодна за даљњу прераду ткањем, плетењем или којом другом техником. Поред тих примарних карактеристика, текстилна влакна карактеризира и низ других, секундарних карактеристика, која их чине прикладнима за поједину примјену: финоћа, сјај, могућност упијања влаге, бојења, задржавања топлине, пропусности зрака, задржавања облика након дјеловања сила и након прања, отпорност према повишеним температурама, горењу, сунчевом и другим зрачењима, различитим кемикалијама и микроорганизмима.^[1]

Кориштење природних влакана за текстилне материјале започело је давно прије писане хисторије Најстарији доказ њихове употребе је вјеројатно откриће ланених и вунених тканина на налазиштима уз швицарска језера (7. - 6. вијек пне. ). Још се у прахисторији узгајало неколико биљака ради влакана.^[2] Конопља је вјеројатно најстарија биљка која се узгајала ради влакана, и то у Југоисточној Азији, одакле се проширила на Кину, гдје је евидентирано да се гаји од 4500 пне.. Већ негдје око 3400. пне. у Египту се знало ткати, па се претпоставља да се већ прије тога узгајао лан. Зна се да се памук прео у Индији од 3000. пне., као и то да се у Кини узгајао дудов свилац и ткала свила већ око 2640. пне..^[2]

Побољшањем транспорта и комуникација, та локална знања, проширила су се и на друге земље, гдје су прилагођена локалним потребама и могућностима. Истовремено су откривене и нове биљне влакнасте врсте, као и њихова примјена.^[2]

Током 18. и 19. вијека - индустријска револуција потакла је даљњи развој стројева за обраду различитих природних влакана, што је резултирало великим напредком у производњи влакана. Увођење регенерираних целулозних влакана (влакна формирана од целулозног материјала који је отопљен, очишћен, и екструдиран), као што је вискоза, а након тога и изум потпуно синтетичких влакана, као што је најлон, угрозио је монопол што су га дотад имала природна влакна у текстилној индустрији. Након тог је услиједила екплозија бројних синтетичких влакана, пожељних квалитета па су она почела полако доминирати на тржишту. Та конкуренција резултирала је интензивнијим истраживањима усмјерен према узгоју нових и бољих сојева природних влакана - виших приноса, као и побољшавању производних и процесних метода и карактеристика тканина. Ипак ти напори нису уродили плодом, јер се удио на тржишту природних влакана смањио због великог прилива јефтинијих синтетичких влакана.^[2]

• влакна, текстилна на порталу Хрватска енциклопедија (sh)