Психо (филм из 1960)
Психо | |
---|---|
Изворни наслов | Psycho |
Жанр | хорор, трилер |
Режија | Алфред Хичкок |
Сценарио | Џозеф Стефано |
Главне улоге | Ентони Перкинс Џенет Ли Вера Мајлс Џон Гавин |
Музика | Бернард Херман |
Продуцентска кућа | Paramount Pictures (Оригинал) Universal Studios |
Година | 1960. |
Трајање | 109 минута |
Земља | САД |
Језик | енглески |
Буџет | 806.947 долара[1] |
Зарада | 50 милиона долара[2] |
Следећи | |
IMDb веза |
Психо (енгл. Psycho) је амерички психолошки трилер из 1960. године, у режији Алфреда Хичкока по сценарију Џозефа Стефана. Сценарио је адаптација истоименог романа Роберта Блока о злочинима серијског убице Еда Гина из Висконсина.[3][4] У главним улогама су Ентони Перкинс, Џенет Ли, Џон Гавин, Вера Мајлс и Мартин Балзам. Радња филма се фокусира на секретарицу Марион Крејн, која, након што је украла новац од свог послодавца, одседа у једном мотелу, који води Норман Бејтс.
Овај филм се веома разликовао од претходног Хичкоковог филма, Север-северозапад, пошто је снимљен са ниским буџетом, у црно-белој форми и са телевизијском екипом. Филм је првобитно примио мешане критике, али изванредна зарада је натерала критичаре на ��оновну процену. Психо је номинован за четири Оскара, укључујући онај за најбољу споредну глумицу за Лијеву и најбољег режисера за Хичкока.
Филм се данас сматра једним од Хичкокових најбољих филмова, а међународни филмски критичари га хвале као врхунско дело филмске уметности. Често сматран једним од најбољих филмова икада снимљених, поставио је нови ниво прихватљивости за насиље, девијантно понашање и сексуалност у америчким филмовима и нашироко се сматра најранијим примером слешер филмског жанра.
Након смрти Алфреда Хичкока 1980. године, студио је почео са продукцијом наставака, од којих је први Психо 2 (1983), а прате га Психо 3 (1986) и Психо 4: Почетак (1990). Такође су снимљени и римејк, телевизијски филм и серија Мотел Бејтс, која је смештена у 2010-е. Конгресна библиотека је 1992. године изабрала филм за Национални регистар филмова, као „културно, историјски и естетски значајан”.
Радња[уреди | уреди извор]
Марион Крејн је радница у агенцији за некретнине из Финикса у Аризони која је несретна својим животом. Током пауза за ручак, она се састаје са својим љубавником Самом Лумисом, с којим се не може венчати јер он већину новца троши на алиментацију. Шеф агенције јој повери 40.000 долара да их испоручи у банци, али она се спакује и одлучи да оде у Феирвеил, Калифорнију. Уморна од вожње, Марион се одлучи одморити у мотелу Бејтс који води Норман Бејтс.
Она изнајми собу и оде у њу. Након неког времена Норман јој донесе вечеру и они причају, но Марион је уморна и Норман изађе из собе. Након вечере Марион одлази у купатило, и док се она тушира у купатило улази Норман, прерушен у своју мајку и убије Марион. Ово се догодило за време познате „сцене у кади“ где се током убиства пуштала позната музика Бернарда Хермана. Тада је ставља у њен аутомобил и баца је у мочвару у близини мотела. Не знајући за новац, Норман је и новац послао у мочвару.
У Аризони се сазнаје за нестанак новца и агенција ангажује приватног детектива Милтона Арбогаста да пронађе новац. Он испитује Марионину сестру Лајлу и Сама, но они не знају ништа. Детектив сазнаје где је била и одлази до мотела. Ту испита Нормана, који се прави да не зна ништа, и онда одлази у кућу да испита гђу. Бејтс. Ту бива избоден од Нормана који је поново прерушен у своју мајку.
Лајла и Сам се забрину када им се детектив не јави и упозоре локалног шерифа. Они упорно тврде да у кући има старија жена, но сазнају да је гђа. Бејтс мртва већ 10 година. Тада Лајла и Сам одлазе у мотел како би пронашли доказе о Марион и нађу папирић где је писало 40 000. То доказује да је Марион била овде, што је Норман вешто порицао.
Пре тога, чули смо свађу између Нормана и његове мајке и видели како је он односи у подрум у страху да је неко не нађе. Лајла се тада одлучи отићи у кућу, а Сам разговара са Норманом како би Лајли дао времена. Но, њихов разговор брзо ескалира и Норман онесвести Сама и оде у кућу.
У кући, Лајла је пронашла мајку у подруму, но била је окренута према зиду тако да Лајла није видела њено лице. Када јој је пришла видела је да је то само костур са одећом и вриснула је. Тада је дошао Норман одевен у своју мајку с циљем да убије Лајлу, но Сам је повратио свест, дотрчао у кућу и спасио Лајлу.
Норман је ухваћен и одведен код психијатра др. Ричмонда. Након вештачења он објасни Лајли и Саму да је Норман имао једино мајку у свом животу те да је био јако љубоморан када је она нашла љубавника. Тада је отровао стрихнином и њу и њега. Како би заборавио на злочин оживео је мајку укравши трупло и створио је другу особу у себи - особу мајке за коју је он мислио да постоји. Како је Норман био љубоморан на мајчине везе, мајка Бејтс је била љубоморна на било коју жену која се свиђа Норману и зато их убија. Норманова психа спречава њега да зна за мајчине злочине, а спречава га и да зна да му је мајка мртва.
У последњој сцени видимо Нормана како сједи на столици и чујемо његову мајку како говори у његовим мислима. Планира за све окривити Нормана и приказати да је он убио Марион и детектива, а не она. Након тог кратког монолога видимо како се Норман задовољно смеје.
У кратком епилогу, видимо како полиција из мочваре извлачи Марионин аутомобил. У аутомобилу су пронашли и оних 40.000 долара.[4][5][6]
Улоге[уреди | уреди извор]
- Џенет Ли као Марион Крејн
- Ентони Перкинс као Норман Бејтс
- Мартин Балзам као детектив Милтон Арбогаст
- Џон Гавин као Сем Лумис
- Вера Мајлс као Лајла Крејн
- Сајмон Оукланд као др Фред Ричмонд
- Џон Макинтајер као шериф Ал Чејмберс
- Френк Албертсон као Том Касиди
- Патриша Хичкок као Керолајн
- Морт Милс као полицајац на аутопуту
Хичкоков камео[уреди | уреди извор]
Као и у сваком свом филму, Алфред Хичкок има камео наступ. У Психу се може видети како носи шешир и стоји испред канцеларије Марион Крејн.
Награде[уреди | уреди извор]
- Освојен Златни глобус (најбоља споредна глумица Џенет Ли)
- 4 номинације за Оскара (најбоља режија, фотографија, сценографија, споредна глумица (Џенет Ли))[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Psycho (1960)”. Box Office Mojo. Приступљено 20. 10. 2014.
- ^ Nixon, Rob. „The Critics' Corner: PSYCHO”. Turner Classic Movies. Архивирано из оригинала 30. 12. 2014. г. Приступљено 30. 12. 2014.
- ^ а б 1001 филм који мораш да видиш пре него што умреш. Београд. 2008. стр. 380.
- ^ а б „Психо”. Хоровизија. Приступљено 27. 1. 2020.
- ^ „Психо”. Мој Тв. Приступљено 27. 1. 2020.
- ^ „Психо”. Филмске рецензије. Приступљено 27. 1. 2020.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Психо на сајту IMDb (језик: енглески)
- Снимљен документарац о 52 најважније секунде у историји филма (Б92, 2. јул 2017)
- Амерички слешер филмови
- Филмови на енглеском језику
- Филмски серијали
- Амерички хорор филмови
- Амерички црно-бели филмови
- Филмови 1960.
- Филмови студија Paramount Pictures
- Филмови Алфреда Хичкока
- Психолошки хорор филмови
- Цензурисани филмови
- Хорор филмови 1960-их
- Филмови за које је музику компоновао Бернард Херман
- Филмови Националног филмског регистра Сједињених Америчких Држава