Западни свијет

Хисторијски развој појма "Запад" је релативно тешко пратити, с обзиром да се он у свом данашњем смислу почео појављивати релативно касно, тек у 19. и 20. вијеку.

Цивилизација која се сматра извором данашњег западног свијета је била античка Грчка, иако сами древни Грци нису користили израз "Запад" у тадашњем смислу, с обзиром да су заједнички културни идентитет створили првенствено како би се разликовали од не-грчких "барбара" којих је било на свим странама свијета. Као кључни догађај за тај процес се наводе грчко-перзијски ратови у 5. вијеку пне., а потом уједињење грчких полиса под македонским краљем Филипом II чији је син Александар Велики својим великим походима проширио македонску власт, а преко ње и античку културу на широка подручја Блиског Истока и Медитерана. Тако настала хеленистичка цивилизација је почела спајати елементе старогрчке са другим не-грчким културама, али и све више утицати на не-грчке народе и државе. У том је процесу највише благодати имао антички Рим, који ће, успркос тога што је грчке и највећи дио хеленистичких држава ставио под своју власт, абсорбирао њихову културу, односно створио грчко-римску културу коју ће у првим вијековима 1. миленијума, у већој или мањој мјери, прихватити многи народи који су дотада постали поданицима Римског Царства.

У римско доба се, пак, први пут појављују појмови "Запад" и "Исток", али су они првенствено имали политичке, а мање културне конотације. То се, међутим, промијенило у доба касне антике, односно у 4. вијеку када је цар Константин премјестио пријестолницу из Рима у Константинопол. То је био одраз ситуације у којој источни дио Царства, који је економски развијенији, кога је било лакше бранити од барбара и над коме се ефикасније могла одржавати централна власт, постаје цорпус сепаратум у односу на западни; због тих трендова се све више наглашавају и културне разлике, односно доминација грчког као лингуе франце на Истоку, док се на Западу говори латински; лингвистичке и политичке разлике - које су формализиране подјелом Римског Царства на Западно и Источно (Бизант) 395. године - ће имати утицаја и на хисторију кршћанства, односно подјелу на западно и источно кршћанство.

Као један од кључних догађаја за коначно уобличавање западног свијета се често наводи Велика сеоба народа, односно масовно досељавање претежно германских народа на подручја западне Европе које су за посљедицу имала пад Западног Царства и стварање нових ентитета над којима преживјело Источно Царство није могло имати значајнијег политичког утицаја; новопридошли народи су донијели и нове културе које замијењују дотадашњи грчко-римски свијет. Након кидања политичких веза некадашњег римског Запада и Истока су захваљујући појави ислама и арапским освајањима на Медитерану у 7. вијеку покидане и економске и културне. "Мрачно доба" које је услиједило у одређеној мјери смањује Карло Велики крајем 8. вијека али у то вријеме се међу новим западноевропским народима већ почела стварати свијест о културном заједништву, што у политичком смислу означава Карлова крунидба за римског цара, односно формални раскид с Бизантом, а касније и Католичка црква која ће се године 1054. Великим расколом потпуно одвојити од православља.

За тако створену културну сферу су у периоду, који је касније познат као средњи вијек, није користио израз "Запад" него кршћански свијет, при чему се "кршћанство" односило прије свега на католичанство, односно религију која представља темељ културног заједништва Западне Европе. То је омогућило Цркви да постане политички најмоћнији фактор, коме су формално и стварно били подређени сви западноевропски владари; та власт, међутим, никада није могла бити тако снажна као на Истоку, и то прије свега због феудалног система који је пријечио стварање централизиране државне управе. Тим су се процесима, с временом, почели користити градови који се претварају у државе и у којима развој трговине у тзв. високом средњем вијеку постепено доводи до појаве капитализма, али и нових идеја које ће касније бити познате као хуманизам.

Западна Европа, која је успркос томе по свом технолошком и културном развоју у средњем вијеку углавном заостајала за исламским свијетом и далекоисточним цивилизацијама, у касном средњем вијеку упада у дубоку економску, политичку и духовну кризу која је у 15. вијеку озбиљно начела дотада неупитан положај Цркве као и нагризла феудални поредак. Као реакција на такве процесе се дотада политички расцјепкане земље Западне Европе почињу организирати у централизиране апсолутне монархије чији владари у настојању да ријеше своје економске проблеме потичу отварање нових трговачких рута и стварање колонија, а што је довело до процеса званог Доба открића; у 16. и 17. вијеку се јавља и Реформација, захваљујући којој ће многе земље Западне и Сјеверне Европе одбацити католичанство и прихватити протестантизам; изум тиска омогућава брзо дистрибуирање нових идеја, као и стицање нових информација, а што ће погодовати развоју научне методе, којој филозофску подлогу дају рационализам и емпиризам, који ће у 18. вијеку свој врхунац пронаћи у идеологији просвјетитељства; практична примјена свих трендова, пак, свој одраз проналази у индустријској револуцији захваљујући којој ће западни свијет стећи технолошку надмоћ над остатком свијета. Захваљујући свему томе, идеје које су омогућиле или биле посљедице тих процесе се почињу све више сматрати карактеристикама "цивилизираног" или "западног" свијета; оне се почињу примјењивати чак и на државе које у географском смислу не припадају Западној Европи, било да је ријеч о бившим колонијама западноевропских држава у Америкама, Африци и Оцеанији, било да је ријеч о земљама које су прошле кроз процес Западом надахнуте модернизације, као што је Русија под Петром Великим почетком 18. вијека или Јапан у доба Меији револуције у 19. вијеку.

20. вијек је, пак, донио нова значења појма "западни свијет", односно "Запад", захваљујући развоју нових идеологија и сукоба које су оне потакле. На самом почетку је расистички идеолози настојали Запад дефинирати не као културну, него као етничку сферу ограничену на потомке свим осталим народима "супериорне" бијеле, односно германске расе. Међутим свјетски ратови се нису могли дефинирати као сукоб Запада са не-Западом. То, међутим, није био случај са хладним ратом који је кроз концепт Првог или "Слободног" свијета настојао као темељ припадности Западу експлицитно одредити залагање за капитализам и демокрацију. Иако је завршетком хладног рата, односно формалним прихваћањем тих вриједности од стране посткомунистичких држава такво схваћање изгубило на значењу, још увијек се одржало у појединим круговима који настоје одржати разлику између "побједника" и "губитника" у хладном рату, односно створити нове/старе дефиниције Запада темељене на старим религијским и културним критеријима.

• Источни свијет
• Први свијет
• Вестернизација
• Евроцентризам

• Анкерл, Гуy. Цоеxистинг цонтемпорарy цивилизатионс : Арабо-Муслим, Бхарати, Цхинесе, анд Wестерн. ИНУ социетал ресеарцх. Вол.1:. Генева: ИНУ Пресс. ИСБН 978-2-88155-004-1. 
• Ј.Ф.C. Фуллер. А Милитарy Хисторy оф тхе Wестерн Wорлд. Тхрее Волумес. Неw Yорк: Да Цапо Пресс, Инц., 1987 анд 1988.
  • V. 1. Фром тхе еарлиест тимес то тхе Баттле оф Лепанто;ИСБН 978-0-306-80304-8.
  • V. 2. Фром тхе дефеат оф тхе Спанисх Армада то тхе Баттле оф Wатерлоо; ИСБН 978-0-306-80305-5.
  • V. 3. Фром тхе Америцан Цивил Wар то тхе енд оф Wорлд Wар II; ИСБН 978-0-306-80306-2.